Pravda za žandarme

No bis in idem, kao što znaju čak i najbolji studenti Pravnog fakulteta ikad. Ne može se suditi dvaput za isto. Zašto? Zato što je res iudicata, stvar presuđena i – molim. Sedam niških žandarma, međutim, ipak je prvostepeno osuđeno na uslovne kazne (jedan je oslobođen) zbog incidenta iz septembra 2014. godine, dakle, više od tri godine kasnije. Taj vremenski odmak nije bez razloga: nije nikome bilo lako tužiti i suditi u stvari koja je praktično već bila presuđena istoga dana kad se desila. Trebalo je savladavati razne nelagode, ako me razumete…

Podsetimo se: tog septembarskog dana, bila je nedelja, u Beogradu se održavala Parada ponosa. Iz očiglednih razloga i gorkog iskustva MUP je angažovao jako obezbeđenje, uključujući tu niški odred Žandarmerije, koji je bio raspoređen u Birčaninovoj i Ulici Svetozara Markovića (između ostalog), sa zadatkom da građane preusmerava ka punktu u Nemanjinoj predviđenom za učesnike parade. Sve je išlo kako treba do trenutka, oko 11 pre podne, kada su se pojavila četiri mlađa građanina u ležernoj sportskoj odeći i sa kratkom kosom. Žandarmi će posle izjaviti da su ličili na navijače, tj. odgovarali opisu. Kordon ih je zaustavio i tada dolazi do incidenta. Umesto da se okrenu i odu, što bi bio razborit postupak u takvoj situaciji, građani su insistirali da prođu kroz kordon i počeli da se prepiru sa žandarmima, što nije bilo razborito. Ta četiri lica bila su Andrej Vučić i Predrag Mali, braća premijera i gradonačelnika i dva vojna policajca koji su – ne zna se po kom osnovu – bili u njihovoj pratnji, kako će kasnije izjaviti. Naime, ni Andrej Vučić ni Predrag Mali nisu štićena lica i nije jasno šta su vojni policajci radili uz njih.

foto: tanjug

„NEMILI DOGAĐAJ„: Stvar je postala kritična vrlo brzo: žandarmi tvrde da je jedan od četvorice uhvatio jednog od njih za zaštitni prsluk, pa je ovome ruka sa palicom spontano poletela i počela je tuča. Vojni policajci pokušali su da se legitimišu kad je već bilo prekasno, kažu žandarmi i nastala je jurnjava po Ulici Svetozara Markovića, sa sve upotrebom palica. Jednom od vojnih policajaca u toj gužvi ispao je pištolj, što nije doprinelo smirenju situacije. Gužva se završila u jednom ulazu za kola u Svetozara Markovića, pa onda u haustoru iste zgrade. U ulazu je bio parkiran BMW sa crvenim i plavim svetlima, registrovan na Vojno-bezbednosnu agenciju, sa vozačem koji je bio dovoljno priseban da ta prioritetna svetla upali. U vozilu je imao pušku, koju inače formacijski duži i odbio je da napusti vozilo. U haustoru je došlo do objašnjavanja i dugih konsultacija radio-vezom i telefonima. Konačno su se četvorica u BMW udaljila ka Vojno-medicinskoj akademiji, jer je došlo do telesnih povreda.

To bi bio ostao „nemili događaj“, kako se to kaže, da se odmah nije umešao premijer Aleksandar Vučić. Primio je žandarme koji su učestvovali u incidentu i razgovarao s njima; sa detaljima nismo upoznati. Onda je zakazao konferenciju za štampu i drhtavim glasom, sav indigniran, ispričao da su žandarmi napali njegovog brata samo zbog imena u ličnoj karti, to jest samo zato što je njegov brat, na pravdi boga, ni krivog ni dužnog. Bilo je to istoga dana u rano popodne i stvar je bila presuđena, res iudicata: vlast je rekla svoje, a tužilaštva i sudovi će već nekako naći puta i načina. Pretpostavka nevinosti tu nije od značaja: stvar je jasna i hoće li neko da protivreči premijeru? Može, na svoj rizik, pa neka vidi…

NA RUČAK, KROZ KORDON UZ PRATNJU: Tu sada nastaje jedna druga situacija, koja će imati dalekosežne posledice. Naime, Saša Janković, Zaštitnik građana u to vreme, zainteresovao se za slučaj i proučio ga je. To je rezultiralo dvema krivičnim prijavama: protiv žandarma zbog prekomerne upotrebe sile i protiv braće Vučić-Mali i njihove pratnje, zbog ometanja službenih lica u vršenju službe. Taj trenutak slobodno možemo uzeti kao početak sukoba Aleksandra Vučića i Saše Jankovića, mada je trvenja bilo i ranije oko raznih Jankovićevih intervencija. Sukob će eskalirati u predizbornoj kampanji za predsedničke izbore i kulminirati oko Savamale. Vučićevi dresirani mediji nazivaće i još nazivaju Sašu Jankovića najgorim imenima, optužuju ga za ubistvo, broje mu pare i već znate šta mu sve rade.

Sam incident bio je – do sada – zaboravljen. Šteta. Trebalo bi se staviti u uloge obeju strana, pa bi bilo jasnije. Da bi stigli i razvili se po Beogradu, ti niški žandarmi morali su da ustanu barem u četiri ujutro, provedu neko vreme u autobusu i budu celo prepodne na nogama, u teškoj opremi za razbijanje demonstracija. Ko ne bi bio nervozan i premoren? Građanstvo o takvim stvarima ne razmišlja, ali bi vojni policajci morali da budu toga svesni. Uz drugačiji pristup, incident se mogao izbeći, pričao je tada Saša Janković koji je nešto pre toga prošao bez problema kroz taj isti kordon pošto su se on i supruga uredno legitimisali (ona je radnik MUP). Žandarmi su se kasnije žalili na aroganciju braće Vučić-Mali i na sporo reagovanje ljudi za koje se ispostavilo da su iz VBA. Braća će se kasnije pravdati da su krenuli Vučićevim roditeljima na ručak, ali roditelji žive u Krunskoj, pa im taj ćošak nije bio baš usput. Ostaje veliko pitanje da li su niški žandarmi tada znali da Aleksandar Vučić uopšte ima brata i kako se zove, ako ćemo već o tome. Teško, ali sada je kasno; sada i te kako znaju.

NAPAD NA NJEGA I PORODICU: Dakle, sud je na jedvite jade, uz saslušanje mnogih svedoka i gledanje kvadrat po kvadrat televizijskog snimka N1 (što je potrajalo), došao do prvostepene presude, uslovne i ispod predviđenog minimuma kazni za ta dela (zlostavljanje i mučenje). Nelagoda je bila vidljiva sve vreme, a kako i ne bi kada je presuda izrečena odmah i sa Najvišeg mesta? Sada je red na apelaciju, pa kada bude došlo, a može da potraje, hoće li neko pomenuti termin iz rimskog prava koji znaju čak i najbolji studenti prava ikad: no bis in idem?

Ti žandarmi, kakvi-takvi nisu ispali baš cvećke u ovoj stvari, bili su osuđeni odmah, istoga dana. Krivične prijave Saše Jankovića protiv preostale četvorice učesnika u tuči (a ni oni nisu ispali cvećke) odbačena je odmah, a i jako je iznervirala Aleksandra Vučića: bio je to njegov omiljeni „napad na mene i moju porodicu“.

Tako je to sa presuđenim stvarima: ne mogu se suditi ponovo, ako neko ne zna latinski.