Kako je izgoreo fudbal u Srbiji

Koga zanima šta se zaista dešava na fudbalskim utakmicama u Srbiji?

Ako bismo videli koliko ljudi odlazi svakog vikenda da gleda utakmice srpskih „superligaša“, lako bismo mogli da zaključimo da fudbal nije nešto što ljude u Srbiji zanima. A opet, kada se pogleda broj otvorenih kladionica u kojima se ljudi klade na fudbalske utakmice, mogli bismo da kažemo da interesovanje nikada nije bilo veće.

Kako razumeti ovaj paradoks, da milioni svakodnevno odlaze i popunjavaju tikete – mnogi se sada klade i preko interneta – a stadioni (ako se ti objekti mogu tako nazvati) zvrje prazni i izgledaju kao neki betonski relikti iz davne prošlosti?

Fudbal je u Srbiji postao posao i ništa više od toga. To za one u klubovima izgleda sasvim racionalno jer bi trebalo da žive od fudbala, a publika bi, opet, zahvaljujući tome mogla da stekne zabavu i osećanje pripadnosti nekom klubu. Međutim, niti ima zabave na stadionima, niti se ljudi identifikuju sa timovima iz svog „kraja“, odnosno grada, sela, opštine.

Do svega ovog se došlo upornom kriminalizacijom fudbala – decenijama unazad. Ta kriminalizacija samo menja oblik i, ponekad, nekim vanrednim rezultatom uspeva da stvori privid da nije baš tako, da postoji neka emocija i da smo „mi fudbalska nacija“. No, ta fudbalska nacija je, kao i u drugim oblastima, prepuna neverovatno paradoksalnih situacija: u danima kada Srbija uživa u činjenici da će najveću utakmicu u svetskom fudbalu, finale Lige šampiona, koje se igra u subotu 26. maja 2018. godine u Kijevu, voditi srpske sudije predvođene Miloradom Mažićem, a njegov kolega Srđan Obradović sedi u pritvoru zbog toga što je na utakmici između FK Spartaka iz Subotice i FK Radničkog iz Niša „svirao nepostojeći penal“.

Takođe, zbog „divljanja igrača“ odnosno njihovog huliganskog ponašanja, izgoreo je autobus koji je FK Crvena zvezda iznajmila da bi u svečanom defileu kroz Beograd sa navijačima na ulicama proslavila osvajanje još jedne, 28. po redu titule prvaka. U trenucima najvećeg slavlja, dogodio se incident izazvan više naravi nego nesrećnim spletom okolnosti jer su se igrači ponašali kao huligani sa tribina, paleći baklje u autobusu (sa otvorenim krovom) i proslavljajući nešto što je potpuno rutinska stvar.

foto: Miloš Cvetković /RAS

SUDIJA, PEDERU: Kako je moguće da fudbalski sudija bude u zatvoru zbog pogrešnog suđenja i da li se to ikada dogodilo?

Moguće da se negde nekad dogodilo, u nekom autoritarnom režimu gde je neki sudija pokušao da uradi nešto što nije bilo dogovoreno pa su ga zbog toga uhapsili. Poznati su i slučajevi iz nižih liga u Srbiji kada sudiji ne daju da svira kraj dok domaćin ne pobedi ili ga spuštaju u bunar jer je dosudio kazneni udarac za protivnika. Ali da sudiju uhapse jer se veruje da je doneo pogrešnu odluku – to još nije zabeleženo.

Obradović je uhapšen posle utakmice u Subotici, saslušavan je i podvrgnut ispitivanju na poligrafu, nakon čega mu je određen pritvor u trajanju od 30 dana. Javnost je bila zabezeknuta: ljudi osećaju da je dobro da se hapse „ti iz i oko fudbala“, ali nije bilo baš jasno zašto se hapsi sudija koji je, kako je dato u obrazloženju, „zloupotrebio službeni položaj“.

