Blagoslov i kletva

Lavina koju je pokrenuo mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, rekavši u božićnom intervjuu na hercegnovskoj TV Novi, kako izražava bojazan da politika predsednika Srbije Aleksandra Vučića vodi izdaji Srbije i Kosova, na prvi pogled može biti iznenađujuće snažna i bučna. Jer, naprosto, ne događa se prvi put da izjave mitropolita Amfilohija ili, naročito, penzionisanog episkopa zahumsko-hercegovačkog i primorskog Atanasija Jevtića duboko protresu politiku prema Kosovu i vladavinu Aleksandra Vučića. Pa nisu li njih dvojica još u maju 2013, posle prvog briselskog sporazuma, protestovali u centru Beograda, pri čemu je Amfilohije služio moleban za upokojenje Skupštine i Dačićeve vlade, čiji je prvi potpredsednik bio Vučić, dok je Atanasije nazvao tadašnji državni vrh Srbije izdajnicima. I nije li Vučić bukvalno na sednici Svetog arhijerejskog sabora odbrusio: „Neću prihvatiti kvalifikaciju da sam izdajnik, ja se borim za svoj narod na najbolji mogući način“. Nije li se i posle drugog briselskog sporazuma Atanasije suprotstavio tada samo Vučiću nazvavši ga u otvorenom pismu „skorojevićem“ koji pokušava srpskom narodu da promeni svest, rekavši između ostalog: „Srbija nije imala na vrhu vlasti takvog diletanta i primitivca kakav je Vučić. Ko tom jadovu Srbinu, rugaču jedinstvene nebozemne Srbije, dade vlast i pravo da mi skraćuje prostore i granice jedine otadžbine?“ Reklo bi se stoga, mereći jetkost i pogrdnost izjava, da ova potonja Amfilohijeva božićna „bojazan“ izrečena na TV Novi zvuči brižno očinski, ali svejedno izazvala je neviđenu topovsku paljbu iz Beograda, samo ovoga puta, za razliku od ranije, ne od samog Vučića već od njegovih najbližih saradnika. Što, logički gledano, ukazuje da je taj neko, pa makar to bio i sam Vučić, koji je iz pozadinske tmine viknuo „pa-li!“, pre toga sračunao da je baš sada pravi trenutak za žestoki odbrambeni napad.

ŠTA JE TAČNO AMFILOHIJE REKAO: „Sa Vučićem ne samo da nisam bio u sukobu, čak, on je prvi predsednik koji je bio na Saboru. Jeste, ovo što sad njemu govorim to sam mu i na Saboru rekao. To je bilo posle opijela koje smo držali u Beogradu. Isto je novinarima i tada rekao da sam mu ja rekao da je izdajnik. Ja nisam rekao da je on izdajnik, a sada se bojim da ta njegova politika vodi izdaji Srbije, izdaji Kosova. I da je zato promijenio svoju ideologiju.“

Na ovu izjavu i celokupan Amfilohijev stav po pitanju odnosa prema Kosovu, kako međunarodne zajednice, Haga, Crne Gore tako i sada Srbije, burno su reagovali svi Vučićevi najistaknutiji članovi vlade. I pored toga što to nije ništa novo kada je reč o tvrdom jezgru Srpske pravoslavne crkve i što je odvajkada, pa i u vreme kada je Vučić bio njihov istomišljenik, predstavljalo kamen o vratu svakoj vlasti. Generalni sekretar predsednika Nikola Selaković odmah je uočio da Amfilohije nije Vučića osudio zbog nečega što je uradio, da o predsedniku nije govorio „učinio je to i to, što predstavlja izdaju“: „On se bavio vradžbinama, on je govorio o nekim neizvesnim stvarima, o nečemu što nije duh pravoslavlja.“ Potpredsednica vlade Zorana Mihajlović rekla je da kad je reč o Kosovu, niko pa čak ni Amfilohije ne treba da deli ljude na patriote i izdajnike, te da je Vučić poslednji čovek u Srbiji kome se može reći da ne vodi računa o Kosovu i našim građanima koji tamo žive. Ministar odbrane Vulin, prisećajući se kako je Vučića i njega Amfilohije dva puta žive sahranio držeći im opela, istakao je da „od kletvi Amfilohija Radovića nijedan Srbin na KiM nije ojačao, ali je od napora Aleksandra Vučića kosovska nezavisnost postala mnogo slabija“. Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić smatra da je izjava mitropolita naručeni napad i da diskvalifikuje svakoga ko na taj način istupa kao predstavnik crkvenih vlasti i čini ga jednim čovekom koji se bavi opozicionim političkim delovanjem na vulgaran i neprimeren način. Ako se kurzivom istakne deo Đurićeve rečenice koji glasi „da diskvalifikuje svakoga ko na taj način istupa kao predstavnik crkvenih vlasti“, to bi se moglo protumačiti i kao suptilna pretnja svim predstavnicima SPC ukoliko na sličan način razmišljaju, posebno ako takvo mišljenje i javno iznose. Socijalisti su pozvali mitropolita Amfilohija da se uzdrži od iznošenja ličnih stavova o unutrašnjem dijalogu o Kosovu jer njegove reči, kako kažu, nisu u skladu sa duhom hrišćanske tolerancije i međusobnog uvažavanja.

