Ako je Neoplanta ili obećana zemlja, kaže negde njen pisac, bila roman o dolascima, o rastu, o usponu jednog grada, a dakako i o svim istorijskim burama i dernecima (i jendecima) koji su to pratili, onda je Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile (preveo Arpad Vicko; Akademska knjiga, Novi Sad 2017), roman o opadanju, o odlascima, o nestanku. Iako, dodao bih, sam Grad i dalje raste; o, i te kako, ima ga u svakom smislu više nego ikad! Samo što to više nije Onaj grad – grad u kojem bi Franc, Ferenc ili Franjo Šlemil, kao i njegov deda Jovan, Johan ili Janoš Šlemil, mogao da bude kod kuće. To postaje grad nekih drugih ljudi: bučnih tranzicionih predatora, lepotica na iznajmljivanje na sat i na kilo, grad čvornovatih, naoružanih i opasnih. I grad jednog jedinog jezika; jezik na kojem Šlemil misli i sanja doslovno se u dnevnom ritmu povlači s njegovih ulica, sa blistavih bulevara koliko i sa prašnjavih periferijskih sokaka. Šlemil je, dakle, u mnogo smislova relikt prošlosti, malo kome prijatan, još manje kome potreban dokaz da je nekoga i nečega bilo i pre epohe koja će s radošću pokopati sve prethodne, čak i bez prave svesti da uopšte išta takvo čini.
Narator, Franjo Šlemil, poslednji stanar kuće i majstorske radionice koje samo što nije progutao hotel tranzicionog mutikaše, pripoveda priču svog dede, a onda i svoju, koje se prirodno poklapaju s celim vekom, negde od Velikog praska tokom i nakon Prvog svetskog rata, kad se viševekovni poredak stvari (bio on dobar, loš ili zao) rasprsao u fragmente, da bi svako sledeće preslagivanje tih parčića pokazalo da više ni jedna njihova kombinacija neće biti trajna, nego će jedino same krhotine nestalnih oblika biti stalne. Deda, tada mladi kalfa, ostao je u Neusatzu, Ujvideku, Novom Sadu, nakon što se njegov Majstor povukao u Beč pred srpskom vojskom, baš kao i njegova, dedina mlada žena. On će ostati tu, na rodnoj grudi, da čuva kuću i radionicu za sve njih jer svi će se oni, dakako, vratiti kad vide da je sve bezbedno i u redu i da život ide dalje, samo pod nekom novom zastavom i sa nekim novim grbom, a to s grbovima ionako je zgodno, jer baš majstor Šlemil najbolje pravi grbove; juče bečke i peštanske, danas kraljevske, „beogradske“; a sutra, bogme, hortijevske, preksutra avnojevske, naksutra, „srpske“, to jest stare karađorđevićevske… Mušterija, dakle, uvek ima. Neretko onih istih od juče, samo s novom Otadžbinom. Osim što se „Bečlije“, dakako, nikada neće vratiti, jer iz uspavane se panonske varoši u Beč hodi smo u jednom pravcu i ne vraća se bez ljute nevolje…
I sačuvaće deda Šlemil kuću i radionicu, pa će je, preskočivši generaciju anonimnih i slučajnih očeva, takvu ostaviti i unuku Franji, Francu ili Ferencu, koji će pripovedati neverovatnu i tužnu istoriju opstajanja pod čizmama i bajonetima nadolazećim s raznih strana; kao kakav panonski i ujvidečki, Vegel će reći Švejk, ja ću reći Forest (Ferenc?) Gamp, Šlemil će se i spanđavati i krviti i s kraljevskom Jugoslavijom, i s hortijevskim „oslobodiocima južnog Mađarstva“ i sa komunistima, i s ovima Današnjima kojima čovek lepo ni ime ne može nadenuti, bivajući za sve njih u jednom trenutku nevažni, ali pouzdani saradnik, u drugom slučajni, nesvesni izdajnik, u trećem još slučajniji i beslovesniji heroj. To je taj element groteske, ta vegelovska karnevalizacija istorije, ali ne razuzdana i bučna, nego prigušena, mučaljiva, melanholična; zaumna i kada Šlemil od nje crpi dividende, i kada od njene teške ruke strada.
Kao u kakvoj inverziji pikarskog romana, država (sistem, vlast, sila… kako god) je ovde lukavi, dovitljivi lupež, a mali čovek Šlemil čestito sidro jednostavnosti i skladnosti u (trajno neuspelom) pokušaju; kao u inverziji romana ceste, Šlemil se ne pomera od svoje kuće i okućnice i od grada na Dunavu, a države su te koje vrtoglavo putuju, izviru, poniru, rađaju se, nestaju, sele se gore i dole, čas je tu Ugarska, pa Kraljevina, pa Mađarska, pa Jugoslavija, pa Srbija… Dok na kraju, u furioznom finalu, sve ne prekrije Novac, jedini stvarni vladar – dobro, jedini uz požudu, uz eros, uz sliku Balkanske lepotice koja je davnih dana očarala Beč (a koja je ovde gotovo kao Fallen Madonna With the Big Boobies…), ali i požude se daju utržiti, zar ne?
Vegel je napisao roman koji vodi prirodan dijalog s Neoplantom kao sa sopstvenom drugom (to jest, prvom) polovinom, iako mogu živeti i čitati se sasvim nezavisno, ali i sa istoimenim gradom, njegovim večitim literarnim utočištem; takvu mu je biblioteku posvetio još samo Tišma, niko drugi, do sada. Ali, ne očekujte ništa „lokalno“ u spomenarskom smislu, naprotiv: ovo je roman o pomutnjama srednjoistočnoevropske istorije, u tom su smislu imena i toponimi slučajnost, privid, konvencija, ništa. Sve drugo je važnije, to jest: ono važno, to je sve drugo.