Sudija Obradović odavno ima „putera na glavi“ – brz pregled na internetu onoga što je o njemu objavljivano prethodnih godina pokazuje da je grešio na raznim stranama. U tom kontekstu, moglo bi da se zaključi da ili nema veze sa fudbalom i suđenjem ili je neki „specijalac“ koga koriste za utakmice u kojima je nekome važno da se nešto dogodi. Jer, sudija može mnogo da pomogne kada je reč o onima koji „vise“ po kladionicama: da svira penal, pokaže žuti, isključi igrača… Narod se kladi na različite stvari.

Posle saslušanja sudije Obradovića procurilo je da je on povezan sa kladionicama: navodno, svirao je penal za sebe jer se on na to kladio ili neko „njegov“. Niko da pomene da se tokom cele sezone dešavaju čudne stvari na utakmicama u Subotici. Tako, na primer, u jesenjem delu, na utakmici Spartak–Borac iz Čačka, igrači Borca su deo utakmice presedeli na travi, a posle su šutirali loptu u aut. Snimak sa te utakmice obišao je svet, samo ga čini se nisu videli u Zajednici prvoligaša koja upravlja ligom, niti u Sudijskoj komisiji koja određuje sudije; Borac je, naime, hteo nekoliko puta da istupi iz lige, mislili su da se protiv njih tendenciozno sudi, ali ništa se u tom smislu nije dogodilo.

FK Spartak se inače često dovodi u vezu sa nekadašnjim predsednikom FSS-a Tomislavom Karadžićem i često se zaboravlja da je klub sa tim imenom zapravo propao, a da se u prvoj ligi takmiči FK Zlatibor voda iz Horgoša koji je nekim administrativnim čudom pretvoren u Spartaka, klub iz grada i sa većom tradicijom. Spartak je ove sezone sa Radničkim iz Niša, iza koga stoji moćni SPS kadar Ivica Tončev, u borbi za evropska takmičenja, odmah iza Partizana i Crvene zvezde, i u tom nadmetanju su uspeli da preskoče Vojvodinu i Čukarički koji su ranijih sezona imali bolje rezultate.

Plasman u kvalifikacije za Ligu Evrope donosi neki novac, posebno ako imate mlade talentovane igrače kojima cena može da skoči za nekoliko desetina hiljada evra nastupima u evropskoj konkurenciji, makar to bilo i u leto kad mu vreme nije. Jadna je računica onih koji vode klubove: uhvatiti talente onda kada ih je moguće prodati za što više novca jer će inače kada napune 18 godina moći odmah da potpišu ugovor sa nekim timom iz EU i možda ostave svoj klub/vlasnika bez dobre zarade.

Sve ovo čini pravi kontekst u kome sudija iz domaćeg prvenstva treba da istrči na stadion i da „deli pravdu“ po propisima FIFA. Na njima je ogroman pritisak i ako se malo zamislimo, videćemo da zaista moraju da budu ljudi posebnog kova da bi se upleli u „tako neku stvar“. Sudija Obradović svakako nije takav izuzetak: njegov sudijski CV pun je brljotina, ali je on ipak tu u elitnoj ekipi srpskih sudija, zajedno sa sudijom Mažićem koji je „svetska klasa“.

Sumnju oko utakmice u Subotici produbilo je i to što je upravo Mažić trebalo prvobitno da sudi, pa se od toga odustalo. I, šta je uradio Obradović: zaista, svirao je valjda igranje rukom jednog fudbalera Radničkog iz Niša, a onda je igrač Spartaka dao drugi gol za svoj tim.

Da li je ovo jedini slučaj takve sudijske greške? Nije, ali kada vidite snimak, zaista vam nije jasno „gde su mu bile“ oči. Međutim, u fudbalu se neprestano dešavaju takvi sudijski previdi, a istorija fudbala je puna velikih utakmica koje su odlučene spornom odlukom sudije i niko zbog toga nije otišao na robiju.