Međutim, ne treba odbaciti ni gledišta onih po kojima se u odnosu Vučića prema Amfilohiju vidi i celokupan odnos ove vlasti prema Crkvi. Jer, u Vučićevoj vladavini, smatra se, podjarmljenih i poniženih institucija, ni Crkva ni njeni velikodostojnici neće biti pošteđeni. U prilog tome, sâmo ovo javno obračunavanje sa mitropolitovom kritikom de facto ne zvuči kao sklonost vlasti unutrašnjem dijalogu niti razmeni mišljenja, već više kao pokušaj da se ućutka ili zastraši svaki neposlušni deo društvenog bića, pa tako i iz redova sveštenstva, koji uporno i „drsko“ iznosi svoje mišljenje, a da ono nije u skladu sa aktuelnom dnevnom politikom.

Povodom toga, đakon Nenad Ilić se u jednom razgovoru upitao „odakle ovo uznemirenje vlastodržaca i da li je moguće da mi u Srbiji nikako ne možemo da se naučimo vođenju dijaloga“. A vlastima poručio da je potrebno da nas pouči kako taj dijalog treba da se vodi.

IMA NEŠTO I U APELU: Do skora omiljeni Vučićev mitropolit Amfilohije, čije je reči sa skandaloznog oproštajnog govora na sahrani Zorana Đinđića često citirao i koga je 2011. pozvao u pomoć dok je Tomislav Nikolić štrajkovao glađu, potom ga proglašavajući pristalicom „naprednjaka“ što je ovaj odmah demantovao – omaškom ili ne, u „Blicu“ je prvo imenovan za autora Apela za odbranu Kosova i Metohije. „Odgovornost“ je kasnije preuzela Demokratska stranka Srbije, zakupljen je oglasni prostor u „Politikinom“ božićnom dvobroju gde je Apel, uz ostale oglase, sa svim svojim zahtevima i potpisima najzad bio predstavljen i široj javnosti. O Apelu se nije mnogo govorilo ni tokom intervjua sa predsednikom Vučićem na RTS, osim kada je on u omalovažavajućem tonu govorio o pojedinim potpisnicima, ali i kada je pominjao „suzu iz oka“ kao jedinu svoju reakciju na reči Amfilohija i episkopa raško-prizrenskog Teodosija. Apel koji počinje rečima: „Prvi put u srpskoj istoriji, nadvila se opasnost da srpska ruka potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke“, a čiji zahtevi završavaju sa: „Razgovore sa predstavnicima Albanaca sa Kosova i Metohije valja nastaviti, neoročeno i neuslovljeno, pod okriljem Saveta bezbednosti UN, do konačnog rešenja u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Rezolucijom SB UN 1244 i međunarodnim pravom“, podržalo je u startu oko 200 potpisnika. Među njima je podosta sveštenih lica, među najpoznatijima Amfilohije i Atanasije, đakon Ilić, episkop šabački Lavrentije, episkop Teodosije čija je istinitost potpisa, posle Vučićevih sumnji, postala tema mnogih spekulacija na društvenim mrežama. Apel su potpisala i neka odavno poznata imena iz SANU, Vasilije Krestić, Dragoslav Mihailović, tu su i Kosta Čavoški, Matija Bećković, Gojko Đogo, Slobodan Antonić, poznati režiseri, glumci, profesori, pa sve do aktuelnih vođa stranaka Boška Obradovića i Milana Stamatovića. Ovaj zajednički, frontalni iskorak nacionalističke elite, iza koje bi na kakvom referendumu, ne treba mnogo sumnjati u to, verovatno stala većina stanovništva, sigurno da nije prijatna činjenica za Aleksandra Vučića. Udruživanje i samoorganizovanje javnosti bilo koje, a kamoli ove desničarske, svešteničko-intelektualno-umetničke, i to baš po pitanju Kosova, u njegovoj zamisli idealnog dijaloga nikako ne može biti poželjno. S druge strane, neki tek pridruženi potpisnici Apela oduševljeno tvrde da je unutrašnji dijalog zapravo tek sada počeo. Može biti da je baš zato, žestoko i preventivno reagujući na Amfilohijeve reči, bez ijedne suze u oku, Vučić munjevito preko svojih saradnika sekao upravo po ovom najtvrđem, tradicionalnom srpskom nacionalnom jezgru. Koje bi se, na kraju krajeva, predvođeno crkvenim „neposlušnicima“, upravo po pitanju Kosova moglo ukazati i kao pristojno snažan oponent.

