Organizovanje kritične mase

Ostavka Aleksandra Vučića, pet minuta izveštaja o protestu na RTS-u, smena ministra policije Nebojše Stefanovića, plan za Kosovo… samo su neki od zahteva koji se smenjuju u poslednjih sedam nedelja. Počeli su 8. decembra, kao reakcija na prebijanje lidera Levice Srbije Borka Stefanovića, pod nazivom „Stop krvavim košuljama“. Zahvaljujući predsedniku Vučiću i njegovoj neobičnoj izjavi da neće ispuniti nijedan zahtev (u to vreme, jedini zahtev je bio da prestane nasilje u Srbiji) sve i da na ulice izađe pet miliona građana, protest je spontano promenio ime u „1 od 5 miliona“ i pod tim nazivom održan je sedmi put prošle subote, 19. januara. Prethodila mu je burna nedelja u kojoj je, u organizaciji istih ljudi, obeležena godišnjica nerešenog ubistva Olivera Ivanovića, ali i sukobi na liniji organizatori – opozicione partije, jer su pojedini opozicionari izrazili negodovanje što nijedna stranačka ličnost još nije govorila na protestu. Usledio je odgovor neformalnog lidera protesta glumca Branislava Trifunovića, koji je rekao da bi svaki političar koji bi se obratio građanima bio – izviždan. Bez obzira na to, lideri opozicionih stranaka, počev od Dragana Đilasa, Vuka Jeremića iz Narodne stranke, Borka Stefanovića, Boška Obradovića i drugih iz Saveza za Srbiju, dolaze na proteste, a tu su i neki od onih koji ne pripadaju Savezu, poput Zorana Živkovića, Borisa Tadića, Marinike Tepić… Sve u svemu, neslaganja postoje, ali čini se da su ipak daleko od sukoba. Još jedna važna stvar jeste podrška protestima koju je potpisalo 105 profesora, asistenata i saradnika Filozofskog fakulteta u Beogradu, a u međuvremenu se oglasio i Fakultet političkih nauka. Važno je reći i da je poslednji protest, održan nakon pisma profesora Filozofskog, bio najposećeniji do sada. Ekipa „Vremena“ uživo je na svojoj Fejsbuk strani prenosila protest i samo prolazak kolone pored RTS-a trajao je 33 minuta.

foto: dimitrije goll / tanjug

Šetnji je prethodio govor glumca Nikole Koja koji se obratio direktno predsedniku Srbije: „Aleksandre Vučiću, ovo je kraj. Izvršio si svoj blickrig, svoj atak na kapital, pamet i resurse ovog naroda. Uspeo si, vrhunski si obavio posao. Koristio si naš novac, nedostatak hrabrosti i spremnosti da se odupremo tvojoj hajdučiji i bahatosti. Silovao si kompletno stanovništvo svojim konferencijama za štampu. Silovao si vađenjem dece iz smetova, rušenjem Savamale, Er Srbijom, Kopernikusom, helikopterom… Prekratka je ova noć da sve nabrojim. Nijedan narod ne bi smeo ovo da istrpi. Suspendovao si pravo i pravdu i pogazio i pogasio sve institucije. (…) Zaboravio si da si ti naš službenik. Ne plaćamo te da nas vređaš i ponižavaš, da nas nazivaš bagrom i ološem, da budeš i sudija, i novinar, i advokat, i selektor, i inspektor, i akušer, i babica. (…) Zahtevi nisu besmisleni, ovo nije u rangu mangupa koji pozovu lift pa pobegnu. Jedini i pravi cilj si ti.“

U ponedeljak 21. januara na TV N1 nekadašnja rektorka Beogradskog univerziteta i profesorka Filozofskog fakulteta Marija Bogdanović, upitana šta misli o zahtevima protesta, rekla je da je Nikola Kojo bio apsolutno jasan: „Osporavanje da mi nismo građani, već ološ, bagra, izdajnici, nedopustiv je govor koji sebi dozvoljava vlada i to ne može više da se sluša“, rekla je Bogdanović. Ona je skrenula pažnju na to da je vlast unela u javni govor reči kojim bombarduju građane Srbije i da nema pravo da se tako ponaša prema svojoj zemlji. Dodala je da protest ima određenu strukturu, a da su zahtevi jednostavni: prestanite da blokirate institucije, mišljenja ljudi, otvorite se. „Moramo da istrajemo u ovim naporima, da ne odustajemo. Ako odustanemo, onda bi to bio pravi poraz i nedostatak demokratskog potencijala. Oni nemaju većinsko glasačko telo, 50 odsto nije ni glasalo, a od tih 50 odsto polovina je za njih“, rekla je Marija Bogdanović zaključivši da SNS podržava tek četvrtina biračkog tela.

