Sve ili ništa

Za „Vreme“ iz Bona

Kada se jednom bude podvlačila crta ispod političkog života Angele Merkel, možda će neko napisati da joj nikada niko nije tako verno služio kao Volfgang Šojble, stari ministar finansija u dve njene vlade, kojeg je upravo ona skinula sa partijskog vrha. Nepokretnog nakon atentata, ali do kraja prekog i oštroumnog čuvara nemačke kase, Stejt department je „partijskog vojnika“ Šojblea u tajnim depešama zvao „jarosnim starcem“.

Nije čudo što je upravo njega, poslovično škrtog kada je trebalo odobravati novac za poduhvate koje traže koalicioni partneri, Merkelova držala osam godina u Ministarstvu finansija pre nego što ga je, kao zaslužnog političara, prebacila na mesto predsednika saveznog parlamenta Bundestaga.

Najveće iznenađenje u nedavno okončanim pregovorima o velikoj koaliciji sa socijaldemokratama je da je Merkelova pristala da obnavljanje saradnje sa SPD-om plati i resorom finansija. To jeste bolno, rekla je kancelarka za drugi program nemačkog javnog servisa ZDF, ali bez toga ne bi bilo koalicije. Tako je Socijaldemokratska partija Nemačke dobila najmoćniji od petnaest resora, uprkos najlošijem izbornom skoru u posleratnoj istoriji i uprkos tome što ih u konzervativnoj štampi bije glas da se rasipaju parama za socijalne poklone.

POSLEDNJU REČ IMA ČLANSTVO: Mnogi će reći da je Merkelova pri podeli ministarstava preplatila socijaldemokrate (videti okvir). Ali ova partija koalicionog pokera za večitu kancelarku jeste igra na sve ili ništa. Iza nje su tri mandata na čelu zemlje, nastanak i neslućeno jačanje desničarske Alternative za Nemačku (AfD), pa izborno posrnuće i pet meseci koje su pojeli skakavci – uludi pregovori sa liberalima i Zelenima o četvoroglavoj koaliciji, te konačno natezanje sa SPD-om i bavarskom sestrinskom strankom CSU.

Ispred nje je unutarpartijski referendum socijaldemokrata na kome baza odlučuje da li će velike koalicije uprkos dogovoru rukovodstva partija biti ili neće; da li Angela Merkel sa još jednim, četvrtim, mandatom ulazi u udžbenike istorije ili možda odmah u političku penziju. Merkelova je naprosto bila primorana da ozbiljno izađe u susret socijaldemokratama pred referendum, čiji bi ishod trebalo da bude poznat 4. marta. Za sada se zna da pravo glasa ima 464.000 članova od kojih se 24.000 učlanilo nedavno, verovatno odgovarajući na poziv omladine stranke koja se oštro protivi velikoj koaliciji. Pretpostavlja se da će ishod biti tesan.

Članovi SPD-a dobili su 179 stranica koalicionog ugovora koji „miriše na stabilnost“ ili „zaudara na trule kompromise“ – u zavisnosti od toga koga pitate. Naučnici firme Thingsthinking su uz pomoć veštačke inteligencije, navodno, utvrdili da 70 odsto koalicionog ugovora odgovara partijskom programu SPD-a, a samo 30 odsto partijskim načelima demohrišćana, što daje municiju konzervativnim krugovima koji odavno tvrde da je Angela Merkel odvukla čitav politički spektar ulevo.

No, ostaje činjenica da CDU nije do kraja popustio ključnim zahtevima SPD-a. U finalnoj rundi pregovora dogovoreno je da poslodavci mogu da oroče ugovore zaposlenih na najviše 18 meseci, osim ako za to nemaju jak razlog, poput sezonskih poslova. SPD nije uspeo da isposluje ukidanje „dvoklasnog zdravstva“ u kome se različito tretiraju obavezno i privatno osigurani. Takođe, po volji bavarske CSU, Nemačka će moći da primi najviše 180 do 200 hiljada izbeglica godišnje, a na osnovu spajanja porodica izbeglica iz ratnih područja u zemlju će moći da dođe svega hiljadu ljudi mesečno.

