Šta se zaista dogodilo u Terazijskom tunelu

Šta se dogodilo? Iz nekog razloga, radnici Gradske čistoće su poslati u Terazijski tunel da skidaju nalepnice, kojima je tunel bio oblepljen tokom prolaska povorke, dok se ljudi još nisu razišli sa protesta. Tokom protesta, unutrašnjost tunela bila je potpuno prekrivena nalepnicama sa neispunjenim Vučićevim obećanjima, a prema snimcima koji su se raširili društvenim mrežama vidi se da je u trenutku izbijanja incidenta tunel gotovo potpuno očišćen. Zaključak je da su radnici – njih 15-20, opremljeni alatom i uz podršku nekoliko kamiona – dosta dugo bili u tunelu skidajući nalepnice, odnosno da su bili poslati dok je protestna šetnja još trajala.

Čitaoci su verovatno upoznati sa snimkom portala „Balkan Insight“, koji se pojavio u subotu uveče, i koji je bio najinformativniji. Na snimku se vidi da, uz povike „Što bežite, bre, gde bežite, koji kurac bre?! Gde bežite, bre? Zašto bežite, bre?“, jedan čovek sa crnom jaknom i svetlom kapuljačom ide pretećim korakom ka radnicima Gradske čistoće na ulazu u Terazijski tunel iz Dečanske ulice. Za njim je krenulo još desetak takvih kao što je on, a iza svih njih je išlo mnogo više građana sa uključenim kamerama mobilnih telefona, „da vide“ i „da okače“. Dva kamiona su ostala napuštena na ulazu u tunel iz Dečanske ulice, jer su se radnici „povukli“ na drugi kraj tunela, ne završivši posao.

Oni najagresivniji su, pokazuje snimak, odmakli najdalje u dubinu tunela, atmosfera je postajala sve napetija, a zatim se na kraju snimka vidi kako, uz preteće urlanje, njih 15-20 kreće da trči ka drugom kraju Terazijskog tunela, dok ih prati većina koja ide „da vidi“.

Šta se dešavalo na drugom kraju tunela (izlaz ka Zelenom vencu)? Na snimcima sa društvenih mreža vidi se da se radnici Gradske čistoće, istina, osvrću ka suprotnom kraju tunela, jer odatle dolaze urlanje i psovke, ali i da normalnim korakom izlaze napolje. Neki od njih telefoniraju, pored njih brzinom koraka izlaze i dva kamiona, a onda, kao po komandi, radnici kreću da trče ka Zelenom vencu, ona dva kamiona ubrzavaju, a treći, koji je bio okrenut u smeru ka Dečanskoj ulici, pravi oštar polukružni zaokret, prelazi jednim točkom preko trotoara i poslednji izlazi iz tunela.

Drugi snimak, načinjen iz tunela, pokazuje odakle je naređenje najverovatnije došlo. Vidi se saobraćajni policajac kako pokazuje rukom onom trećem kamionu (što je napravio polukružno skretanje) da izađe iz tunela, a sva je prilika – mada se to na snimku ne vidi – da je prethodno isto rekao i radnicima. To bi objasnilo iznenadno trčanje radnika, s obzirom da oni koji su im pretili nisu bili ni blizu.

I to je, otprilike, bilo to. Sa snimaka se ne vidi da je došlo do fizičkog kontakta demonstranata i radnika Gradske čistoće, jedino što se posle moglo videti jeste da je jedan od onih „zaostalih“ kamiona oblepljen istim onim nalepnicama kojima je bio oblepljen i tunel.

PRIVATNA ARHIVA G. VESIĆ

Naravno da će svako razuman osuditi ovakvo ponašanje pojedinaca (za koje, još uvek, ne znamo ko su) – navijačko, agresivno, prostačko, rasističko – jer, ono i jeste za svaku osudu. Sva je sreća da nije došlo do ozbiljnijeg sukoba (mada je jedan od radnika kasnije na Pinku izjavio da su posetili lekara zbog pretrpljenog stresa), a jasno je da su nasilnici iz tunela tokom prethodnih godina na svim televizijama svakodnevno imali priliku da se uče svakoj vrsti nasilja od aktuelne vlasti – od najčešćeg verbalnog pa nadalje.

No, nakon što se manje-više sve završilo bez težih posledica, propaganda je tek počinjala. Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić je u 9.30 uveče istog dana, na svom Fejsbuk nalogu, napisao da je „radnike JKP Gradska čistoća koji su posle završetka Đilasovog protesta čistili Terazijski tunel napala grupa od pedesetak razularenih Đilasovih pristalica, maltretirala ih i vređala verbalno i fizički, šutirala vozila i lepila nalepnice po njima“.

