Osporavan i omalovažavan "zamrznut konflikt" bolji je od svakog "kompromisa", najgoreg od svih loših rešenja, jer "rešenje" nije ako su posledice gore od samog problema. Iznuđena "rešenja" nikada nisu dobra, o čemu svedoče sukobi Indije i Pakistana
Berlinsko okupljanje poslednje je mesto na kojem je potrošeno mnogo političke energije i teških reči, ali do očekivanog dijaloga o „kompromisu“ nije došlo jer kompromis nije pitanje nečije lične (predsednikove) ili kolektivne (referendumske) volje, niti ucene eurokrata, već objektivnih okolnosti koje ga u ovom slučaju čine nemogućim. Po definiciji, kompromis još od antičkog Rima podrazumeva međusobne ustupke dveju strana, dajem da mi daš – Do ut des, (nešto za nešto). Aranžman „sve za nešto“, drugim rečima, odricanje od nečeg što Ustavom, međunarodnim javno pravnim aktima i Rezolucijom SB 1244 pripada samo jednoj strani, državi Srbiji, nije i ne može biti predmet kompromisa.
U ideji „razgraničenja“ bez konkretnog predloga koju je predsednik Vučić zagovarao pogrešna je početna premisa hipotetičkog silogizma: Kosovo je albansko, „kompromisom“ Srbija dobija nešto čega bi se Priština ustupkom odrekla, dakle to je dobitak i dobro za Srbiju. U stvari, reč je o svojevoljnom odricanju od sopstvene teritorije najgrubljim kršenjem Ustava, međunarodnog principa suvereniteta i odluke Badinterove arbitražne komisije: „Prethodne granice (Republika) dobijaju značenje granica koje štiti međunarodno pravo“. Apokaliptičnom retorikom, širenjem psihoze straha i nesigurnosti („Ako ne bude dogovora, deca će nam opet ginuti“) protagonisti „kompromisa“ anatemišu „zamrznut konflikt“, jedinu razumnu mogućnost i prepreku formalnog gubitka Kosmeta.
Osporavan i omalovažavan „zamrznut konflikt“ bolji je od svakog „kompromisa“, najgoreg od svih loših rešenja, jer „rešenje“ nije ako su posledice gore od samog problema. Iznuđena „rešenja“ nikada nisu dobra, o čemu svedoče sukobi Indije i Pakistana. Tenzije i ratovi traju od usvajanja Zakona o nezavisnosti Indije u britanskom parlamentu avgusta 1947. godine kad je vlast odvojeno predata Indiji i Pakistanu kao nezavisnim državama na štetu Indije. Secesija i priznanje Pakistana umesto da amortizuju i ublaže animozitete, izazvali su milionski egzodus i masakre u kojima je stradalo stotine hiljada ljudi i rasplamsalo neprijateljstvo kojem se ne nazire kraj. U slučaju „kompromisa“, Srbija bi svojom krivicom protivno nacionalnim, moralnim i istorijskim interesima, na sopstvenoj teritoriji dobila suverenu agresivnu konfliktnu državu i trajnu spiralu tenzija do praga trpeljivosti Beograda.
„Zamrznut konflikt“ je banalno ispolitizovana sintagma dijalektički neodrživa jer svaki proces ima svoju dinamiku i razvojni potencijal i Srbiji upravo to pruža mogućnost otežanog, ali realnog prisustva i uticaja na severu Kosmeta. Vreme je da se građanima kojih se to najviše tiče najzad tematizuje ideja o „kompromisu“ (šta god to da znači) i čuje njihov glas o mogućem statusu zauvek sa druge strane državne granice. „Kompromisnim“ ozvaničenjem granica izgubio bi se minimum paralelnog suvereniteta i svaku najmanju neregularnost Priština bi tretirala kao međunarodni incident, povredu državnog integriteta sa pratećom briselskom halabukom i tenzijama. Tek tada ne bi bilo govora o miru, stabilnosti i saradnji, svega onog što čini suživot mogućim jer bi na Severu red i mir zavodili pripadnici Rosu, a vojska Kosova marširala bez ograničenja i formalno u svojoj državi. Uticaj Srbije sveo bi se na dostavu humanitarnih paketa i štampe u Štrpce, Gračanicu, Prizren… Severnu Mitrovicu pod uslovom da Albanci dozvole pošto će pored Trepče i Gazivode biti izuzete iz pregovaračke agende kao neprikosnoveni deo Kosova o kojem se ne razgovara.
Suverenoj državi Kosovo, članici UN, više ništa ne bi stajalo na putu ostvarenja nacionalnog sna – ujedinjenja sa Albanijom, širenja secesionističkih aspiracija u zemljama okruženja, destabilizacije regiona i izazivanja opšteg haosa. Pokazalo se kroz istoriju da rešenja zasnovana na sili, laži i obmani ne samo što su daleko od veberovskog „trijumfa razuma“ već su, po Katonu, dve hiljade godina ništavna i sa stanovišta pravde i opšteprihvaćenih postulata javnog prava neodrživa.
U „najboljoj nameri“ u cilju ubrzanja procesa „normalizacije“ velikodušno se nudi kosmopolitizam i njegove blagodeti u zamenu za istorijsku tradiciju i njenu povezanost sa prostorom izvorne srpske duhovnosti i državotvornosti tobože prevaziđene u vremenu racionalnog poimanja stvarnosti svođenjem Kosmeta na običan geografski pojam. Na berlinskom skupu, srećom, propao je pokušaj da se zarad hipotetične budućnosti žrtvuje sadašnjost i odbaci prošlost pokretanjem netematizovanog dijaloga o „kompromisu“, kojem je predsednik Vučić veoma sklon neshvatljivim negativističkim racionalitetom umesto kritičkog preispitivanja objektivnosti takvog predloga protivnog interesima većine građana Srbije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
