foto: zavod za zaštitu spomenika kulture
Imperativ očuvanja kulturnog nasleđa, stvaranje imidža civilizovane države, dugoročna ekonomska isplativost nisu važni elementi našeg planiranja
Nedavno zatrpavanje ranohrišćanske bazilike na lokalitetu Kladenčište kod Bele Palanke zbog izgradnje puta, podsetilo je i na druga arheološka nalazišta na trasi ka Bugarskoj izgubljena sa dozvolom države, kao i na ona koja će moguće to tek postati.
„Samo na nekoliko desetina kilometara auto-puta ka Bugarskoj bilo je još sličnih situacija koje su praktično nepoznate“, kaže Adam N. Crnobrnja, muzejski savetnik, predsednik Srpskog arheološkog društva. „Kod same Bele Palanke pregažena je jedna rimska vila rustika, pored koje se nalaze i velike zidane rimske grobnice. Kod mesta Gojin Dol, gde je na vrhu brda utvrđenje iz VI veka, otkrivena je raskrsnica antičkih puteva koja se nalazila neposredno pored trase auto-puta. Nju su uništili kamioni koji su učestvovali u gradnji, a potom je i zatrpana divljom deponijom zemlje i šuta koju je izvođač napravio. Mislite da je iko za to odgovarao?“ Osim bazilike, najdrastričniji primer nečuvanja kulturnog i istorijskog nasleđa je rimski vojni put, Via militaris – ocenjuje Adam Crnobrnja. „Iskopan je u dužini od tridesetak metara ispred same granice sa Bugarskom. Kada su ga videli predstavnici kreditora, Evropske banke za obnovu i razvoj, razdragano su nas pitali da li postoji još neki deo njegove trase. Objasnili smo im da smo preko satelitskih snimaka ustanovili da njegova trasa ide paralelno sa auto-putem bar još šest-sedam kilometara. Onda su nas pitali da li će to biti u celosti istraženo. Neće. A zašto? Zato što naša država u okviru kredita nije tražila novac i za takve stvari, koje su se mogle očekivati. Bili su zapanjeni.“
Bazilika je zatrpana zato što je, po zvaničnom objašnjenju, Republici Srbiji bilo skupo da je sačuva bilo da se preprojektuje put kako bi se premostila ili zaobišla, ili da je izmeste. Pre toga, niški Zavod za zaštitu spomenika kulture je preporučio da bazilika ostane tu gde jeste. Kad se ispostavilo da je izmeštanje trase komplikovano zbog propisa i dodatne eksproprijacije, preporučili su da se bazilika izmesti. Procenjeno je da bi to koštalo oko 220.000 evra. Međutim, sve te odluke niških kolega poništio je Republički zavod za zaštitu spomenika, zato što niški Zavod nije podneo zahtev da se bazilika upiše u kulturna dobra. Iz Niša su odgovorili da tim povodom tri godine vode prepisku sa Republičkim zavodom, da nije postignuta potrebna koordinacija, te da će pokrenuti spor pred Upravnim sudom. Međutim, to nije sačuvalo baziliku.
Šta u ovom slučaju znači: skupo je? Adam Crnobrnja ne veruje da se „iko od nadležnih bavio studijom isplativosti“ i kaže da ako su „na jednom tasu novčani troškovi preprojektovanja i izmene jedne kratke deonice auto-puta, onaj drugi preteže. Na njemu je najpre imperativ očuvanja kulturnog nasleđa i identiteta naše zemlje, što je u drugim državama dovoljan razlog da se i manje značajna otkrića sačuvaju i prezentuju. Potom sledi prilika da se stvori imidž jedne civilizovane države, poput onih u čijem društvu bismo želeli da se nalazimo. Konačno, očuvanje bazilike u Kladenčištu može nositi i dugoročnu ekonomsku isplativost, jer ona bi kraj auto-puta stajala sve vreme njegove eksploatacije. Sačuvati je i prezentovati tik uz autoput, pored nje planirati odmorište, prodajni centar, mesto za benzinsku pumpu, zar je to toliko teško osmisliti?“
U slučaju bazilike bila je aktuelna i priča da će se zatrpavanjem ona sačuvati i da je to uobičajena svetska praksa. Crnobrnja kaže da je to u najmanju ruku netačno. „Zatrpavanje lokalitetâ se zaista relativno često vrši, ali ne da bi put išao preko njih, već u situacijama kada nema novca za dalja istraživanja ili prezentaciju, pa ga treba sačuvati za budućnost. U takvim slučajevima se to radi na određeni rok, i zabranjuje se bilo kakva gradnja preko nalazišta. Baziliku kod Bele Palanke više niko nikada neće videti, vibracije će je samleti, a i putevi se ne izmeštaju tako brzo i lako. U centru Sofije je preprojektovan metro da bi sačuvali ostatke antičke Serdike, dok u Beogradu nema ničega od antičkog Singidunuma, a planira se i izgradnja podzemne garaže na jedinom mestu gde još možemo očekivati njegove znatnije ostatke. U normalnim zemljama postoji institucija arheološkog rezervata, mesta koja se ostavljaju za budućnost, koja će možda tek neki naši daleki potomci istražiti. Kod nas toga nema.“