Kompromisi se vide i na drugim važnim mestima koalicionog ugovora: poslodavci će ponovo plaćati polovinu iznosa zdravstvenog osiguranja za zaposlene, penzije će zakonski biti zakucane na najmanje 48 odsto od prosečne plate, nema povećanja poreza koje je tražio SPD, javnim novcem se gradi 1,5 miliona stanova kao i dodatni vrtići, zapošljava se 15.000 policajaca i 8.000 negovatelja starih lica, dečiji dodatak postepeno raste za ukupno 25 evra, sa Francuskom se sarađuje na jačanju evra…

NOVA NADA SOCIJALDEMOKRATA: U mesecima iza nas, a posebno poslednjih dana, nemačka politika je razbila stereotip o sebi – da je beznadežno dosadna. Dva najveća politička bloka, demohrišćani i socijaldemokrate, na izborima 2013. zajedno su uzeli 67 odsto glasova, prošlog septembra tek 53 odsto, a sada ih ankete u zbiru vide na 46 do 48 odsto. To je čas u kojem unutarstranačka opozicija miriše svoj trenutak. I dok se kancelarka još drži samo zato što ima izgleda da ostane kancelarka, glava je već skinuta Martinu Šulcu, tragičnoj bivšoj nadi socijaldemokrata.

Čovek koji je pre nepunu godinu došao na čelo stranke sa magičnih sto odsto glasova delegata, te u jednom trenutku u anketama bio prešišao Merkelovu, omanuo je u svakom pogledu. Osvetilo mu se taktično cinculiranje i gaženje date reči – u noći izbornog debakla rekao je da SPD ide u opoziciju da se oporavi od istorijski lošeg rezultata, da bi na kraju ipak lobirao za ulazak u veliku koaliciju. Rekao je da nema šanse da bude član kabineta, pa je ipak za sebe isposlovao Ministarstvo spoljnih poslova.

To je njegovim protivnicima, koji ga krive za potop SPD-a, bilo previše. Po Šulcu je najpre opleo ustranu sklonjeni bivši šef stranke i tehnički šef diplomatije Zigmar Gabrijel, a stvar je, kako izgleda, dovršila šefica poslaničkog kluba Andrea Nales. Energična političarka i vešt govornik, koja je na nedavnom kongresu u Bonu uspela da ubedi delegate da se u koalicione pregovore uopšte uđe, sada bi trebalo da nasledi Šulca na stranačkom vrhu, o čemu će odlučiti partijski kongres 22. aprila.

Doskorašnja ministarka rada Nales eliminacijom Šulca i Gabrijela izgleda nema više ozbiljnog konkurenta. To ne znači da njenom predsedavanju nema otpora, pre svega iz levog krila stranke i partijske omladine Jusos čija je ranije predsednica bila.

Čuju se i glasovi koji traže da se šefa stranke odaberu članovi, ali se vrhuška tome nepodeljeno protivi – pred očima im je primer britanskih laburista čije je članstvo izabralo autsajdera Džeremija Korbina. Establišment nemačkih socijaldemokrata bi tako nešto da predupredi.

PAT–POZICIJA: Nakon ishoda koalicionih pregovora i Angela Merkel se nalazi u nokdaunu. Došlo je dotle da je kancelarka – poznata po tome što veoma dugo čeka i vaga, a zatim saopštava šta je odlučila – morala da prihvati intervju za ZDF (emitovan u nedelju, 11. februara) u kojem je objašnjavala svoje postupke i kako to ona zamišlja sa novom vladom.

Katarina Šuler, novinarka nedeljnika „Cajt“, piše da su se stvari radikalno promenile: do skoro je Hrišćansko-demokratska unija bila puki zbor koji ima da potvrdi sve što Angela Merkel kaže ili uradi, dok smo sada u nekoj vrsti pata – niti je kancelarka dovoljno moćna da ignoriše kritike, niti su kritičari dovoljno moćni i jedinstveni da se ratosiljaju kancelarke.

Zato je nezadovoljnicima izašla u susret dvojako, piše dalje Šulerova: najpre je obećala da se u kabinetu neće naći „samo stariji od 60 godina“, već će to biti novi tim, spoj mladosti i iskustva. I još je zakazala stranački kongres za 26. februar na kojem će delegati đuture odlučivati o koalicionom ugovoru i o imenima koja Merkelova predloži za ministre.

Kada se govori o „mlađoj gardi“ demohrišćana, obično se misli na dva imena. Najznačajniji kritičar Merkelove je poslanik Jens Špan (37), deklarisani homoseksualac kojem predviđaju svetlu budućnost. Tu je i Julija Klekner (45), šefica pokrajinskog ogranka stranke u Porajnju Palatinatu. Oboje su svoje profile gradili protiveći se izbegličkoj politici kancelarke i zahtevali, na primer, da se u Nemačkoj zabrani nošenje burke.

