Dijalog stariji od Brisela

U pojedinim periodima srpsko-albanski odnosi su obeleženi otvorenim političkim pa i oružanim sukobljavanjima, čije osobine ukazuju da se radi o etničkom sukobu. U svom dubljem značenju, ovo je sukob oko kontrole teritorije i resursa Kosova kao i oko statusa Kosova i albanske, odnosno srpske zajednice na Kosovu. U najnovijoj istoriji, pitanje statusa je došlo u središte krize na Kosovu, i zato je njegovo rešavanje jedan od bitnih elemenata stabilizacije mira i procesa izgradnje države kao odgovora na pitanje statusa. To posebno važi od 2008. godine. Pitanje statusa se ne može izbeći, mada se može odlagati.

Srpsko-albanski odnosi su obeleženi dugom istorijom „paralelnog života“ na „zajedničkoj teritoriji“. To je osnovno obeležje i sadašnjih odnosa. Ali, razlika je u tome što, danas, Srbija nema efektivnu vojno-policijsku kontrolu nad teritorijom i životom na Kosovu, a Kosovo se nalazi u fazi dovršavanja suvereniteta svojih institucija i nastoji da obezbedi pun međunarodni subjektivitet, odnosno priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti.

DIJALOG I „EVROPSKA BUDUĆNOST“ – ČAROBNA FORMULA

Albanci i Srbi žive kao komšije, te je i njihov dijalog stariji od Briselskog dijaloga. Prvi dijalog nije prestajao ni tokom vojno-policijske represije i oružanih sukoba, posebno 1997–1999. godine. On je tada pripadao manjini u intelektualnim i političkim krugovima i većini takozvanih običnih građana sa obe strane. Sada, Briselski dijalog pripada vlasti, ali nema garancija da će biti uspešan ako ne uključi javnost.

Dosadašnji trend Briselskog dijaloga bio je dobar. Međutim, do kraja 2017. godine se za samo četiri sporazuma može reći da su ispunjeni. To je skroman rezultat i ne garantuje konačan uspeh. Pokazalo se da napredovanje nije pravolinijsko, da posle perioda napredovanja nastaju erupcije političkih i bezbednosnih izazova, da „približavanje EU“ nije „čarobna formula“ koja sama po sebi može da reši pitanje statusa Kosova tako što bi obezbedila da Srbija u potpunosti prizna nezavisnost Kosova.

Činjenica je da ni protivnici „evropske budućnosti“ ne uspevaju da dokažu da za Kosovo i Srbiju postoji realna alternativa „evropskoj budućnosti“. U stvarnosti, normalizacija je putovanje od mnogo koraka. Ona zahteva i „normalizaciju“ samih društava Srbije i Kosova. To od procesa normalizacije čini „more bez obala“. U ovom trenutku, više se pitaju stranci o tome da li će i kuda krenuti ovaj brod nego njegovi kapetani. To pre svega zavisi od toga da li će EU i SAD progovoriti glasnije i jasnije jednim glasom nego što danas čine. Strepnja od narastajućeg ruskog i turskog interesa je opravdana, ali ne i dovoljna da taj „jedinstveni glas“ bude prihvaćen i od ljudi koji žive na Kosovu, u Srbiji i na Zapadnom Balkanu.

Da bi se olakšalo kretanje u dijalogu i normalizaciji, potrebno je da Beograd i Priština, uz podršku EU, naravno i SAD, utvrde kriterijume vidljivog i održivog napretka u svojim odnosima. Reč je o nekoj vrsti „tablice“ koja bi ukrstila „bench marks“ iz svih međusobno povezanih pitanja iz Briselskog dijaloga i svih poglavlja a naročito Poglavlja 35. To znači da je, u narednim nedeljama, potrebno da se dovrši određivanje dnevnog reda nove faze Briselskog dijaloga. Uz dnevni red biće određen i mehanizam („format“) koji bi strane doveo do dogovora o „punoj normalizaciji“. Očekivan rezultat je postavljen u okvirima za pregovore i to kao „pravno obavezujući sporazum“. Ovaj sporazum može i trebalo bi da bude osnova i za razgovor o pitanju statusa.

