Optužnica protiv suda

„Uhapsite Vlasija“, uzvikivale su hiljade demonstranata 28. februara 1989. ispred današnjeg Doma Narodne skupštine prekidajući govor Slobodana Miloševića i očekujući da im on ispuni želju: „Ne čujem dobro, ali želim da vam odgovorim na ovo što tražite“, uzvratio je Milošević praveći se naivan i najavio da će biti hapšenja. I, zaista, dvadesetak dana kasnije tadašnji politički lider kosovskih Albanaca Azem Vlasi i još nekoliko drugih uhapšeni su pod optužbom da ruše ustavni poredak SFRJ. Nakon godinu dana, u aprilu 1990, Predsedništvo ukida vanredno stanje na teritoriji Autonomne Pokrajine Kosovo, amnestira 108 političkih pritvorenika, a sud oslobađa optužbe Azema Vlasija. Reakcije srpskih medija i javnosti bile su gotovo unisone i svode se na rečenicu koja se toliko puta može čuti na slavama i u kafanama: „Što su ih, uopšte, hapsili kad ih nisu osudili?“

Izgleda da se baš ovakvoj javnosti i baš takvim biračima obratio Miloš Vučević kada ih je 26. decembra prošle godine pozvao da „ne ćute više na sramne oslobađajuće presude najvećim kriminalcima, koji su ojadili državu i građane“. Presudu koja je toliko nasekirala visokog funkcionera Srpske napredne stranke i gradonačelnika Novog Sada (mada je naglasio da govori kao „pravnik i običan građanin“) izrekao je tog istog dana Specijalni sud u Beogradu kojom je prvostepeno oslobodio bivšeg ministra privrede i privatizacije Predraga Bubala optužbi za zloupotrebe prilikom prodaje paketa državnih akcija u Luci Beograd preduzeću „Worldfin“ iz Luksemburga (navodno u vlasništvu biznismena Milana Beka) 2005. godine. Ovaj vapaj građanina i pravnika svom narodu Vučević je podrobno obrazložio a ovo je najneukusniji deo „obrazloženja“: „Gospodo sudije, pitam vas ono što se narod Srbije pita svakoga dana: kada ćete početi da sudite po zakonima Republike Srbije, pravu i pravdi, a ne po sumi novca koju dobijate od dosovskih osvedočenih lopova, koji su sproveli najmonstruoznije pljačkaške privatizacije? Gospodo sudije, rekao bih poštovane, ali mi moj obraz i naš narod ne da, jer, kako da budete poštovani dok najveće lopove oslobađate njihove očigledne krivice, a narod pravite ludim?“ Dakle, sudeći po ovoj izjavi, Miloš Vučević je potpuno uveren da je Predrag Bubalo kriv, a da su sudije korumpirane. Nije jasno, niti je to pokušao da objasni, kakvu je istragu građanin i pravnik Vučević sprovodio da dođe do dokaza koji potvrđuju Bubalovu krivicu. Nije objasnio ni zašto smatra da su sudije korumpirane. Međutim, Vučević to ne mora ni da objašnjava ni da dokazuje – dovoljno je podgrevati stav da je nesrećni narod okružen tajkunima, lopovima i kriminalcima koji im gule kožu s leđa i usmeravati birače da se jedini spas od njihove potpune propasti ne nalazi u nezavisnom sudstvu već u mudrom i poštenom rukovodstvu vladajuće stranke koja ih nezadrživo vodi u budućnost.

