Vojska poklanja, ali ko zarađuje

„Kad u političkom marketingu hoćeš nešto da slažeš, a iskoristio si sve male, sitne laži, kreni sa nekom krupnom, jer u nju će lakše poverovati, a teže će neko da se usudi da je proverava“, rekao je pre nekoliko godina jedan od poznavalaca političkog marketingu Srbiji, koga – ništa neobično – nema u gostovanjima jutarnjih programa televizija, bilo „ovih“ ili „onih“. Ništa nije bolje za ilustraciju i potvrdu njegove tvrdnje od situacije sa takozvanim jeftinim stanovima za pripadnike „službi bezbednosti“, promovisanih od decembra prošle godine, a čija je gradnja najavljivana za „mart“, pa potom za „april“, da bi potom bila odgođena za „kraj avgusta“ ili „početak septembra“, plus što se sada priznaje kako se ne zna kad će to biti u Beogradu. Zvaničnici ipak govore – „do kraja godine“.

VULIN VS. MIHAJLOVIĆ: Sva ova „dramaturgija“ Vučićevog PR počela je u maju 2014. najavom izgradnje jeftinih stanova čija bi cena bila čak četiri puta manja od najjeftinijih stanova koje je tada gradila država. To bi, prema tadašnjim cenama iz naselja „Stepa Stepanović“, iznosilo oko 380 evra po kvadratu. Naravno, ovo obećanje je zaboravljeno, bilo je mnogo sličnih od tada, ali je kad se država suočila sa naglim odlaskom profesionalnih pripadnika vojske iz njenih redova, pronađen „spasonosni lek“ – biće stanova, po 500 evra po kvadratu, kako je pompezno saopštavao u decembru 2017. ministar odbrane (i Vučićev „prvi posilni“) Aleksandar Vulin, uz „sasluženje“ ministarke saobraćaja i građevine (i nesuđene premijerke) Zorane Mihajlović. Da li slučajno ili namerno, tek dva ostala funkcionera čiji službenici bi trebalo da dobiju stanove – ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović i direktor BIA Bratislav Gašić o tome su ćutali, nisu se hvalili.

Vučić je posle prvog sastanka famozne, nikad definisane komisije za stanove, 11. decembra izjavio da na proleće počinje gradnja jeftinih stanova, za maksimalno 550 evra po kvadratu u Beogradu, a u ostalim gradovima Srbije za 470-490 evra. Međutim, nikada do kraja nije objasnio sve detalje tog projekta i „poduhvata“. Zauzvrat, nastupilo je takmičenje između Vulina i Zorane Mihajlović u najavama ko će pre da precizira rok početka radova. To što su se u svim nastupima zaklinjali da je Srbija pravna država i da će takvom da je naprave, a da za takvu gradnju do marta nije mogao da se obezbedi nijedan dokument, palo je u drugi plan.

Vulin, naravno, nije propuštao da tokom zime najavi svakom prilikom, pa bila to i obična dodela ključeva stanova pripadnicima Vojske, kako će zahvaljujući Vučiću na proleće početi masovna stanogradnja:

„Trajalo je dugo, i baš zato što traje tako dugo, a pripadnici Vojske Srbije i bezbednosnog sektora uopšte zaslužuju da se o njima brine više i da se njihovo stambeno pitanje rešava u što kraćem roku, mi smo pokrenuli projekat po naređenju vrhovnog komandanta Vojske Srbije Aleksandra Vučića o masovnoj stambenoj izgradnji. Tako će buduće generacije mnogo češće rešavati stambena pitanja.“

Međutim, prošao je mart, potom i april, ništa od početka gradnje tih stanova nije bilo, a onda su novinari u maju, uzgred, upitali Zoranu Mihajlović šta se dešava. Iznenađena da se neko još seća tih obećanja iz decembra, ministarka je pokušala da krivicu, onako neobavezno, svali na sebe, kao – eto ja sam kriva, nismo usvojili „leks specijalis“ po kome to treba da se radi. Tog trenutka svi koji su verovali da je nešto stvarno urađeno kako bi se ti stanovi počeli graditi, shvatili su da se radi o još jednom marketinškom triku i da se samo čeka trenutak da se on „zaseni“ nekim novim. Vulin se, začudo, više nije oglašavao po tom pitanju, niti se pozivao na „odluku vrhovnog komandanta“.