Dobra vest je da je u Briselu usaglašen jasan vremenski okvir po kome bi tokom 2018. i 2019. godine glavni pregovarači Kosova i Srbije trebalo da zaključe ovaj dijalog. Ako Beograd uradi sve ono što se očekuje do 31. decembra 2023. godine, Srbija bi do kraja 2025. godine postala članica EU.

Na tragu, „novoprobuđene nade“, podsetio bih da je ideja EU proistekla iz ideja mira. Uzimajući u obzir i naša nedavna iskustva sa ratom, mogli bismo da pomognemo da EU odgovori na izazov: evropeizacija ili rat.

Čitava mudrost je u tome da granice učinimo lako prelaznim. Da bismo to mogli da učinimo, moramo se osloboditi „opčinjenosti prostorom“ koja samo prikriva „nemogućnost ili nesposobnost da se prostor uredi, unapredi, funkcionalizuje, savlada, potčini stvarnim ljudskim potrebama“, kako piše istoričar Nikola Samardžić.

UNUTRAŠNJI DIJALOG I PREDSTOJEĆA ŠAHOVSKA IGRA

Autorskim tekstom u „Blicu“, 24. jula 2017. godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokrenuo je inicijativu za unutrašnji dijalog o Kosovu. Time je sebi omogućio priliku da započne igru belim figurama. Za sada igra još nije započeta, ali jasno je da će se igrati simultanka: sa Prištinom (i Priština sa Beogradom), sa Briselom, sa Vašingtonom. Naravno, i sa građanima Srbije.

Ukoliko se ostane u okvirima Poglavlja 35 za pregovore o učlanjenju Srbije u EU, dok se ne završi ova „šahovska igra“ Srbije, a i Kosova, neće moći ni da postanu članice Evropske unije. U takvoj igri „jak remi“ bio bi poželjan rezultat za sve igrače, kao i za značajan broj „kibicera“.

„Prvi izveštaj o monitoringu unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, 24. jul – 31. oktobar 2017“, s kojim je Forum za etničke odnose upoznao javnost, 28. decembra 2017, pokazuje da Kosovo nije „najteži posao sa kojim se država suočila poslednjih godina“, kako je inače govorio Marko Đurić. Najteži posao je izgradnja konsenzusa o cilju sadašnjih politika. To se ispoljilo i u reagovanju političkih stranaka na inicijativu predsednika Srbije Aleksandra Vučića da se pokrene unutrašnji dijalog o Kosovu. Stavovi ovih stranaka o budućim odnosima Srbije i Kosova nisu usaglašeni. Neke stranke, ali zaista malobrojne, smatraju da je nastavak procesa normalizacije put za uređivanje odnosa Srbije i Kosova i istovremeno najbolji odgovor na pitanje statusa; druge su pak za razgraničenje Srba i Albanaca. Ovo nam pokazuje da ni vladajuća koalicija ne stvara osnov za verovanje da je moguće ostvariti cilj postizanja sveopšteg konsenzusa, koji je odredio Vučić.

Drugo neslaganje koje deli Srbiju je oko budućnosti Srbije, odnosno (ne) prihvatanje članstva Srbije u EU uključujući i (ne)slaganje po pitanju odnosa prema Rusiji i Zapadu.

Iz ovoga proizlazi da se različito vidi povezanost unutrašnjeg dijaloga i nove faze Briselskog dijaloga, odnosno procesa normalizacije odnosa Srbije i Kosova sa interesima koje bi Srbija i srpska nacija trebalo da ostvare u budućnosti. Retki su učesnici dosadašnjeg toka unutrašnjeg dijaloga koji zagovaraju normalizaciju, mada je ova deo realnosti Srbije i Kosova i predstavlja rešenje koje je „na dohvat ruke“ i koje daje održiv odgovor i na pitanje statusa Kosova.

