Parlamenti znaju biti uvrnuta mesta. Ispred jednog i danas stoji napunjena burmutica, iako već vekovima niko tamo burmut ne koristi. Nađu se ponegde i kuke da gospoda okače svoje mačeve kad se raspašu. A bivalo je i svakojakih stranaka – od Hašekove Partije umerenog napretka u granicama zakona, sve do australijske Smrtno ozbiljne partije.
Mlada parlamentarna demokratija u Srbiji još nije postigla ekstravagancije onih prezrelih. Ipak, imamo i mi čime se podičiti kad je o parlamentarnim jurodivim pojavama reč. Burmutice, doduše, nema, ali postoji skupštinski restoran, gotovo besplatan, mačevi su davna prošlost i više vezani za popečitelje, stranka Sarmu probo nisi za sad deluje samo lokalno. Ali zato imamo Aleksandra Martinovića, koji je evoluirao iz zamenika šefa poslaničke grupe Srpske radikalne stranke (SRS) u šefa poslaničke grupe Srpske napredne stranke (SNS). Evolucija je nastupila preumljenjem iz prvog srpskog autovanog magarca (Draža Petrović, „Danas“, 17. jun 2017) u Ovlašćenog Čitača predsedničkog indeksa (ne pominjući ovde sav ostali Martinovićev kontaminirajući doprinos parlamentarnoj praksi, a biće i teoriji).
Iz nastupa Čitača mogli smo saznati na kojim je sve predmetima studija prava Vučić dobio desetke, sa naročitim akcentom na one kod profesora –“političkih protivnika“, što treba da indicira poseban kandidatov intelektualni napor i herojsko savladavanje prepreka koje su postavili namrgođeni i neprijateljski nastrojeni profesori.
VREMENSKA DIMENZIJA: Budući da me je Martinović svrstao u takve, moram najpre skrenuti pažnju na vremensku dimenziju, koja je Martinoviću (moguće zbog silnih evolucionih promena koje je pretrpeo) – izmakla. Kod mene nije polagao predsednik Republike i predsednik SNS – polagao je student Vučić i dobio je ocenu koju je zaslužio, kao i svaki drugi student.
Značaj vremenske dimenzije, međutim, ne iscrpljuje se samo u doktrini o profesorima – političkim protivnicima. Šta je sa vremenom koje je proteklo između majestetičnog proseka i današnjice? Nekadašnji odličan student, a sadašnji predsednik nikad se profesionalno nije bavio pravom. Šta je, iz obimne pravne materije koju je odlično naučio, Aleksandar Vučić usvojio kao svoj profesionalni pravnički, pa i politički credo? Poštovanje Ustava, vladavine prava, podele državnih vlasti, poštovanje ljudskih prava? Nažalost, učenje i usvajanje naučenog radi primene u životu nije jedno isto. Kad neko ko je u Vladi četiri godine (prvi potpredsednik, predsednik) samovoljno dva puta odluči da raspiše izbore i obori sopstvenu Vladu iako ova nije pala niti joj je izglasano nepoverenje, niti je bila iz ma kog drugog razloga uzdrmana, taj ne poštuje Ustav. Kad Vučić (u bilo kojoj svojoj vladajućoj političkoj ulozi) nekog proglasi krivim ili označi kao izvršioca krivičnog dela ili javno kritikuje presude – sve pre pravnosnažnosti – ili kad odluči da ne dâ „svoje“ ministre, on ne poštuje ni vladavinu prava ni podelu državnih vlasti. Kad pravi javnu diskriminaciju između novinara i medija na osnovu njihovog pretpostavljenog političkog stava, on krši ljudska prava – zabranu diskriminacije i slobodu izražavanja. Kad javno označi odgovorne za rušenje u Savamali, a onda „velikodušno“ prepusti stvar pravosudnim organima samo zato što ne zna šta bi dalje (neće valjda On biti svedok pred tamo nekim sudom!) – ne radi u skladu sa Ustavom i zakonima. I to na visokom mestu na kome je bio i jeste.
