Na početku stoji pitanje kao hipotetička dilema: da li je u stresu produkcije i protokola čoveku moguće da uživa u onome što je realizovao ili je tačna narodna mudrost da konac delo krasi.
Ovog maja, ostvarenje ličnog mikroplana ambicije vezano je za „Parobrod“, odnosno činjenicu da je ova ustanova kulture lokalne samouprave opštine Stari grad svojim programskim delovanjem dosegla regionalni rang. Evo o čemu se radi. U Jugoslovenskoj kinoteci, dakle ustanovi od evropskog značaja, otvoren je legat Milene Dravić i Dragana Nikolića, što je prva institucionalna posveta ovom veličanstvenom umetničkom i bračnom paru našeg vremena i bivše i sadašnje države. Istovremeno kad i pomenuto otvaranje, bez medijske pompe, održan je koncert Gabi Novak u „Parobrodovom“ klavir-holu „Arsen Dedić“ koji je trenutno jedini materijalno-nematerijalni spomenik njenom suprugu na prostoru hrvatsko-srpskog kulturnog prostora. Bila je to potvrda da lokalni „Parobrod“ razmišlja mnogo dalje i šire od svojih granica.
Videti Gabi ushićenu što u „Arsenovom holu“ peva njegove pesme, slično kao što je Milena Dravić zimus bila ushićena kada je kao običan posetilac došla u „Parobrod“ da u bioskopu nazvanom po njenom suprugu Draganu Gagi Nikoliću vidi film Led, zadovoljstvo je koje se sme doživeti kao uspeh, kao ostvarenje i lične i profesionalne ambicije.
Gabi Novak je nastupila uz klavirsku pratnju Matije Dedića i gudačkog kvarteta Intermeco. Opšti utisak sa ovog našeg koncerta (pravljenog po uzoru na onaj čuveni Nirvanin njujorški MTV anplagd iz 1994) za 100 gledalaca, ali kojih je zapravo bilo i više zbog želje da se udovolji interesovanju fanova Gabi i Arsena – od brojnih muzičkih kritičara do ambasadora (Hrvatske i SAD) – bila je nostalgija, emocija, zadovoljstvo običnog sveta. Prisustvo na ovakvom jedinstvenom događaju, nauštrb komfora, tu gde se Gabi svojim profesionalizmom, čudesno lepim glasom i vitalnošću dala publici, bila je privilegija. I da nam je zbog tog koncerta, a uprkos svemu što nas čeka kad se on završi, lepo. Prisustvo glumca Branka Cvejića, te večeri u ulozi posetioca koncerta, bilo je svojevrstan doprinos osećanju da nam je sve kao nekad lepo i potaman, na isti onaj način kako je njegova serija Grlom u jagode portret tog vremena.
Gabi Novak, nama danas u Beogradu, ili tek samo meni, etalon je onog Zagreba sa kojim se, kao u Arsenovoj pesmi, volimo tajno. Ona je link ka lepšim vremenima bolje prošlosti, poput istoimenog naslova njenog hita: „Pamtim samo sretne dane“. Čovek obuzet takvom vrstom emocije nije svestan koliko velika zvezda epohe je tu pred njim. Činjenica da je nastupala u duetu sa Luisom Armstrongom, da ju je otkrio Bojan Adamič, a da ju je Arsen stvorio i „volio na svoj način“, baš kao što je ona njega slavila i volela u „kući za ptice“ njihove zajedničke priče, opravdanje je da se ova patetičnost čita i doživi isključivo kao istina.
Zadovoljstvo je bilo potpisnika ovih redova sve to uhvatiti sa strane utiskom da smo mi, prisutni, zbog Gabi i Arsenovih pesama postali deo povesti koja je bila srećnija i pravednija od ove koju sada živimo. To je, ujedno, i očigledan odgovor na pitanje s početka ovog teksta.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve