Bio je to pravi coup de theatre: upravo pravosnažno na dvadeset godina osuđeni ratni zločinac usred sudnice vadi flašicu sa otrovom i ispija je. Slobodan Praljak, čovek sa tri fakultetske diplome (prave), poznati reditelj koji je dogurao do generala Hrvatske vojske oduzeo je sebi život u znak protesta protiv Haškog tribunala, pred sudskim većem i u direktnom TV prenosu. To se retko dešava
„Slobodan Praljak nije ratni zločinac!“ uzviknuo je čovek govoreći o sebi u trećem licu jednine, što je čest slučaj kod hrvatskih političara sa desnice. To su mu bile poslednje reči, očito namenjene istoriji; iz flašice koju je nekako ušvercovao popio je kalijum cijanid, otrov brz i smrtonosan. Preneli su ga u sudsku ambulantu i nije jasno gde je smrt nastupila; to je druga priča.
Javna samoubistva relativno su retka, pogotovo tako demonstrativna. Da, svi se sećamo budističkih monaha koji su se spaljivali po Vijetnamu; sećamo se i Jana Palaha u Pragu. Naravno da se sećamo i Vlajka Stojiljkovića, bivšeg ministra unutrašnjih poslova Srbije, koji se demonstrativno ustrelio na ulazu Narodne skupštine 2002. godine pošto je konačno usvojen Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom pod čiji bi udar pao. Njegov prethodnik Zoran Sokolović ustrelio se diskretno, u autu u dvorištu vikendice. S tim u vezi je i nezaboravna slika Aleksandra Vučića koji sa nepriličnim trijumfom na istom mestu čita Stojiljkovićevo oproštajno pismo. U slučaju Slobodana Praljka bili smo pošteđeni takvog neukusnog spektakla – što ne znači da neće biti još goreg u subotu kada telo stigne u Hrvatsku.
RAZREŠENA DILEMA: Samoubistvo Slobodana Praljka, naime, već se na nacionalističkoj desnici nemilosrdno eksploatiše. Istoga dana na podnožju spomenika banu Jelačiću pojavio se njegov portret i počela je trka u pohvalama pokojniku: vitez, heroj, domoljub, žrtva antihrvatskog suda, maltene blaženik. Don Anđelko Kaćunko, ekstremni klerofašista iz Vojnog ordinarijata Crkve u Hrvata, prelat koji je i za Kaptol preterao, pa su ga prognali u Otočac, već se javio sa idejom da se Praljka maltene odmah kanonizira (santo subito) kao velikomučenika za hrvatsku stvar i veru. Tu se, doduše, javlja jedan doktrinarni problem: sveta matera Crkva, naime, nikako ne odobrava samoubistvo, štaviše, smatra ga smrtnim grehom, pa samoubicama uskraćuje posmrtne obrede i osvećenu zemlju. Dileme Crkve u Hrvata – na njeno olakšanje – razrešio je sam Praljak, kako se ispostavilo: u svom pismu-testamentu zahtevao je da ga se spali u porodičnom krugu, a da se pepeo prospe po Mirogoju. To nas neće poštedeti cirkusa i nekrofilnih spektakala kad telo stigne…
Odakle jedan pozorišni reditelj u Haškom kazamatu?
PREDRATNA I RATNA KARIJERA: Slobodan Praljak (1945) rođen je u komunističkoj porodici u Mostaru. Otac Mirko Praljak bio je strašno važan oznaš i udbaš, strah i trepet Zapadne Hercegovine. „Svaki dobar Hrvat bolje da se odmah preda prvom milicajcu, samo da ne padne šaka Mirku Praljku“, govorili su Hercegovci. Ni dva strica nisu bila daleko: jedan je bio upravnik zatvora u Mostaru, a drugi je 1980. peške došao iz Čapljine na Titov pogreb. Ljudi koji su ga dobro poznavali kažu da je tokom odrastanja i sazrevanja razvio jak unutrašnji otpor prema porodici; da se družio se decom žrtava svog oca; da je sve radio njemu iz inata. Bistar i vredan mladić, u Zagrebu je diplomirao prvo elektrotehniku, pa sociologiju i na kraju režiju. Prve znake nacionalizma ispoljio je tek tokom Maspoka, Hrvatskog proljeća, kako se to danas zove, 1971, kažu ljudi koji su bliže poznavali. Kažu i da nije bio etnički isključivi, već više politički nacionalista: mislio je da se sa Srbima treba dogovoriti kao svojevremeno (1868) s Madžarima i podeliti se mirno.