ŠTA JE IZNERVIRALO VUČIĆA: Vlada je potom predložila, a Skupština usvojila „leks specijalis“ i onda se Vulinov „vrhovni komandant“ pojavio 4. juna na gradilištu stambenog naselja „Zemunske kapije“, na mestu bivše Konjičke kasarne, da obiđe takozvani ogledni stan za pripadnike službi bezbednosti, i pozvao ih sve da dođu i da ga obiđu. Oni koji su išli kažu da ispred stoji tabla sa natpisom „uzorni stan“. Taj događaj propratilo je dosta medija, a oni državni ili paradržavni nisu ni posumnjali (jer tako im je indirektno sugerisano) da će ti stanovi biti na mestu koje su obišli, preko puta Kriminalističko-policijske akademije i još se usput oduševljavali kako će „bezbednjaci“ za jeftine pare kupiti stanove na tako dobrom mestu, za ratu od samo 119 evra mesečno. Uzalud su bila uveravanja kolega koji znaju o čemu se radi da je taj stan tu samo obmana.

Uglavnom, Vučić i Mihajlovićeva su tad sve lepo ispričali, pohvalili budući projekat, Vulin je aplaudirao, ali jedna stvar je u svemu ostala nedorečena – gde će biti budući stanovi u Beogradu? O tome ni danas nema ni slova, osim što se nagađa da bi to trebalo biti u nekom polju u Ovči ili negde na rubu Makiša.

„Stvaraće se naselje na ledini, izolovano, samo sa decom vojnika i policajaca“, kaže jedan od onih koji želi da uhvati „zadnji voz“ pred penziju za taj stan. On dodaje i da su, u vreme Tita, kad su se gradili novobeogradski blokovi, nadležni vodili računa da stanove u njima dobijaju ljudi iz raznih slojeva društva kako bi se deca socijalizovala.

Šta će biti sa tim novim zgradama kada se i ako izgrade, kako će stanovi biti podeljeni, to je drugo pitanje, jer tu ima mnogo nedoumica, a osnovna je, na primer, Beograd – 400 stanova za pripadnike službi bezbednosti, kojih je u glavnom gradu najmanje 20.000. „Leks specijalis“ koji je parlament usvojio ostavio je da se to rešava podzakonskim aktima. Na osnovu čega će biti formirane komisije, koji će biti kriterijumi za raspodelu između službi, šta će se sve bodovati, pitanja su bez odgovora. U prevodu – niko ne zna kako će se tih 400 stanova raspodeljivati, da li proporcionalno na osnovu broja zaposlenih (MUP 44.000, Vojska 36.000, BIA oko 2.000) ili po nekoj drugoj formuli, ko će formirati komisije – Vlada ili službe, koji će osnovni pravilnik biti uzet, kome će moći da se upućuju žalbe… Posebno pitanje je i da li će, recimo, pripadnik Vojske Srbije koji dobije prekomandu moći da je odbije, obrazlažući to činjenicom da je kupio stan na kredit i da ne želi da se odriče porodice. Odgovora, takođe, nema ni na pitanje da li su lokalne samouprave u gradovima u kojima je Vučić najavio izgradnju stanova za pripadnike snaga bezbednosti (Niš, Vranje, Novi Sad, Kragujevac…) donele propise i potrebne građevinske i druge dozvole kojima bi omogućili da gradnja počne „krajem avgusta“.

Sve u svemu, dok je Vučić hvalio „ogledno-uzorni stan“ u „Zemunskim kapijama“, iznenadilo ga je novinarsko pitanje zašto se vojna imovina daje budzašto, a da vojska od tog nema nikakve koristi. Računica je bila jednostavna – Ministarstvo odbrane je svojevremeno dalo Građevinskoj direkciji Srbije kasarnu „4. jul“ na Voždovcu, na čijem mestu je niklo naselje „Stepa Stepanović“. Od više od 4.500 stanova, Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane dobili su 1.500, koje su podelili svojim pripadnicima, što je izazvalo sve pozitivne reakcije među njima.

U slučaju „Konjičke kasarne“ u Zemunu, Građevinska direkcija je Ministarstvu odbrane dala oko 9,2 miliona evra i ni jedan kvadrat stambenog prostora. Tamo se gradi 1.700 stanova, ukupno 200.000 kvadratnih metara, a kvadrat je 1.620 evra i lako je izračunati da ce kupci na račun Direkcije dati više od 320 miliona evra.

Vučića je iznerviralo i pitanje zašto Vojska poklanja svoju imovinu – 1,5 kilometar odatle, prema centru Zemuna, na jednom od najlepših mesta u tom delu, odakle se pruža pogled na čitav Beograd. Reč je o kasarni „Jakub Kuburović“ na površini od nekoliko hektara, koju je Ministarstvo odbrane poklonilo „Jugoimportu SDPR“ u zamenu za šest haubica NORA (ova oruđa nisu ispitana u Vojno-opitnom centru). U tom delu Zemuna kvadrat novogradnje košta 2.000 evra, a Jugoimport ima svoju firmu koja se, igrom slučaja, bavi i građevinom. I kad im je zemljište došlo u posed, nemaju obavezu da bilo kome polažu račune šta će s njim da rade i u koje namene da ga koriste.