Nisi starac zbog davnog rođenja, nego zbog dugog pamćenja. Još se dobro sećam tog jesenjeg prepodneva 1991, ustao sam i uključio radio koji je kao i većinu vremena u to vreme bio podešen na FM frekvenciju 92,5 MHz. Program tek što je počeo (mlada i siromašna radio stanica tada još nije emitovala 24 sata dnevno) i sve je trebalo da bude kao i obično, osim što – nije. Nikako nije. Čudni su bili ti glasovi, još čudnije su stvari govorili, ali najčudnija od svega bila je muzika: ni nalik onoj koja se obično čula na toj frekvenciji, ali zato vrlo nalik na onu koja se mogla čuti na skoro svim drugim frekvencijama. A smisao baš ove frekvencije ponajviše je bio u tome da ni po čemu ne nalikuje onim drugim. Po tome je bilo jasno da nešto jako nije u redu, a ubrzo nam je objašnjeno i šta: tadašnja zla SPS vlast preuzela je Radio B92, skrenula ga sa izdajničkog puta i vratila ga poštenom srpskom narodu…
Nije tada još bilo ni interneta, a kamoli m.f. „društvenih mreža“ pa da ove eksplodiraju, ali svejedno, rumor se proširio brzinom svetlosti, ceo se grad usijao: sranje, upali u B92! Protest, otpor! Sedeo sam kod kuće i dobro se zabavljao jer sam, Tita mi, odmah provalio da je u pitanju samo dobar štos, navlakuša, „orsonvelsovska“ manipulacija. I furali su je, bogme, dosledno ceo dan, svaki programski segment obrnuvši na glavu, tako da je u sponzorskom terminu nedeljnika „Vreme“ gostovao glavni urednik režimske Epohe…
A zašto i po čemu sam provalio igru? Jednostavno je: zbog elementa preteranosti, koji je eksplicitno ukazivao na karikiranost, samim tim i neautentičnost poduhvata. Kako? Pa, lepo: ko bi se, u pravom preuzimanju, setio da odmah drastično izmeni i muzičku matricu i uopšte zvučni identitet radija? Zadovoljili bi se uklanjanjem politički nepoćudnih sadržaja, a za ostalo bi ih manje-više bolelo uvo.
Ono što je tada bilo uspeli štos, ali i suptilno upozorenje na jednu permanentnu mogućnost, ostvariće se sedam i po godina kasnije, na prvi dan vazdušne intervencije NATO: radio će zauzeti ovlašćena SPS-jugend kamarila na čelu s izvesnim Nikačevićem; ovaj put ništa nije bilo smešno, a čak je i muzika odmah prilagođena ukusu režimskih audio komandosa. Pravi B92 ubrzo je prešao na rezervnu frekvenciju (slava i hvala tadašnjem Studiju B!), a Nikačević i društvo baškarili su se u uzurpiranom radiju do 5. oktobra 2000, kada su isterani manjom ekološko-sanitarnom akcijom.
Čemu sve ove reminiscencije? Ovih je dana Radio B92 po treći put u svojoj istoriji drastično i temeljno promenio/izgubio svaki trag svog zvučnog, kulturnog, programskog i svakog drugog (naravno, i svetonazornog) identiteta. Samo što ovaj put to nije ni štos ni upozorenje, ni akt političkog nasilja s vrlo ograničenim rokom trajanja; ovaj put je za ozbiljno i po svoj prilici – trajno. Gotovo svi zaposleni novinari, „muzičari“, tehničari i ostali naprasno su otpušteni, informativni program je ukinut, autorske emisije raznih profila takođe, na radiju se kao u kakvom ocvalom džuboksu samo vrti muzika povazdan (i to se, jelenskih mi rogova, zove „letnja šema“!), i to u bar 90% slučajeva takva kakva se doslovno samo dan pre ove promene nikada nije mogla čuti na toj frekvenciji, mada je Radio B92 odavno prešao u svojevrsni „urbani mejnstrim“. Drugim rečima, kada danas zađete na tu frekvenciju, mada imate četvrt stoleća slušalačkog iskustva, ništa vas neće upućivati da ste baš na tom talasu; pre ćete pomisliti da ste greškom naboli Radio S, Nostalži ili neku drugu od taksistima omiljenih stanica…
Nije preterano reći da je Radio B92 umro; ili je ipak tačnije reći da je ubijen? Da, ali s tim da ne bi trebalo krivicu tražiti samo i isključivo u ruci koja ga je dokrajčila, onoj koja je povukla oroz. Ubica je tu više, kao u onom romanu Agate Kristi u kojem svako od putnika ima jake motive za zločin…
Nema potrebe da se vraćam na prevratničku ulogu radija B92 od osnivanja u 1989. pa do 2000. i da je u sitna crevca razglabam – znanje o tome stvar je opšte kulture. Važno je, ipak, napomenuti barem ovo: nije to bio samo radio na kojem ste mogli čuti necenzurisane informacije i mišljenja „protiv režima“: radilo se o široj, sveobuhvatnijoj alternativi skučenosti postojećeg, o tome da je B92 bio utočište drugačijeg osećanja sveta, ispoljavanog i kroz muziku, kroz (sup)kulturne sadržaje svih vrsta, način govornog komuniciranja etc.