U jednome, piše dalje „Cajt“, kancelarka nije htela da učini uslugu svojim kritičarima. Tražili su joj, naime, da već tokom dolazećeg mandata omogući smenu na vrhu stranke, možda i da posle dve godine preda kancelarsku palicu nekom drugom. „Obećala sam da ću vladati četiri godine, a spadam u ljude koji drže obećanja“, rekla je Merkelova. Stranačka i kancelarska funkcija, dodala je, treba da idu zajedno jer „samo to omogućava stabilnost vlasti“. Tako je, prema oceni „Cajta“, izbegla da usred poslednjeg mandata postane lame duck – ko bi je shvatao ozbiljno ako je već poznato ko je nasleđuje na tronu?

PONAVLJANJE IZBORA: Iako se o tome ne govori otvoreno, jasno je da je na talonu još uvek i ponavljanje parlamentarnih izbora ako članstvo SPD-a odbije novu veliku koaliciju. U tom će slučaju na Angelu Merkel krenuti nova ofanziva stranačkog desnog krila koje bi da je spreči da bude kandidatkinja i na ponovljenim izborima.

Još jedna mogućnost bi bila manjinska vlada, mada se ona ne mili kancelarki. Taj bi politički pokus, do sada neviđen u Nemačkoj, bio za nju preveliki rizik – stalno bi zavisila od dobre volje opozicije. Ona sigurno ne želi da okonča političku karijeru kao dvojica legendarnih demohrišćanskih kancelara – Helmut Kol nije znao kada je dosta, pa se posle četiri mandata kandidovao još jednom i izgubio od Gerharda Šredera 1998. godine; Konrad Adenauer je morao da se povuče usred četvrtog mandata 1963. godine.

Oskar za kreativnost za sada ide onima koji vide i treću mogućnost, u slučaju da članstvo SPD-a odbije koaliciju – da kancelarka manjinske vlade postane Andrea Nales. Pitanje je, međutim, da li bi se za to našla potrebna većina, ali nema nikakve dileme da bi ona to prihvatila. Kažu da je kao tinejdžerka za školske novine u rubrici „željeno zanimanje“ napisala: domaćica ili kancelarka.

Horor koalicija

PROTIV VELIKE KOALICIJE: Omladina SPD-a

Jedan od najglasnijih protivnika nove velike koalicije je levo orijentisani kolumnista nedeljnika „Špigel“ Jakob Augštajn. On je više puta upozoravao da bi ulazak socijaldemokrata u četvrtu vladu Angele Merkel bio ravan partijskom samoubistvu.

„Merkelova bi htela da se sa očerupanim telom socijaldemokratije odvuče do sledećeg mandata“, piše Augštajn i dodaje da bi to trebalo da se shvati kao pretnja, jer bi nova velika koalicija zapravo bila „horor koalicija“, u njoj bi bili „živi mrtvaci na odsustvu“. Augštajn poziva članstvo SPD-a da nas „poštede te užasne predstave“, da glasaju protiv „apokalipse zombija“.

„Put do četvrte vlade Angele Merkel nije posut ružama, već minama“, piše Augštajn. On tvrdi da ova velika koalicija nastaje tako teško jer se na silu spaja nespojivo; da Merkelova „savijajući i lomeći“ sve pred sobom hoće pošto-poto da sačuva svoju funkciju. Partijska rukovodstva dve nekada velike partije na silu hoće da demohrišćane i socijaldemokrate strpaju u korset jedne „nove partije nemačkog jedinstva“, te tako potpuno svesno razaraju partijski sistem. Augštajn je ranije kritikovao Martina Šulca da on zapravo „ne spasava“ Nemačku, jer Nemačkoj ne preti nikakva opasnost, već da spasava Angelu Merkel, koja je sama odgovorna za sve što ju je snašlo, te da to nije njegov zadatak.

Zadatak da obrazuje vladu ima Angela Merkel i niko drugi, piše Augštajn. Odgovornost za formiranje vlade ima svoje ime i prezime i poštansku adresu: Angela Merkel, Willy-Brandt-Straße 1, 10557 Berlin.

Kolumnista „Špigla“ tvrdi da ni manjinska vlada ni ponovljeni izbori ne bi predstavljali nikakav problem za Nemačku, te da panični borci za veliku koaliciju namerno prećutkuju stabilnost nemačkih institucija. „Kada bi nas samo poštedeli apela na državničku, građansku, publicističku i ko zna kakvu još odgovornost“, poručuje Augštajn. U tom nemaštovitom i uvrnutom maniru: ako se Merkelova skloni, ojačaće desnica; ako Nemačka ubrzo ne dobije vladu, Evropa će ostati bez vođstva.

Najbolje rešenje bi bili ponovljeni izbori – i to bez Angele Merkel, piše Augštajn. Oni bi i socijaldemokratama i demohrišćanima, a naročito SPD-u, pružili šansu za neophodnu promenu, da se ponovo prisete sopstvenog identiteta.

A. I.