Sada kad protest praktično ulazi u treći mesec, vreme je za temeljnu analizu dve stvari koje se u ovom trenutku čine ključnim. Jedna je šta su zahtevi protesta i da li je uopšte važno da budu jasno formulisani. Druga se odnosi baš na pismo Filozofskog i pitanje da li smo, s obzirom da su ga pisali ljudi koji se bave društvenim naukama, stigli do toga da imamo i naučno utemeljen dokaz da živimo u represivnom društvu.

ZAŠTO DOLAZITE: Iako ima relativno čvrstih argumenata u prilog tezi o nejasnim zahtevima, preteže mišljenje da svako dolazi – zbog sebe. „Građani su do sada šetali vođeni svako svojom ličnom unutrašnjom pobunom u sebi“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Aris Movsesijan iz Nove stranke: „To je činilo veliku energiju koju bih nazvao potencijalnom. Svi politički akteri treba da učine nešto da se ta potencijalna energija pretvori u kinetičku koja će doneti određeni pomak u društvu. Jedini cilj koji svi trenutno imamo, kao najmanji zajednički imenitelj jeste želja za demokratizacijom društva.“

Na sličnoj je liniji i Nikola Adžić iz Lokalnog fronta, kraljevačke organizacije koja se opredelila za radikalniji vid protesta – pešačenje od Kraljeva do Beograda. Adžić kaže da se zahtevi beogradskih protesta menjaju iz subote u subotu i da je, po njemu, jedini validan zahtev onaj da Vučić ode s vlasti: „Ali imam u vidu to da građani šetaju sa različitim motivima, svako ima svoj razlog, kako pojedinci tako i grupe koje šetaju. U suštini jedan jedini zahtev koji sublimira sve te individualne razloge za izlazak na ulicu jeste zajedničko nezadovoljstvo aktuelnom vlašću.“

Dragan Popović iz Kuće ljudskih prava misli da je bez obzira na zvanične ili nezvanične objave organizatora protesta prilično jasan zahtev gotovo svih koji izlaze na proteste, a to je stvaranje uslova za slobodne izbore: „Ova široka formulacija uključuje i odsustvo nasilja, i slobodne medije, i kontrolu izbora i prestanak zloupotrebe državnih institucija od strane vlasti. Sa takvim zahtevom, malo ko iz opozicione javnosti se ne bi složio, i on obezbeđuje da se protesti nastave ovim ili još jačim tempom.“

S druge strane, Boško Obradović iz Dveri kaže da se teza o nejasnim zahtevima i svađi organizatora namerno potura i da građani izlaze na ulice zbog svega što se do sada pojavilo kao zahtev: „Zahtevi se svode na to da građani traže normalnu državu. Državu u kojoj će počinioci i nalogodavci ubistva Olivera Ivanovića i pokušaja ubistva Borka Stefanovića i novinara Milana Jovanovića biti kažnjeni, u kojoj će mediji biti slobodni i izveštavati objektivno, u kojoj će ministar policije raditi svoj posao a to nije prebrojavanje demonstranata i u kojoj predsednik na zahteve protesta neće odgovarati pretnjom izborima za koje svi znamo da nisu fer i slobodni. Državu u kojoj o tajnim pregovorima o delu naše teritorije nećemo saznavati iz strane štampe.“

Obradović dodaje i da građani ne izlaze samo zbog gorenavedenih zahteva, nego i zbog nedovoljne podrške trudnicama, lošeg stanja u vojsci, uništavanja reka izgradnjom mini hidroelektrana i zbog ukradenih penzija.

