Cepanje naprednjačkog monolita

U prethodna dva meseca bilo je puno reči o tome zbog čega građani Beograda idu na proteste iz subote u subotu, po ciči zimi, snegu i ledu, uporno se okupljajući na Platou ispred Filozofskog fakulteta i šetajući centrom grada.

Subotnji protest je u međuvremenu od slogana „Stop krvavim košuljama“ prerastao u pokret „1 od 5 miliona“ i raširio se po Srbiji na gotovo dvadesetak gradova i opština, te dodatno probudio sentimente onih koji se još sećaju zimskih protesta 1996/97, te prve pobede građana Srbije u sukobu sa režimom Slobodana Miloševića.

Od Sombora, preko Novog Sada i Aranđelovca, Kragujevca, Požege i Užica, pa na istok do Zaječara i Bora i na jug preko Prokuplja, Kuršumlije, Leskovca do Vranja, probuđeni građani Srbije marširaju iza transparenta koji im je „poklonio“ predsednik Srbije kada je u ranoj fazi protesta rekao da neće ispunjavati zahteve sa ulice „makar to tražilo i pet miliona ljudi“. Šeta se u Nišu, Čačku, ustao je Požarevac, građani se bune u Kruševcu, Vršcu, Pančevu, dižu buku u Trsteniku, Kraljevu i Šapcu. Za narednu subotu 2. februara najavljen je protest i u Kosovskoj Mitrovici.

Aleksandar Vučić – kum protesta i verovatno osoba koja je motivisala većinu ljudi da izađu na ulice – tokom ova dva meseca neprestano govori o tim događajima sa omalovažavanjem, umanjujući i broj učesnika i značaj čitave stvari. Međutim, prostor u režimskim medijima i tabloidima posvećen ovim događajima i način kako o protestima govore vodeći ljudi Srpske napredne stranke govore da monolit nije toliko jak. Zapravo, više podseća na kristal koji će se raspasti ako bude „udaren“ na pravo mesto, kako to u dnevnim novinama „Danas“ tačno opisuje Jasmina Lukač.

I dok Vučićeva vlast pokušava da čitav događaj okrene naglavačke, optužujući organizatore protesta za zagovaranje nasilja u Srbiji, a protesti se „dešavaju“ zbog prevelikog nasilja u Srbiji za koje je odgovorna ta ista vlast, deo građana Srbije se „uspravio“, izašao na ulice i krenuo da izručuje zahteve i lokalnim vlastima i onima u Beogradu.

foto: miloš cvetković

ŠTA HOĆE LJUDI U PROTESTU: Upravo je nezadovoljstvo načinom upravljanja Srbijom primoralo ljude da se priključe protestima. Iako je to za sada simboličan broj ljudi – od nekoliko desetina u Leskovcu i Kuršumliji, preko nekoliko stotina u Požegi ili Čačku, nekoliko hiljada u Kragujevcu i Nišu do nekoliko desetina hiljada u Beogradu – uspostavljen je trend koji bi mogao da donese promene na političkoj sceni.

Sve učesnike protestu, za koje vlast tvrdi da su ih organizovale partije okupljene u Savezu za Srbiju, povezuje zahtev da se u Srbiji obustavi nasilje i da se omogući neka vrsta normalnog političkog života. Građani pritisnuti siromaštvom, nemogućnošću da ukoliko izgube posao nađu neki drugi i masovnim odlaskom svih koji mogu da se isele iz Srbije, kao da u ovim protestima vide poslednju šansu da se nešto u Srbiji promeni. Ono što se ne zna, za sad, jeste šta je to što treba da se promeni, ali, kao što je u nastupu na TV N1 rekao pisac Svetislav Basara, „bar se formira neka vrsta kritičke mase“.

Proteste u gradovima širom Srbije povezuje i činjenica da na njihovom čelu nema političkih lidera iz Saveza za Srbiju niti drugih stranaka, mada ljudi na lokalu znaju da li su formalni organizatori protesta „studenti što studiraju u Beogradu“ zapravo podmladak neke od političkih stranaka.