PATRIJARH MEĐU LAVOVIMA: Kao protivteža, iz SPC se u odbranu Vučića javio sam patrijarh Irinej, koji je izgovorio, po mnogima, neverovatne reči: „Vučić se lavovski bori za Kosovo, hvala Gospodu na njemu“. Zauzvrat, na novinarsko pitanje kako vidi ulogu crkve u srpskom društvu danas, Vučić je odgovorio odsečno i kratko, zadovoljan je. Nije elaborirao svoju viziju Srbije kao sekularne države, niti kakvo mesto u takvoj državi treba da ima crkva. Niti kakvu ulogu SPC ima danas u Srbiji. Držeći se pozicije balansa, takoreći racionalnog pristupa da treba biti blizak crkvi, s obzirom na verski tradicionalizam biračkog tela, s jedne strane, i politike „odrešenih ruku“ s druge strane, Vučić uvek ističe prijateljstvo sa patrijarhom, ali insistira na Srbiji kao sekularnoj državi. Samo što se uvek postavlja pitanje šta tačno po Vučićevom uvidu znači sekularna država, da li istinsku podvojenost crkve i države, ili slepu potčinjenost crkve državi odnosno države crkvi, odnosno kakvu vrstu njihovog zagrljaja.

Srbija je sekularna na papiru, ocenio je religiolog Miroslav Keveždi primetivši da je i u Ustavu izrečeno da je Srbija „svetovna“ država, što vise pripada crkvenoj terminologiji.

A o čvrstom zagrljaju i pristrasnoj odanosti Crkve vladavini Aleksandra Vučića, vidljivo svedoče i mnoga odlikovanja i ordeni koje su njegovi saradnici dobili, što je uvek izazivalo nemali šok. Još 2013. patrijarh Irinej je odlikovao Ordenom Svetog Save prvog reda Aleksandra Vulina, „borbenog levičara“, tada šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju, a ovaj se zahvalio rečima: „Ovo priznanje predstavlja dokaz da između SPC i srpske države na Kosovu i Metohiji nema nijedne sumnje, nijedne rasprave i da smo na istom zadatku“. Gramata SPC dodeljena je 2016. glavnom uredniku režimskog tabloida „Informer“ Draganu J. Vučićeviću, a u septembru prošle godine Orden Svetog Simeona Mirotočivog uručen je Zorani Mihajlović. U istom mesecu patrijarh srpski Irinej odlikovao je Ordenom Svetog Save drugog reda v.d. direktora EPS-a Milorada Grčića i zamenika direktora BIA Ivana Todorova. Svima je ordenje dodeljeno zbog izražene nesebične ljubavi i revnosti prema SPC-u.

No, nalazeći se između dve vatre, s jedne strane podređenih „neposlušnika“ iz redova SPC i, sa druge, ovozemaljskog gospodara Vučića, patrijarh Irinej je svako malo u prilici da mora da se zauzme za stranu ovog drugog. Već je bilo situacija kada se morao ograditi od Amfilohijevih ili Atanasijevih izjava o Kosovu pravdajući se da ne može da utiče na vladike. Nasuprot njima, štitio je Vučića pričama kako veruje da predsednik čini sve što može kako bi zaštitio srpski narod. Ne tako davno, nakon još jedne odbrane Vučića, vladika Atanasije mu je u svom stilu odgovorio: „Vaša Svetosti, kako ne vidite da podržavate veleizdajnika Vučića u njegovoj užurbanosti da što pre potpuno izruči Kosmet zločincu Tačiju i zlikovcu Haradinaju. Vi se pitate, opravdano, zašto se proterani Srbi ne vraćaju na Kosovo? A ne pitate se zašto famozni ‘spasilac Srba’ i ‘usrećitelj Srbije’ Vučić, za koju misli da je njegova privatna prćija, ništa ne preduzima za zaštitu preostalih Srba širom Kosmeta?“ Nedugo zatim, Amfilohije je izrazio svoju „bojazan“ povodom izdaje Kosova, pa najnovijom podrškom patrijarha vlasti, oličenoj u „hvala Gospodu na Vučiću“, očekivano, postojeći rovovi u SPC mogu biti samo dublji.

Iz ugla opozicije, taj poslednji sukob između mitropolita Amfilohija i državnog vrha, Pokret slobodnih građana je jasno definisao kao „unutarporodični obračun nacional-šovinističke klike koja decenijama unazad Srbiju gura u spoljne i unutrašnje sukobe i na njima profitira“. Vesna Pešić je u svom tekstu rekla da „i jedna i druga strana simbolično i konkretno potvrđuju ogromnu bedu politike u današnjoj Srbiji“. Dodavši kako bi Vučić trebalo da se priseti da je na vreme bio opomenut da ne guši opoziciju i slobodu govora, da ne proganja „lažnu elitu“, jer kada dođu teška vremena i mora da se prođe kroz toplog zeca nacionalne mitologije, onda bi mu ona dobro došla.

No, sva je prilika da Vučić ipak ne razmišlja tako. On i dalje sa sladostrašću, čak i kao predsednik države, na javnom servisu o građanskoj opoziciji govori kao o protivniku kojeg je na izborima prosto „izgazio“.