Da je napad na Borka Stefanovića bio inicijalna kapisla za proteste, saglasan je i Dragan Đilas. Po njemu, građani su se okupili u Beogradu, a sada i u drugim gradovima Srbije kao odgovor na eskalaciju nasilja. Kao primere eskalacije nasilja on navodi to da je Borko Stefanović jedva izbegao smrt; prošlo je godinu dana od ubistva Olivera Ivanovića, posle brutalne kampanje u kojoj je vlast dokazivala da je izdajnik; nedavno je pukom srećom preživeo novinar Milan Jovanović kome je zapaljena kuća. „Ni za jedan od ovih slučajeva nije otkriven nalogodavac“, kaže Đilas za „Vreme“: „Vlast je ostala nema na zahteve građana, ali je zato ismevala broj okupljenih i vodila prljavu kampanju protiv svakog ko je učestvovao ili organizovao ili rekao bilo šta pozitivno o protestu. Građani su od opozicije počeli da očekuju da ne budu više samo ljudi koji šetaju, već da ponude plan za promenu sistema. Do nje možemo doći samo zajedno, građani, studenti, penzioneri, političari…“, kaže Đilas i zaključuje da je vreme da se napravi Ugovor o slobodnoj Srbiji.

PITANJA I ODGOVORI: Savez za Srbiju nudi građanima Ugovor o slobodnoj Srbiji, a Nova stranka je u utorak 22. januara izašla sa ponudom građanima. „Nova stranka je izašla sa ponudom koju ćemo poslati svima i koja se upravo odnosi na to šta konkretno dalje“, kaže Movsesijan za „Vreme“: „Mislim da će se ona dopasti svakom ko je otvorenog uma, jer nam je motivacija da svi pokažu dobru volju: i mi kao političari i građani, dakle, nešto najmanje što svako može da učini, najmanji mogući ustupci koje možemo da učinimo jedni drugima.“

Ponuda je zapravo formiranje Nacionalnog demokratskog saveta, kao privremenog tela koje bi delovalo „do uspostavljanja jasne demokratizacije društva i osnovnih preduslova za poštene i demokratske izbore“, saopštila je Nova stranka. Ovaj dokument predstavlja predlog za dogovor, razvoj i učvršćivanje saradnje opozicionih organizacija, sindikata, nevladinog sektora i građana. U okviru predloženog Nacionalnog demokratskog saveta, kako se navodi, analiziralo bi se stanje i donosile odluke o svakom narednom koraku i ispunjavanju minimuma uslova za ponovno uspostavljanje demokratije: „Na ovaj način bi bila uspostavljena jasna komunikacija između svih političkih aktera koji smatraju da je stanje u zemlji neodrživo“, navodi se u tom dokumentu.

I Savez za Srbiju i Nova stranka potpisnici su zajedničkog dokumenta opozicije o borbi za fer izborne uslove koji je potpisan u decembru prošle godine. Za sada ne izgleda kao da su Savezov Ugovor i Savet Nove u koliziji, ali treba još vremena da vidimo koliko su ta dva dokumenta komplementarna.

Činjenica je da stižu nakon zahteva koji su opoziciji uputili organizatori protesta „1 od 5 miliona“. Oni su saopštili da je na sedmom protestu u Beogradu prvi put postavljen zvaničan zahtev opoziciji.

„Hoćemo da nam se predstavi jasan plan zdrave državne uprave kome će se političari prilagoditi. Političari se moraju prilagoditi državi, a ne da državu prilagođavaju sebi“, saopšteno je sa internet adrese „Stop krvavim košuljama“:

„Hoćemo da nam napišete kako ćemo da vas kontrolišemo. Kako ćemo da vas smenimo ako ne budete valjali“, naveli su organizatori protesta i dodali da sa opozicijom žele dogovor: „Hoćemo dogovor. Ne da neko ponovo bude vlast. Pa da ponovo na minusu tražimo slobodu i pravdu. Dva meseca traju protesti protiv nasilja koje nad svojim narodom, svojim građanima, sprovodi vlast u našoj zemlji. (…) Kada ovo zlo prođe, novac će ponovo biti u stranim državama, institucije će ponovo biti uništene, od laži i manipulacija ćemo se ponovo oporavljati godinama. Moraćemo sve ponovo da gradimo iz početka. Niko od nas nije ovde zato što mu je zabavno. Ovde smo zato što znamo da moramo da budemo ovde. Po ovoj hladnoći hodamo zbog nas. Ni zbog jednog političara, ni zbog jednog lidera, ni zbog levice, ni zbog desnice. Zbog nas. Nužno je uspostaviti mehanizme da se ovakva vlast nikada više ne ponovi. Nikada više“, naglasili su organizatori i pozvali političare koji šetaju sa njima da poslušaju svoj narod: „Sa ovog mesta, poslednje oaze normalnosti u Srbiji danas, pozivamo političare koji šetaju sa nama da poslušaju svoj narod. Da razumeju da mi ne biramo vlast, biramo službenike. Da ne biramo vlast, nego servis građana. Hoćemo da, kao u svim normalnim zemljama, ljudi ne biraju vlast nego upravu. Dosta nam je lažnih mesija, dosta nam je vrhovnih komandanata, ne zanima nas koliko nam predsednik spava. Hoćemo normalne ljude koji će raditi ono za šta ih plaćamo.“

Premda je ovo saopštenje iznova tumačeno kao potvrda sukoba organizatora protesta i opozicionih političara, mora se priznati da je ono pre svega – zdravorazumsko. Od političara se traži apsolutni minimum demokratske kulture i vraćanje principa smenjivosti vlasti, koji je, kako pokazuju svi izborni ciklusi od 2012. naovamo, naročito na lokalu – izumro. Pored toga, ovo saopštenje precizno anticipira još nešto što verovatno intimno naslućuje svaki građanin koji se lično protivi aktuelnom režimu: ako ikad padnu s vlasti, sav novac iz zemlje biće ispumpan i sve institucije će morati da budu građene iz početka. Ovo je praktično poruka da se postpetooktobarske greške ne smeju ponoviti.

AKADEMSKA PODRŠKA: „Nekada su na demonstracijama protiv diktatora Miloševića profesori stajali uz svoje studente pokazujući integritet i nepristajanje da se živi u neslobodnom društvu“, kaže za „Vreme“ Dragan Đilas komentarišući podršku Filozofskog i Fakulteta političkih nauka: „Zato je važno što je akademska zajednica digla glas, a naročito sto su hrabrost pokazali profesori i asistenti Filozofskog fakulteta i FPN gde se uče etika, demokratija i sloboda medija. Bitno je i da ostali fakulteti pokažu nepristajanje na sistem u kome se urušava Univerzitet, lažnim diplomama i prepisanim doktoratima.“

Za Arisa Movsesijana važan je još jedan aspekt ovih pisama podrške, a to je autonomija Univerziteta: „Odsustvo autonomije Univerziteta jedan od nespornih dokaza da mi ovde živimo diktaturu, kaže Movsesijan i dodaje da je ta autonomija potrebna i drugim institucijama, samo one ne mogu za nju da se bore same, nego moraju da budu doneti zakoni. „Kad Univerzitet bude rekao: mi hoćemo otvoreno da iznosimo svoje mišljenje o političkim temama, onda će i ostale institucije osetiti potrebu za takvom autonomijom. To važi i za institucije i za sindikate, za Narodno pozorište, za sve.“

I Dragan Popović smatra da je podrška akademske zajednice izuzetno važna za stvaranje javnog mnjenja u svakoj državi: „Ukoliko se profesori najvažnijih društvenih fakulteta oglase i saopšte da su u Srbiji ugrožene osnovne vrednosti na kojima bi moralo da počiva svako demokratsko društvo, mislim da je to i formalni pečat relevantnih nauka na ocenu o katastrofalnom stanju društva i države danas u Srbiji.“

Adžić iz Lokalnog fronta smatra da je vreme i da se studenti probude, jer je to energija koja treba da nosi proteste, ali je do sada izostajala: „Nadam se da će i drugi fakulteti krenuti tim putem. To je nešto što se čekalo i što ozbiljno može da dâ protestima na snazi.“

U utorak 22. januara Filozofski fakultet oglasio se još jednom. Ovog puta, 26 sociologa, od kojih je deo već potpisao prvobitno pismo podrške, oglasili su se, pozivajući se na egzaktne podatke svojih istraživanja iz kojih se vidi stepen nejednakosti, klijentelizma i korupcije u društvu (videti okvir).