Sve do 1991. Slobodan Praljak bavi se režijom dosta aktivno i u pozorištima uspešno: ima bar četiri režije koje su bile jako hvaljene i dva solidna, ali prosečna filma. Ivan Džidić, Praljkov drugar iz Mostara, dan-danas se seća njegovih režija u mostarskom pozorištu gde je radio i prijateljevao s njim. Kasnije će Praljak Džidića nazvati izdajnikom, špijunom CIA i Sorosevim plaćenikom jer se drznuo da dovede u pitanje hrvatsku politiku oko Herceg Bosne; ali to je kasnije (uostalom, nije mu ni Džida ostao dužan…).
Praljak se 1991. naglo (po mišljenju poznanika i prijatelja) radikalizirao. Uz Miru Međimurca i Svena Lastu bio je među pozorišnim ljudima koji su odmah pristupili hrvatskim oružanim snagama: Međimurec je osnovao „propagandnu bojnu“ od glumaca, pevača i pesnika, pa su išli da bodre trupe po terenu; Lasta je postao snajperist, a Praljak vojskovođa. Uzgred, nije služio vojsku u JNA, jer se nekako bio izvadio. Bilo kako bilo, prve akcije imao je oko Sunje i odatle ubrzo izlazi kao pukovnik, što je čak i za Hrvatsku vojsku malo brzo.
Po prirodi stvari ubrzo ga prekomanduju u HVO 1992. kad je šejtan došao po svoje u Hercegovini. Formacijski u HVO, ali politički potčinjen Zagrebu, Tuđmanu i Šušku, Praljak se angažuje u udruženom zločinačkom poduhvatu čija su žrtva hercegovački Muslimani-Bošnjaci, u etničkom čišćenju, to jest. Već je uveliko general; dobro, barem ima tri diplome, za razliku od nekih drugih generala koji su diplome dobili pouzećem. Detalje imate u haškoj pravosnažnoj presudi.
fotografije: apZAPAMTILI GA: Praljak iz ratnih dana i sveće u Mostaru posle njegove smrti
TALAČKA POLITIKA: Posle Dejtona, Praljak se vraća u Hrvatsku gde dobija neku ceremonijalnu generalsku sinekuru – sve dok hrvatska država nije odlučila da se ratosilja tih kompromitantnih Škutora (zapadni Hercegovci) i džumle ih isporuči u Hag, pa neka oni vide. Projekat Herceg Bosne otišao je ravno u slivnik, odakle danas pokušavaju da ga upecaju i izvade braniteljske udruge i Dragan Čović – kao „treći entitet“, što je i bila prvobitna ideja Mate Bobana i Radovana Karadžića. Bio je to skoro pa sasvim uspešan pokušaj da se od Haga spasu hrvatski generali, ali duža je to priča. U svakom slučaju, „treći entitet“ je opet u opticaju kao ideja, ovoga puta uz podršku Mile Dodika, kome se ljulja ispod noga.
Od svega toga šestorici čelnika Hrvatske republike Herceg Bosne nije bilo nimalo lakše. Podrška iz Hrvatske bila je verbalna i licemerna, jer su određeni za žrtvene jarce, pa se stvar tako i završila.