Vesić nije objasnio šta je to „fizičko vređanje“, ali je sutradan ujutru okačio pomenuti snimak sajta „Balkan Insight“, uz objašnjenje dostojno nekada Miloševićevih, danas Pinkovih udarnih informativnih emisija:

„Ovo je video-snimak Đilasove razularene horde koja je sinoć oko 20.30 sati napala radnike Gradske čistoće koji su čistili Terazijski tunel od smeća koje su Đilasove pristalice ostavile. Kada pogledate ovaj snimak, jasno vam je kako demokratiju zamišlja njihov vođa Đilas. I šta bi se dogodilo svakome ko se usudi da misli drugačije.“

Vesićevu Fejsbuk objavu su odmah u subotu uveče prigrlili „Tanjug“, „Alo“, „Kurir“, „Telegraf“… „Alo“ je, čak, u jednom tekstu objavio i fotografiju iz tunela, uz sledeći potpis: „Đilasovci napali radnike Gradske čistoće, Foto: Privatna arhiva G. Vesić“, a javio se i direktor Gradske čistoće Marko Popadić. On je od reči do reči ponovio Vesićevu objavu („nepoznata lica su fizički i verbalno vređala i napadala radnike, otela im sredstva za čišćenje, šutirala vozila i lepila ih nalepnicama“), dok je saopštenje SNS-a imalo dodatni fil:

„Srpska napredna stranka najoštrije je osudila večerašnji napad Ðilasovih, Obradovićevih, Jeremićevih i Trifunovićevih pristalica na zaposlene JKP Gradska čistoća u Beogradu. Fizički napadi, maltretiranje, vređanje i verbalno ponižavanje zaposlenih u JKP Gradska čistoća samo zato što su radili svoj posao najbolje pokazuje odlike ovog Saveza i šalje nedvosmislenu poruku svim građanima koje su to vrednosti koje SZS zastupa, kao i da ne postoje granice njihovog necivilizacijskog i primitivnog ponašanja“, saopštio je SNS, uz poziv „nadležnim organima da što pre reaguju i zaštite građane od divljačkog ponašanja predstavnika i pristalica SZS-a, koji su sramota i Beograda i cele Srbije“.

ŠTA SARAPA NE SME DA PITA

A „nadležni organi“ su se javili odmah sutradan. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je na Pinku u nedelju 24. februara u „Novom jutru“ izjavio da je „užasna stvar kada se nešto tako dogodi“. Gledajući netremice u ekran koji je prikazivao scene iz tunela i govoreći kao da prenosi fudbalsku utakmicu, Stefanović je, uz Sarapino podsticanje, izjavio sledeće:

„Ja slušam šta govore na tim protestima. Dakle, ono što se izgovara protiv ne samo Aleksandra Vučića, protiv svih ljudi koji misle drugačije, je čista mržnja. Vi sad imate ljude koji rade na svom radnom mestu, dakle ispunjavaju svoj posao, vredni ljudi, sklanjaju smeće, čiste ulice, koji pokušavaju da dožive maltene linč, i ne samo fizičko nasilje koje su doživeli, lepili su te nalepnice po njima, ponižavali, dakle užasna stvar. (…) Policija radi, istraga se sprovodi u ovom konkretnom slučaju, mi ćemo uzeti izjave svih onih koji su očevici, skinuti sve kamere, dakle uradiće se profesionalna istraga, ali ovo sad je mnogo strašnije od samog akta nasilja. Ovde imate inspiraciju nasilja. Vi ovde imate ljude koji svakodnevno pozivaju da se sa nekim obračuna, da se veša, da se strelja.“

Naravno, Sarapa nije ministru postavio pitanje šta će policija da uradi sa tim „pozivačima na obračune“, a ne dao bog da ga je upitao šta bi sa onim snimcima iz Savamale (svi ti bageri i kamioni su morali odnekud da dođu), da li se nešto desilo sa ljudima koji su davili novinare prilikom Vučićeve inauguracije, kao i šta bi sa onim snimkom iz 2016. kada kasnije ubijeni Aleksandar Stanković („Sale Mutavi“) ne dozvoljava da se ukaže pomoć brutalno prebijenom pripadniku obezbeđenja Miloša Vazure?