U traganju za racionalnom osnovom zadivljenog čitanja indeksa, možda treba posegnuti za mogućim meta-teorijskim pristupom doktora Martinovića. Da li, možda, Vučićeva visoka prosečna ocena treba da ga kvalifikuje za neki drugi, viši državni položaj od onog na kome je danas? Ali, takvog položaja nema. Možda je u pitanju neki, doduše, neformalni akademski položaj, domaći ili međunarodni? Jer, jasno je, ne konkuriše Vučić za asistenta pripravnika na univerzitetu ili naučnom institutu, što bi bio logičan zaključak intervencije čitanja indeksa. Ali, takvog položaja koji bi zavisio od akademskog uspeha, nema. Možda se očekuje visoka nagrada, na primer Nobelova za mir? To bi, međutim, bilo baš nezgodno jer bi se moralo upariti sa Tačijem ili Haradinajem, nimalo ne zavisi od prosečne ocene na studijama, a neretko je inspirisano iščašenim smislom za humor onih koji odluku donose. Ili, visok prosek služi tome da se, pored političkog autoriteta, inauguriše i Vučićev meritokratski autoritet? Ali, kako rekoh, on se pravom ne bavi, niti se bavio. Ili je sve to samo cena Martinovićeve živopisne evolucije?
MENTOR VOJISLAV ŠEŠELJ: Najzad, zbog čega se Martinović zaustavio samo na akademskom uspehu predsednika? Imali su obojica svog vanakademskog mentora, Vojislava Šešelja, takođe pravnika sa izuzetnim prosekom. Kako se tu određivala prosečna ocena i ko je imao višu – Vučić ili Martinović? Kako izgleda indeks? Ako ćemo meriti po rezultatima, izgleda da su Vučić i Martinović izjednačeni. Prvi je prelepio više natpisa „Bulevar Ratka Mladića“ preko Bulevara Zorana Đinđića nego iko ikad, da bi posle introspekcije doživeo katarzu iniciranjem podizanja spomenika Đinđiću. Drugi se istakao neponovljivom izjavom datom pre nego što je preumio (ima je i u Vikipediji): „Između Borisa Tadića i Tome nikakve suštinske razlike nema. To je lice i naličje iste prozapadne, izdajničke i antisrpske politike.“ Da bi, posle Martinovićevog preobražaja, Toma (Nikolić) završio na čelu rusko-kinesko-srpske institucije za saradnju, budući da je prononsirani zapadnjak, izdajnik i anti-Srbin. Ovo nadmetanje ni foto-finiš ne može rešiti.
Zbog čega je, onda, prosečna ocena predsednika Republike (i SNS) važna? Ostaje, izgleda iracionalni aspekt. Ona, dakle, ima simbolički značaj, ona je važna baš kao parlamentarna burmutica. Drugim rečima, cela stvar je savršeno blesava.
Cilj Martinovićevog dokaznog postupka jeste da uveri javnost kako je Vučić po svojoj učenosti jednak učenosti sveukupne SNS – jer SNS se izražava kroz njega, a iz njega se pretežno i sastoji. Treba dokazati da Vučićev akademski uspeh eliminiše sve ostale akademske neuspehe, neuverljive diplome, uključujući plagijate njegovih funkcionera. (Može biti samo jedan!) Taj jedan stoji naspram celokupne zle opozicije, za koju se, preko fingirane njuz-netovske ankete, ima dokazati da kolektivno ne zna ko je Uroš Predić. Preveliki je to teret dokazivanja, makar padao na nezaustavljivo pričljivog šefa poslaničke grupe vladajuće stranke, pravi pravcati probatio diabolica. No, ovde nema suda za takav teret dokazivanja. Oba aktera, čitač i vlasnik indeksa to dobro znaju. A nisu naučili na pravnom fakultetu i ne ulazi im u prosek.
Autorka je profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union i predsednica Političkog saveta Nove stranke