Ako su upornost i brojnost ljudi na protestima u Beogradu iznenadile ljude na čelu opozicione stranke, kako su sami tvrdili, onda je još veće iznenađenje kada se pogleda mapa Srbije gde se svake nedelje upali još neka lampica koja označava mesto nove protestne šetnje. Prema onome što je reporter „Vremena“ mogao da razume od učesnika ili organizatora tih protesta širom Srbije, dva su osnovna motiva za to „dešavanje“:

Prvo, to što se ne da izdržati ovakva vlast SNS-a, ovakva vrsta sveprisutnosti i pritisci od nosilaca vlasti bez kojih gotovo ništa ne može da funkcioniše. Drugi motiv je neka vrsta solidarnosti sa ljudima u Beogradu i želja da se pokaže da život u Srbiji nije stao i da i van Beograda ima građana kojima je stalo do njihovih ulica i gradova.

foto: marija janković

Protesti su pokazali i da ljudi razumeju da je potrebno povratiti kontrolu na ulicama, odnosno da ako običnog sveta nema na ulicama onda one idu u krilo kriminalcima i drugom ološu, koji kada jednom zagospodari, teško ga je oterati sa ćoškova. Gotovo u svim mestima gde se narod buni, ljudi žele da zakon važi za sve, da se procesuiraju „lopovi“ iz lokalnih samouprava i da lokalna samouprava radi na transparentniji način; u Somboru postoji lista od 16 zahteva, u Čačku traže da se pohapsi urbanistička mafija i da se vrati bioskop, u Zaječaru se zahteva da se svima koji su obavljali javne funkcije od 2004. godine naovamo zabrani da se bave politikom, odnosno da budu birani na javne funkcije i tako dalje.

Da ljudi žele pravnu a ne mafijašku državu i da je to postalo jedno od ključnih mesta opstanka Srbije osetio je i predsednik Srbije i SNS-a Aleksandar Vučić. Po povratku iz Davosa u Švajcarskoj 25. januara 2019, gde je učestvovao u radu Svetskog ekonomskog foruma, odmah je održao još jednu vanrednu konferenciju za novinare koja se pretvorila u novo „obraćanje naciji“.

Pokušaj Vučića da na ovaj zbirni zahtev građana, a to je zatvor za lokalne bande, odgovori informacijom da je policija privela predsednika opštine Grocka i visokog funkcionera SNS-a Dragoljuba Simonovića zbog organizacije napada na Milana Jovanovića, novinara portala Žiginfo iz Grocke, izgleda da nije donela neki rezultat jer su u subotu protesti nastavljeni „nesmanjenom žestinom“ uprkos pasjem vremenu u celoj Srbiji.

DA LI JE POLITIČKO ILI JE KRITIČKO: Već se silan analitičarski i politički svet izređao u želji da objasni šta se ovo dešava na ulicama Srbije i da li to treba ili ne treba podržati. Opis onoga što jesu protesti čini se da je najbolje definisao stav profesora sa Filozofskog fakulteta u Beogradu koji su javno podržali građane jer se bore za fundamentalne demokratske vrednosti i vladavinu prava.

Kada se pogleda lokalni nivo, sve je još daleko drastičnije u odnosu na ono što se dešava u Beogradu. Vlast na lokalu po pravilu drže najgori u tim zajednicama, vešto nakačeni na brend Aleksandra Vučića; uostalom, on je ionako bio nosilac i svake pojedinačne liste na lokalnim izborima. U takvom sistemu koji je sam uspostavio, građani prepoznaju lokalne kabadahije kao ispostavu, to jest produženu ruku samog Vučića. Sve to što muči građane, probleme koje im donosi lokalna vlast ili neki lokalni dripci koji važe za najmoćnije u gradu, sliva se na kraju u jedan politički zahtev – smenu Vučića, jer je on ovaploćenje svega što građane Srbije čini nezadovoljnim.

Međutim, ono što razlikuje proteste u tri velika grada, Beogradu, Novom Sadu i Nišu, od onih u drugim sredinama jeste i to da se u manjim gradovima buni narod koji je ne samo politički poražen u poslednjih šest godina jer je možda zastupao druga politička uverenja, nego i to što je protiv njih vlast sprovela neku vrstu odmazde po principu „ukoliko nema pokornosti, onda nema ni posla“.

I ovo osećanje ide na Vučićev račun jer se veruje da on lično diriguje preko svojih koordinatora svim procesima (čitaj: poslovima) u Srbiji i da je svesno uspostavio poredak u kome samo članovi njegove partije mogu da rade i da budu angažovani. Ako je u nekom većem gradu neko i mogao da se sakrije, primiri i da proba da radi posao tako da ne dođe na horizont nekom SNS Ti reksu, to „na lokalu“ nije bilo moguće i otud su, čini se, bes i nezadovoljstvo mnogo veći.

Sve to kuva, sve to vri, kao i u Beogradu, to je jedna multiideološka kaša koju spaja osećanje da se u Srbiji od 2012. godine dešavaju loše stvari, da se za ovih šest godina formirala nova klasa bogataša i moćnika od ljudi koji nisu bili „viđeni“ u svojim sredinama niti su se po bilo čemu istakli osim po pripadnosti stranci.

Zahtevi građana idu ka tome da im se omoguće kontrola vlasti i ravnopravni uslovi kako na političkom tako i na svakom drugom terenu, govore da je trenutna vlast, iako aktivna na polju „dovođenja stranih investitora“, omanula u proceni. Takođe, da je, kao i oni pre nje, ulazila u neke procese koji nisu bili inkluzivni, npr. u Beogradu se pravila strategija za Kuršumliju, a da ljude u Kuršumliji to niko nije pitao. Kao, pitalo ih se kada su „išli na izbore“.

KO ĆE DA POKUPI KAJMAK: Ovako kako sad izgleda, nijedna strana neće da odstupi, s tim što s vremenom raste osećanje da vlast gubi legitimitet jer ne sluša zahteve građana. Vučić to odlično zna, on je dodatno iziritiran time da se u Srbiji dešava nešto što on ne može da kontroliše do kraja, pa „preti“ izborima iako mu ih niko nije tražio. U „razgovoru“ koji vodi sa nevidljivim protivnicima na televiziji, on pokušava da nametne izbore kao logičan izlaz iz „situacije“, ali je očevidno da će to biti problem. Naime, ne izgleda da bi na tim nekim brzim izborima – koji su najavljivani za rano proleće – još neko sem njega učestvovao. Tim pre što on i sada ima svu moguću vlast i trebalo bi da nešto radi osim što vodi kampanje od jutra do sutra.

Ali, Vučić je već u predizbornom raspoloženju. U to ime je iskoristio i posetu Vladimira Putina, predsednika Ruske Federacije. To je nešto što se od njega očekuje, ali ne i da čuje šta mu građani poručuju pošto ga očevidno nervira što se uopšte pominje ideja da bi on trebalo da ode sa vlasti. Zato se postavlja mnogo veće pitanje – šta će se dešavati na drugoj strani, odnosno da li će ovaj građanski pokret, potpomognut preživelim partijskim mišićima, izroditi neku političku snagu kao zametak neke sutrašnje drugačije vlasti u Srbiji.

Ako opozicije nema ili se ne vidi u Beogradu, ako se tvrdi da su svi koji bi mogli da se pojave na kamionu sa čela protestne šetnju kompromitovani i da bi ih narod izviždao, još je dramatičnija situacija širom Srbije. Tamo je ionako slaba politička scena sistematski uništena u prethodnih šest godina i stvoren je sistem u kome je pripadnost opoziciji ravna izdaji, odnosno akt iz oblasti uređene Krivičnim zakonom.

Trenutni protesti su prvi koraci, s tim što to nije izlazak na ulicu jer na to poziva neki harizmatični lider. Naprotiv – ljudi su umorni od lidera, od mesija, od novih najvećih vladara u istoriji, i pokušavaju da to kažu što je glasnije moguće. Međutim, naredni meseci će biti ključni i pokazaće da li se rađa nešto novo u srpskom političkom „telu“ ili će Vučić svojim „aikido“ pristupom slomiti volju građana i obezbediti sebi još deset godina vlasti. Toliki je ulog u pitanju.

Zahtevi da se stane na put nasilju svake vrste podseća na slogane iz studentskih protesta 1968. godine – „Budimo realni, tražimo nemoguće“. U ovoj, srpskoj verziji to bi trebalo da znači da građani žele promenu, ali promenu celog sistema koji ih davi decenijama.

I da plata bude bar hiljadu evra, u proseku.

desno dugme miša pa „view image“ za veću sliku