Sada se – podjednako licemerno – u Hrvatskoj indigniraju, zgražavaju i ibrete nad presudom „hrvatskim uznicima“ iz Herceg Bosne, u čemu im Praljkova tragedija dodaje na dramatici. Predsednica Republike Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović hoće da od Saveta bezbednosti UN traži reviziju haške presude šestorki, kao što i Ivica Dačić hoće Savetu bezbednosti da tuži Interpol. Takve knjige žalbi tamo, nažalost, nema. Andrej Plenković, premijer, polako je spustio pritisak, sasvim racionalno. Njemu smetaju delovi presude iz kojih ispada da je cela ta herceg-bosanska bruka i sramota bila samo deo udruženog zločinačkog poduhvata na čijem su čelu bili Tuđman i Šušak, što ovu hadezeovsku vlast jako svrbi, a braniteljske udruge koje su ovladale Hrvatskom i drže je kao taoca, dahću im za vrat. Tako je to kad pustite pevca u kuću, a on vam se popne na glavu…
Sačekajmo subotu i nekrofilni cirkus oko Praljkovog ispraćaja, pa će se sve polako smirivati.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ratko Mladić nije rođen kao nacionalni mit već su njegov oreol planski zidali politički centri, televizije i novine. I to od početka ratova pa do danas, piše „Vreme“ u novom broju
Kako je individualna krivica Ratka Mladića pretvorena u navodnu odbranu čitavog naroda i zašto Srbija još ne želi da se oslobodi tog tereta. Upravo je individualizacija krivice Srbiji nudila izlaz. Presuda nije Mladićeve zločine pripisala Srbima. Imenovala je čoveka, njegovu komandnu odgovornost i dela za koja je osuđen. Političke i medijske elite izabrale su suprotno: da se sakriju iza naroda i presudu jednom generalu predstave kao presudu svima. Jer ako Mladić ostane sam, mora se otvoriti pitanje ideologije, propagande, ratnih profitera i sistema koji ga je proizveo i štitio
Zarad mentalne i moralne higijene nacije, neophodno je suočavanje sa tamnim stranama prošlosti. Ima mnogo ljudi u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, koji se godinama otvoreno suprotstavljaju nacionalizmu, priznaju činjenice o ratovima i zbog toga često plaćaju. Ratko Mladić je dovoljno delio region i Srbe za života. Vreme je da i te podele dočekaju pokop koji bi, za razliku od njegovog, zasluživao sve državne počasti
Pojedine političke partije i državne kompanije preuzele su nadležnosti i poslove diplomatskih i konzularnih predstavništava. To potvrđuju primjeri iz Banjaluke koji kazuju da je krenula mobilizacija građana sa dvojnim državljanstvom da se pridobiju za glasanje na izborima u Srbiji koji još uvijek nisu raspisani
Studenti su praćeni, prisluškivani, snimani, radilo se ne tome da “budu izbušeni” – primenjivana je policijsko-vojna taktika za obračun sa “nevidljivim protivnikom”. Režim je primenio taktiku uhođenja, praćenja, zastrašivanja i javnog blaćenja u želji da od Srbije, u političkom smislu, napravi sprženu zemlju. Ono što sada Vučić radi ne ostavlja mogućnost da poverujemo da bi, ako se desi promena, on i njegovi lojalisti mogli sutra da se uključe u politički život Srbije
Na šta bi Vučić ličio ispred nekoliko hiljada migratornih mitingaša okružen kordonima i, iza njih, masom bijesnih Novosađana? Zar njegov marš na Novi Sad nije bio otkazan i prije nego što je zakazan
Ko je hteo još Vučića, dobiće još Vučića u podkastu sa Vučićem. Treba ispuniti svaki sekund kampanje i jedino je uzbudljivo pitanje hoće li gosti podkasta moći da dođu do reči
Aleksandar Vučić dolazi u Novi Sad u petak (4. septembar). Hoće da pokaže da je pokorio grad, ali nije, samo ga je batinama izobličio do neprepoznatljivosti
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