Posle utakmice – i tu ima mnogo tajni o kojima niko ne želi da govori – neko je verovatno bio besan na sudiju i dovoljno moćan da sa policijom i tužilaštvom napravi takav presedan i uhapsi čoveka zbog „deljenja nepravde“. Greška je toliko očevidna da budi sumnju. Ipak, ako sa Obradovićem nije pala grupa ljudi koja bi ga podstrekivala na delo nameštanja utakmice ili rezultata, zaista je nejasno šta se tu dogodilo i ko se u Srbiji igra borbe protiv korupcije tako što će hapsiti fudbalskog sudiju.

Tako se jedna zaista minorna stvar prebacila na teren vladavine prava i tumačenja krivičnog zakona: sudija Obradović je u delu izjednačen sa ljudima koji su sa mesta direktora u kompanijama pokrali milione evra, osiromašili na stotine porodica i bili optuženi za zloupotrebu službenog položaja.

ŠTA SE HTELO: Skoro dve nedelje nakon hapšenja fudbalskog sudije nije jasno šta se htelo postići takvim delovanjem, koje, ponavljamo, nije dovelo do neke produbljenije akcije, novih privođenja i potencijalnog razbucavanja neke kriminalne mreže vezane za srpski fudbal ili kladionice. Osim ako nije reč o nekoj vrsti lične osvete.

Srpski fudbal, kao i srpski sport, kvari se zbog hroničnog upliva politike i kriminala. Ceo je obeležen nelegalnim poslovima i radnjama, i sada, tako se čini, sve treba da se prelomi preko leđa jednog sudije koji je mogao da kaže da je bio loše postavljen na terenu i da nije dobro video. U poslednjih desetak godina bilo je mnogo spektakularnijih i većih akcija, čak i kada su sudije u pitanju, ali ništa od toga niti je okončano na sudu niti je sistem popravljen.

Ispada da je rad u srpskom fudbalu danas, u okviru nekog kluba, postao skoro pa kao članstvo u organizovanoj kriminalnoj grupi. Kada bi neko napravio istraživanje među malobrojnim posetiocima fudbalskih utakmica, ovaj novinar je uveren da bi na pitanje šta mislite o onima koji vode klubove većina rekla da su to kriminalci i da bi postojale nesuglasice samo o tome ko je prvi za hapšenje. U takvoj klimi veoma je teško proceniti šta je važnije – poslovanje klubova, javni novac koji se daje za finansiranje klubova, upravljanje karijerama mladih igrača, veze navijačkih grupa sa kriminalnim grupama, veze navijačkih grupa sa političkim partijama…

Sada ispada da je ipak najvažnije hapšenje sudije koji je dosudio nepostojeći penal? Sudija nije video, a oni koji vode srpski fudbal, bilo da su u fudbalskom savezu bilo da su u sudijskoj organizaciji, nisu videli šta se cele godine dešava na stadionima širom Srbije. Ono malo publike koja ide na stadion a da joj to nije posao, gleda i sve joj je jasno: deo vide oni koji gledaju utakmice na televiziji, ali kada se „spustimo“ u niže rangove takmičenja, tu tek niko ništa ne vidi, a svi sve znaju. I ko će u „viši“ rang takmičenja, i koje klubove „drži Kokeza“, predsednik Saveza, i ko je čiji igrač i koga su ljudi iz Saveza poslali da bude delegat koji će napraviti izveštaj po kome na nekoj utakmici nije bilo nikakvih problema, mada je bilo bar sto svedoka neke nameštaljke…

Da li će to biti istraženo? Da li će tu neki policijski „task fors“ biti formiran i da li će sprovesti neku novu „Sablju“ u fudbalu? Svima koji ga prate jasno je da neće i jasno je da je ovo hapšenje sudije čisto zamajavanje, lična osveta nekog „iz sistema“ i jednokratan potez.

I taman dok je javnost već posle par dana počela da zaboravlja aferu „Penal“, jedan događaj je opet, po lošem, vratio fudbal na naslovne strane.

ZVEZDA U PLAMENU: Možda najbolju sezonu od one 1991/92. FK Crvena zvezda želeo je da obeleži velikom gradskom proslavom u subotu 19. maja 2018. na i posle utakmice poslednjeg kola sa timom Voždovca.