EMOCIJE: „Vučević se sasvim sigurno, i ne samo on, na jedan demagoški način obraća građanima koji ne razumeju na koji način funkcioniše pravosuđe“, kaže za „Vreme“ Dragana Boljević, sudija Apelacionog suda u Beogradu i predsednica nevladine organizacije „Društvo sudija Srbije“, i dodaje: „Oni pokušavaju da privuku građane sebi, da izazovu bes građana i da ih okrenu protiv pravosuđa, i na taj način dobiju odrešene ruke da u narednim ustavnim izmenama učine sa pravosuđem šta im padne na pamet. Postoji mnogo štošta u pravosuđu što bi trebalo menjati, kao što je postojalo i 2008. i 2009, ali to nije trebalo ni tada, a ne treba ni sada menjati tako da izvršna vlast nametne, neposredno ili putem ‘tampon-institucija’ kakva je Pravosudna akademija, svoju kontrolu nad pravosuđem. Jer će se ta kontrola obiti svakom građaninu Srbije o glavu.“ Reklo bi se da se poslednje izjave nosilaca visokih političkih funkcija o sudstvu ili odbijaju od njihovih glava ili oni te udarce stoički trpe. Tako je i premijerka Ana Brnabić imala koju da doda na Vučevićevu opservaciju stanja u srpskom sudstvu: „Mogu da razumem Miloša Vučevića, zvala sam ga jutros telefonom, potpuno mogu da razumem tu frustriranost, mislim da je to još jedan dokaz da nam svakako trebaju reforme u pravosuđu.“ O kakvim se reformama radi, Brnabićeva nije obrazložila, dodajući da „šta god rekli, bićemo krivi“. Ana Brnabić je već imala prilike da pokaže priličnu dozu razumevanja na neprilične i neprihvatljive izjave njenih kolega. Kada ministar odbrane Aleksandar Vulin u septembru prošle godine nije umeo portalu KRIK da objasni kako je skupio više od 200.000 evra za kupovinu stana, njegova stranka Pokret socijalista je u svom saopštenju iznela niz uvreda na račun novinara i urednika tog portala Stevana Dojčinovića navodeći da „nije tajna da je Dojčinović plaćen iz inostranstva za svaki tekst kojim napada Vulina, a nije tajna ni da uzima narkotike“. Koji dan kasnije Ana Brnabić je, razumljivo, izjavila: „Ne slažem se sa tom retorikom, to nije moj stil, ne bih se tako izražavala, ali lično razumem emotivnu reakciju, jer sam sa tim portalom pre nekoliko meseci imala istu emotivnu reakciju.“ Njena emotivna reakcija se odnosila na ranije pisanje KRIK-a o imovinskoj karti Ane Brnabić. Slika odnosa političara na vlasti prema srpskom sudstvu ne bi bila potpuna da se nije oglasio i predsednik Aleksandar Vučić. On je bio mnogo eksplicitniji: „Sad nas ubeđuju da niko nije kriv za lopovske privatizacije, da se niko nije obogatio na grbači naroda i da su ti koji su uzeli milione evra sada čistunci“, i dodao da Vučević treba da se izvini što je reagovao na tu presudu, „mada je rekao istinu i ono što veruje i zna 99 odsto građana Srbije“. Toliko o pretpostavci nevinosti, tekovini starijoj od 2000 godina. Vučević se, očekivano, nije izvinio i čak je posle saopštenja Visokog saveta sudstva u kojem se navodi da njegova izjava „krši prezumpciju nevinosti“ i da: „Kao nosilac javne funkcije Vučević je dužan da se uzdržava od ponašanja kojim se narušava poverenje u nezavisnost i nepristrasnost sudova i sudija“, lakonski izjavio da ostaje pri svemu što je prethodno izgovorio.

KODEKS: Prema Akcionom planu koji je izradila Pregovaračka grupa za Poglavlje 23 (pravosuđe, prim. nov.) u aprilu 2016. predviđeno je donošenje dva Kodeksa (jedan za narodne poslanike, drugi za članove Vlade) o granicama dozvoljenosti komentarisanja sudskih odluka i postupaka. Kodeks za članove Vlade donesen je u januaru 2016, a za narodne poslanike u julu prošle godine, i svaki je, ravnopravno, koštao poreske obveznike Republike Srbije po 17.285 evra. Oba kodeksa u svom prvom članu navode da su nosioci političkih funkcija dužni da poštuju pretpostavku nevinosti. Kako je Ana Brnabić svojim „razumevanjem“ prekršila taj član, a na to joj niko nije skrenuo pažnju, niti je ona uputila izvinjenje, sledi zaključak da nam ti kodeksi nisu ni potrebni. Ako je već tako, bilo bi pošteno da predsednica Vlade od svojih primanja vrati u budžet Republike Srbije tih 17.285 evra. Ili bar njen solidarni deo što, kad se podeli na 22 člana Vlade, iznosi 785 evra.

Na ove napade na sudije reagovali su Visoki savet sudstva, nevladine organizacije, advokatske komore Srbije i Beograda, a najoštrija osuda stigla je od Vrhovnog kasacionog suda: „Takva izjava, data u toku sudskog postupka, u vezi s nepravnosnažnom presudom je neprimerena, uvredljiva, opasna i štetna, predstavlja do sada najgrublji oblik mešanja u rad suda, uznemirava javnost, vodi zastrašivanju sudija i urušava osnovne principe demokratskog društva, a posebno princip podele vlasti.“ Draganu Boljević ovako iskazana solidarnost iskreno raduje: „Čini mi se da je struka prvi put bila ujedinjena i to bez nekog prethodnog dogovora već su reakcije nastupile potpuno spontano. Bio je to veliki napad na pravosuđe.“ Na pitanje kako će se ovakve izjave srpskih zvaničnika odraziti na zatvaranje Poglavlja 23 i pristupanje Srbije Evropskoj uniji, Dragana Boljević kaže: „Ja odavno govorim da naše pravosuđe nije ništa lošije od pravosuđa u pojedinim državama članicama EU, kao što su Bugarska, Rumunija, Mađarska, pa ako hoćete sad i Poljska. Prema tome, kako EU ocenjuje pravosuđe zavisi od njenih prioriteta, a ti prioriteti, nažalost, odavno više nisu vladavina prava. Ja bih se apsolutno složila sa predsednikom Republike koji kaže da kada bismo mi priznali Kosovo, Evropska unija ne bi imala zamerki na pravosuđe Srbije.“