Setimo se, Stanković se tada ponašao agresivnije nego svi u Terazijskom tunelu zajedno, a Vučić je imao objašnjenje za čoveka zbog čijeg će ubistva par meseci kasnije država da objavi „rat mafiji“:

„Jedini je pušten onaj koji nikoga nije pipnuo. Jel treba da ga ubijemo što nikoga nije udario? Taj jedan nije nikoga pipnuo, šta želite od nas, da pratimo i da se naši organi, policija, tužilaštvo i pravosudni organi ponašaju u skladu sa novinarskim željama?“, rekao je Vučić o izostanku bilo kakve sankcije prema Stankoviću.

GDE STE TO UČILI, SINOVI

Naravno, i Vučić je, kao vrhovni „nadležni organ“, istog dana reagovao, i to u Trsteniku, gde se zadesio u nastavku kampanje bez raspisanih izbora. Predsednik države je, koristeći oprobane retoričke manevre, najpre sam događaj „nakitio“ do maksimuma, ne mareći za razliku između tačnog i netačnog:

„Ono što mene brine jeste želja da nekog ponizite, da radnicima lepite nalepnice na leđa. Gde si to učio? Gde si to, sine, učio? Ko te je to učio? Ma nekada je nekakvog čojstva bilo negde, pa ako te neko izazove, pa ajde, pa ako si bilo šta, pa rešite to tako i tako. Da ponižavaš radnika koji radi svoj posao, koji čisti đubre iza vas, tako što ćeš da mu lepiš nalepnicu na leđa, gde si to naučio? Ko te je to naučio? Ja ne znam ni da li tu ima biće prekršaja ili biće krivičnog dela, ali toliko ružno i odvratno.“

Onda je usledio onaj karakterističan zamišljeni pogled, zagledan u daljinu, nakon kojeg uglavnom uslede priče koje su najverovatnije netačne, ali koje svakako nije moguće proveriti, kojih je, kako vreme prolazi, sve više u predsednikovim skaskama („Kod nas su uvek dolazili, mi smo ih nazivali đubretari, ti divni, dobri, pošteni ljudi, dolazili su pred Novu godinu, donesu vam razglednicu, čestitku i zamole da im nešto više pomognete, jer oni rade posao koji niko od nas ne radi“), da bi, uz još poneku „nije se desilo“ situaciju došao do poente: on je, zapravo, prava žrtva, on je žrtva svoje dobrote i zle opozicije.

Naime, dok je on samo upao kod teško bolesnog dečaka u sterilnu sobu bez zaštitne maske, zarad kojeg političkog poena i kojeg glasa više (usred sezone gripa, dok su škole zbog epidemije bile zatvorene, sasvim izvesno ugrozivši dečakov život), zla opozicija ga je zbog toga napadala, a sama je činila još gore – pozvala je ljude na proteste, samo ne u dečakovu sobu nego na otvorenom:

„Ma ljudi, ja sam sedam dana ćutao i trpeo. Njihov problem sa mnom je u tome što ja ne brinem za sve napade, što mene baš briga šta će da rade. Trpeo sam, sedam dana me napadaju zato što me jedna divna majka, i zahvaljujem se svim Gorancima koji su mi se zahvaljivali prethodne nedelje, koja brine 24 sata dnevno o svom bolesnom dečaku za čiji se život bori, zamolila me da skinem masku, da mi se vidi lice, da se slikam sa dečakom. Ja sam bio zbog toga kriv.

I nema reči koje nisu upotrebljavali, nema psovke koju nisu upotrebljavali, e to je ono što je ljudima teško da izdrže, meni nije teško da izdržim, što me više ti mali ljudi, od Đilasa, Jeremića, Milojka Pantića do Trifunovića, napadaju, ja znam da sam time i veći i značajniji i bolji čovek, jer oni to ne mogu da rade onome ko je loš čovek, oni hvale loše ljude, oni mogu to da rade samo nekome ko je mnogo bolji od njih. I ja nemam problem sa tim.

A oni su istovremeno, u sezoni gripa, kada je sve bilo pitanje ko će da bude zaražen, pozivali ljude na proteste. Pa ljudi, o čemu mi govorimo? Dakle, kako sami kažu, pozivaju stotine hiljada ljudi, milione ljudi, pet miliona ljudi pozivaju na proteste, a ja sam kriv zbog jedne slike sa dečakom kome sam ispunio želju, i njemu i njegovoj majci. I onda, kada to sve sagledate, onda se pitate, čekajte, ljudi, a ovde nešto nije u redu.“

Zbilja, ovde mnogo toga nije u redu.