Lepo vreme i najavljena proslava doveli su na Stadion „Rajko Mitić“ preko 30 hiljada navijača: pre utakmice upriličena je predaja pehara za osvojenu 28. titulu, letele su konfete na terenu, sa tribina je odjekivala pesma i upriličena je reprezentativna scenografija. Iako revijalnog karaktera, utakmica je odigrana u dobrom tempu i Zvezda je slavila sa ubedljivih 5:1.

Posle završetka utakmice bilo je predviđeno da se igrači i stručni štab provezu gradom u otvorenom autobusu, onako kako to čine timovi koji osvoje Ligu šampiona i kako slave reprezentacije kada postanu prvaci sveta ili kontinenta.

Autobus je krenuo iz Ulice Ljutice Bogdana pa preko Autokomande i trebalo je da dođe do Hrama Svetog Save, a onda valjda dalje do centra grada, praćen desetinama hiljada navijača i obezbeđen policijom. A onda… Ogromna radost zbog očekivane titule prelila se sa navijača na igrače, neko iz navijačkih odreda dodao im je baklje koje su igrači popalili na autobusu. Vatra iz baklji brzo se preselila na sam autobus koji je zaustavljen već na Autokomandi, gde je i izgoreo. Igrači i drugi ljudi iz kluba na sreću su evakuisani na vreme, pa niko nije nastradao. Javnost je nekako očekivano reagovala optužujući „navijače“ za sve i njihov manir da koriste pirotehniku kada slave ili kada se tuku.

Policija je saopštila da sprovodi istragu, da je uhapšeno 15 navijača, ali ni reči o tome da li je neko „zloupotrebio službeni položaj“ kao u slučaju sudije Obradovića.

Međutim, ovde je navijačka krivica najmanja i potrebno je utvrditi ko je igračima dozvolio da se ponašaju kao huligani na tribinama i vitlaju bakljama po autobusu. Dok je nekad u prošlosti onima koji su na tribini bio san da jednoga dana zaigraju na travi stadiona, poslednjih godina se ta paradigma promenila i sada oni koji igraju sanjaju o tome da se nađu na tribini, da „navijaju“, da pale baklje.

Takav pogled na svet omogućio je i tu paljevinu na proslavi. Kao i sa sudijom Obradovićem, ništa se neće suštinski dogoditi: „desilo se, šta da se radi, pusti štetu na vozilu, važno da niko nije nastradao i idemo dalje“.

Smešno je i tužno da je nekada moćna Zvezda, koja se u ovoj sezoni malo vratila na nekadašnji kolosek (igrama u Ligi Evrope), spala na to da na ovaj način proslavlja titulu za koju će mnogi cinik reći da je bila izvesna, odnosno da nije moglo da se desi da ove godine Partizan prođe prvi kroz cilj i da tako postane klub sa najvećim brojem osvojenih titula u Srbiji.

To, razume se, nije smelo da se dogodi, pa je sve ove sezone bilo bolje organizovano. Zvezdi je išlo u prilog što je zaista imala dobar tim, a sad, da li je tu i tamo neki sudija pomogao… Ko će to da gleda? Zvezda je i dalje „bolja“ i na to se svela cela motivacija postojanja klupskog fudbala u Srbiji.

Uostalom, srpski fudbalski narod to ionako ne zanima. Oni pravi ljubitelji koji imaju mogućnosti već se spremaju da idu u Rusiju na Svetsko prvenstvo i prave planove o načinu odlaska u daleke ruske gradove. Drugi popunjavaju album sa sličicama i menjaju se kod Terazijske česme.

Najveći broj čeka finale Lige šampiona i oštri olovke za kladionicu kada prvenstvo krene. Svi oni čekaju 14. jun i početak Mundijala, čekaju mesec dana u kojima će fudbal zaista biti najvažnija sporedna stvar na svetu. Kakav sudija, kakvi bakrači.