Poštujući pravilo da valja sačekati otvaranje igre da bi se povukao potez, mislim da je zasada dovoljno da se podrži dobra namera za nastavak procesa normalizacije, kao i da se podseti da bi Đavo probuđene energije etnonacionalističke mobilizacije i mržnje prema Drugom mogao da polomi šahovsku tablu i da zaigra grubu igru sve do nasilja i terorizma. Dakle, Đavola bi trebalo držati na uzdi.

U uverenju da se sadašnji lideri mogu i moraju i dalje menjati i držeći Vučića za sledeće reči: „Smatram da je važan unutrašnji dijalog za sva strateška pitanja, a među njima je svakako i Kosovo. (…) da je važno za društvo da ne stavljamo stvari pod tepih i da nemamo unapred pripremljene odgovore, nego da znamo šta nam je činiti…“ Koristim ovaj tekst da predložim da se na dugu listu tema koje se moraju otvoriti stave i sledeće.

Prvo: Zajednica srpskih opština (ZSO) značajno je i neostvareno obećanje. To je važan instrument integracije Srba u društvo Kosova. Zbog toga su obaveza i pravo Prištine, EU i Beograda da uspostave ZSO. Nasuprot tome ili upravo zato što je ZSO „glavna karta“ bivšeg predsednika Nikolića, ali i sadašnjeg Vučića, jasno je da ZSO kakva je u Briselu dogovorena ne pruža dovoljno efikasne instrumente garantovanja ljudskih i manjinskih prava Srba, i da valja očuvati i u Briselu potvrditi ono što već postoji. S obzirom na to kakvi su ovdašnji zakonodavci, mogli bi da odustanu od dobrih rešenja samo zato što ih nije potvrdio prst Brisela ili „duh evropske budućnosti“.

Zaista su od pomoći neka rešenja iz Ahtisarijevog paketa koja se tiču zastupljenosti Srba, i drugih manjinskih zajednica u javnom i političkom životu, očuvanja i razvoja kulturnog i etničkog identiteta, kao i statusa i zaštite prava, imovine i istorijskih spomenika SPC. Preporučujem da se u Briselskom dijalogu Srbima na Kosovu dâ ono što imaju Albanci iz Centralne Srbije – da se uspostave garancije za manjinsku samoupravu čiji bi koordinacioni organ bio Nacionalni savet srpske zajednice. Naravno, što Albancima i Srbima to i drugima.

Drugo: Vreme je da se rasprave međusobna potraživanja Srbije i Kosova, počevši od kredita preduzeća na Kosovu nasleđenih iz vremena SFRJ, koje Srbija isplaćuje kao javni dug stranim poveriocima (Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Banci za razvoj Saveta Evrope – CEB, Evropskoj investicionoj banci – EIB, Evropskom udruženju železnica – Euro fima, Vladi Kuvajta, neregulisanom dugu Libiji i klirinškom dugu prema Čehoslovačkoj), preko potraživanja po osnovu privatizacija, dugova iz sektora energetike, telekomunikacija, pa do imovinskog, životnog, penzijskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja itd.

Izvođenje „čistih računa“ može samo da učvrsti poverenje, da olakša nove dogovore i unapredi ekonomsku saradnju i poverenje među ljudima.

Treće: Da bismo stvarnost videli široko otvorenim očima, valja se suočiti sa ideološkom zaslepljenošću po kojoj je Albanac Srbinu neprijatelj; Srbija i Srbi „regionalna pretnja“. Trovanje misli i srca „običnih ljudi“ postaje puka politička propaganda i marketing koji najlakše obezbeđuje glasove na izborima i povećava cenu na „pijaci patriotizma“. Vlast i novac su osnovne strasti, a njihov patriotizam je, kako je to napisao Dante, „ideologija secikesa“.