Uprkos utisku da postoji sukob između organizatora protesta i opozicionih političara, uprkos tezi o konfuznim zahtevima, građani i dalje aktivno učestvuju u protestima i izgleda da ih ništa od javnih sukoba, pogotovo onih na društvenim mrežama, ne sprečava da dolaze i dalje. U tom smislu, ovi protesti su specifični i po tome što je građanima već dva puta uspelo da izvrše pritisak na organizatore preko Tvitera i promene plan protesta. Prvi put, polovinom decembra, na drugom protestu, ideja je bila da se napravi pauza od mesec dana, pa da sledeće okupljanje bude 16. januara, na godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića. Jedan od duhovitijih momenata dogodio se kada je sada već bivši član predsedništva Saveza za Srbiju Željko Veselinović tvitnuo: „Vidimo se 16. januara“, na šta mu je jedan tviteraš odgovorio: „Ti se vidi, a ja dolazim sledeće subote.“ Već iste večeri organizatori su preko društvenih mreža raširili informaciju da se protesti nastavljaju i da nema pauze. Drugi momenat dogodio se pred poslednji protest, kada je jedna od organizatorki, Jelena Anasonović, na svoj Tviter profil okačila poster sa logom „1 od 5 miliona“ uz tekst „Ponesite jaja, idemo na RTS“. Brojni ljudi koji redovno dolaze na proteste usprotivili su se ovoj ideji, rasprava se razgranala na više strana, a onda je takođe tvitom presekao Branislav Trifunović, napisavši: „Nadam se da je svima jasno da jaja ostaju kod kuće.“ Sporadično gađanje jajima i grudvama događalo se i tokom ranijih šetnji, ali nikada se nije dogodilo da na to pozove organizator. Uglavnom, i u ovom slučaju organizatori su popustili pod pritiskom građana.

„Retko se događa da demonstranti odbijaju da u potpunosti slede predvodnike protesta“, kaže Nikola Adžić: „Imali smo već jedan takav primer, u vreme protesta ‘Protiv diktature’, nakon predsedničkih izbora 2017. To su bili masovni svakodnevni protesti, ali protesti na kojima se čak i trasa šetnje određivala u hodu. Ni oni nisu imali artikulisane zahteve, nego je bila reč o čistom revoltu građana posle tih izbora.“

KUDA DALJE: Koliko će protesti potrajati i šta će se dalje dešavati niko od sagovornika „Vremena“ ne usuđuje se da prognozira. Ipak, svi su saglasni da postoji kritična masa koja ima potrebu da se buni i da šeta, bez obzira na to ko ih predvodi, s kim su u istoj koloni i kako će energija koja trenutno vlada na ulicama Srbije biti kanalisana. Aris Movsesijan smatra da je pred Srbijom duga borba i da se ništa ne može uraditi na brzinu i bez promišljanja: „Koraci su spori i teški, ali idu u dobrom pravcu.“ Na pitanje da li su protesti na neki način već uspeli, jer se, ako ništa drugo, izgubio osećaj beznađa, Nikola Adžić kaže: „Po meni je veoma važno to što se u gradovima Srbije takođe odvijaju protesti, jer su gradovi Srbije pokazali da nije tačno ono što o njima Beograd misli: da svi žele ili da pobegnu ili da se učlane u vladajuću stranku da bi se zaposlili u javnom preduzeću. Važno je i kad u nekom gradu izađe čak i samo 20-30 ljudi. Ta hrabrost je nešto što je najvažnije u ovim protestima. Važno je da se vidi da ima ljudi koji hoće da se bune i koji su nezadovoljni, ali odolevaju pritiscima jer, budite sigurni, u drugim gradovima je mnogo teže izaći i pobuniti se nego u Beogradu.“ Adžić dodaje i da je očigledno da vlast još uvek nije uspaničena, ali jeste uznemirena: „Videćemo šta će se dalje dešavati, da li će se to izroditi u odluku o izborima ili ne. Ne znam u kom pravcu protesti idu, ali već sad možemo da kažemo da jesu uspeli.“