Adam Crnobrnja smatra da je sve ovo što se desilo bazilici, posledica niza pogrešnih odluka donošenih desetak godina unazad. „Najpre je kompletan pristup planiranju istraživanja i zaštite arheoloških nalazišta bio loše osmišljen. Umesto da se iskoriste svi mogući potencijali daljinske detekcije (aero-prospekcija) i nedestruktivnih ispitivanja (geofizička istraživanja) na osnovu kojih se mogu dobiti sjajni podaci, sve se završilo na obilascima terena usred leta. Potom, rađena su zaštitna istraživanja, kada je trasa puta bila već isplanirana i isprojektovana, umesto tzv. prethodnih, tokom kojih iskopavate da biste ustanovili da li se, šta i koliko važno nalazi na nekoj predviđenoj trasi, pa na osnovu toga donosite odluku kuda trasa treba konačno da prođe.“ Zašto arheolozi nisu insistirali na prethodnim istraživanjima? Crnobrnja ne negira i krivicu struke, ali smatra da su „arheolozi dovedeni pred svršen čin rokovima i sredstvima, a odgovornost je pre svega na donosiocima odluka u zavodima za zaštitu spomenika kulture, koje postavlja država. Zbog toga i nije traženo ništa od onoga što sam pobrojao, jer država se sve vreme plašila da ne potroši previše novca, a najlakše je štedeti na kulturi, u ovom slučaju arheologiji. Još na početku je trebalo razmišljati i o svim benefitima koje otkriće značajnih arheoloških nalazišta može doneti, jer ako to imate kao polaznu osnovu u planiranju, onda teško dolazi do propusta. Zašto insistiram na drugačijem pristupu planiranju arheoloških istraživanja kod gradnje infrastrukture? Zato što se bojim da nam se vrlo brzo spremaju slične situacije. Najavljuje se skori početak gradnje gasovoda Dimitrovgrad–Niš. To je ta ista trasa o kojoj pričamo povodom bazilike, a novac za prethodna istraživanja nije ni u najavi. Ovih dana se najavljuje i trasa auto-puta od Novog Sada do Rume, a Srem je prepun arheoloških nalazišta. Početak gradnje tog auto-puta najavljen je za jun sledeće godine. Šta će se desiti ako i tamo „iskrsne“ neki značajan objekat tokom iskopavanja koja još nisu počela?“
A da se sve ovo što se desilo nije desilo, eventualni turista bi mogao prvo da poseti baziliku, pa da svrati do Bele Palanke (rimska Remesijana) i Pirota (rimskog Turesa), gde se takođe ima šta videti od rimskih građevina, i da pred granicom odvoji malo vremena da se dvokolicama provoza osam metara širokim rimskim drumom, koji je spajao istočni i zapadni deo Carstva. „A sad, putnik koji bude ušao u Srbiju kod Horgoša i iz nje izašao na Gradini kod Dimitrovgrada, imaće utisak da je proleteo kroz pusto polje. Ni na jednom mestu pokraj cele trase auto-puta neće videti ni jedan jedini spomenik kulture. Zar je moguće da ni jedan jedini, od više desetina arheoloških lokaliteta na trasi, ili pored trase auto-puta (i ka Bugarskoj i ka Makedoniji) nije bio vredan čuvanja i prezentacije?“
Ako se ovakav odnos države prema arheološkom nasleđu nastavi, uskoro ga više neće ni biti – smatra Crnobrnja. Uništiće se tragovi postojanja mnogih naroda i kultura koji su živeli na ovom prostoru. „A ako to dozvolimo, štetu nanosimo ne samo sebi već i našim potomcima, i bilo kome ko na ovim prostorima bude živeo. Jedan satirični portal uporedio je postupak naše države u slučaju bazilike kod Bele Palanke sa rušenjem spomenika kulture koje sistematski sprovodi Islamska država. Ne bih bio tako oštar, ali ne mogu da se ne zapitam: po pitanju krajnjeg ishoda – u čemu je, zaista, razlika? Zato bih iskoristio priliku da ponovo uputim apel nadležnima da arheologiji kao struci daju priliku da na pravi način učestvuje u planiranju poslova u koje je i ona uključena. Ako bi nam to omogućili, vrlo brzo bi shvatili da arheologija nije tek usputni trošak, već struka koja donosi višestruki boljitak. Ono što godinama bezuspešno tražimo jeste da neko od nadležnih čuje šta imamo da kažemo. Jer kada bi nas zaista saslušali, mislim da bi nas i brzo shvatili.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