U novostečenoj postmiloševićevskoj slobodi, Radio B92 postaje RTV B92, tek osnovana televizija dobija primat, a ubrzo i kreće u nepovratni put komercijalizacije do i preko granica posvemašnje profanacije (famozni „Veliki brat“ tu će biti međaš, tačka-bez-povratka), dok radio polako odlazi u zapećak. Kako je to zapećkovanje izgledalo? Nije bilo šokantnih skrnavosti kao na televiziji, ali je u godinama koje će doći posle 2000. radio mic po mic postajao sve manje istinska svetonazorna i kulturna alternativa dominantnim komercijalnim obrascima a sve više, rekoh već, urbani mejnstrim, sve više i više zvučno i sadržinski oblikovan po banalnim mudrovanjima japi-genijalaca (sorta koju treba pips-om i raidom držati podaleko od svake poštene redakcije!) koji su sa kratkih kurseva tzv. menadžmenta i ostalog novovekovnog proseravanja donosili blagovesti o „top 40“ profilisanju muzike, o Neobaveznom Ćeretanju Ničega kao o daleko najpoželjnijem govornom obrascu etc. Ukratko, B92 kao takav postao je big biznes, industrija, hiperunosni brend koji je valjalo što bolje utržiti – ili je to bar bila ambicija onih koji su ga vodili. Zato je i rastao preko mere koju je mogao suvislo, dostojanstveno, pametno i održivo podneti, sve dok nije – pukao. To jest, počeo da posrće i da tone pod teretom (u startu nepotrebne) predimenzioniranosti i ambicije da se utrkuje sa ajkulama koje mu nisu društvo, koje ne samo da ne možeš pobediti nego, što je mnogo važnije – nemaš ni zašto, jer ne bi ni trebalo da se takmičite u istom sportu. Kako se to završilo? Sistemskom krizom i posledičnom prodajom, naravno. Kome? Jebemliga, za sve ove godine nisam shvatio: „nekom Grku“, Antena group, kako li se to već zove… Kao da je uopšte bitno. Šta je bilo s televizijom dobro znamo, to nam je utisak godine. Danas na njoj nema doslovno ničega, osim sve stranijeg telešceta zvanog „24 minuta“. Radio se tu držao naizgled diskretno i po strani, činilo se da „Grk“ naprosto ne zna šta će s njim; jedno se vreme govorkalo čak da će biti nekog džentlmenskog razvoda u smislu da stara ekipa dobije radio, a ovi novi zadrže televiziju, pa kud koji… I onda najedred – ovo… Otužan, apsurdan, jadan, cinično brutalan kraj nečega što se dobrano utkalo u naše živote, nečega što je naprosto bilo više od još jedne radio stanice: nečega što je bilo dostojniji model življenja i opstajanja u jednoj profesiji, ali i u jednoj kulturi, ako nismo tikve bez korena. A verovali smo da nismo. Sada imamo bar jedan dokaz manje za to.
Da li je moglo biti drugačije? Sa „Grkom“, kao metaforom – teško. A pre „Grka“? Da, svakako. Ima takvih, svetlijih primera radio i TV stanica (i novina, portala…) profila sličnog Radiju B92, i po eks-YU i po (post)tranzicionoj istočnoj Evropi koje su manje-više uspešno i bez nepodnošljivih i neoprostivih gubitaka u ljudstvu i materijalu, ali i u sadržaju, profilu i smislu, preživele čeoni sudar s blagodetima beslovesnog kapitalizma. Izgleda da je na B92 neko prespavao ključni trenutak kad se nešto još moglo učiniti. Jasno je da ne možeš celog veka biti gerila i andergraund, nije tragično uvažavati i izvesne poslovne modele, pa i sadržinske korekcije, ali samo one koje nikako ne zadiru u suštinu tvoje drugačijosti, jer – na kraju krajeva – i tvoja drugačijost je tvoja tržišna niša, ti si potreban samo svojim slušaocima, gledaocima, čitaocima, i treba da ih paziš – oni drugi lepo žive i bez tebe! Okej, kad već mudrujem – a koji je to propušteni trenutak? To je ono kad nekakav japi mudroser uđe u uredničku ili novinarsku sobu ne bi li nešto smatrao i ukazivao, a ti propustiš priliku da zaurlaš na njega „marš napolje!“, gađajući ga pepeljarom. Ako to ne učiniš, pre ili kasnije dođe „Grk“. A kad taj već dođe, pre ili kasnije ubije sve što njemu ionako ništa ne znači. A zašto i da ne ubije, njegovo je?
A sada me izvinite, odoh da obrišem frekvenciju 92,5 iz memorije mog tjunera.
