Pad crnog labuda

Ljudi koji ga dobro poznaju kažu da je neverovatno zabavan i da ima talenat da imitira druge ljude. Zna da promeni glas, da pogodi mimiku, da vas natera da na trenutak pomislite da je pred vama onaj čiji glas čujete. Nije reč ni o jednom od poznatih srpskih komičara – naprotiv. Radi se o dr Nebojši Stefanoviću, prvom čoveku srpske policije poslednjih pet godina, „Neši iz Beograda“ kako mu se tepa u nekim krugovima, čoveku sa lažnim doktoratom i jednom od glavnih ljudi SNS-a.

Ako zaista dr Stefanović ima toliki talenat da imitira, lako je zamisliti situaciju u kojoj on pre nekih desetak dana poziva na sastanak Dijanu Hrkalović – u to vreme državnu sekretarku u MUP-u – i pred kolegijumom joj govori da će biti razrešena dužnosti. I to govori njenim glasom, koji je dubok, napukao i koji nikada ne biste doveli u vezu sa krhkošću Hrkalovićeve. Uglavnom, ona stoji zaleđena, ali to je njena uobičajna poza – ni po čemu se ne vidi da je iznenađena. Ovi za stolom gledaju u pod. Kada Dijana Hrkalović napusti sobu, svi oko dr Stefanovića podignu glave i čuje se aplauz. Nakon toga popiju piće da proslave konačno vraćanje moći u kabinet ministra policije.

Dr Stefanović se Dijani Hrkalović zahvalio na saradnji nekoliko dana nakon što se vratio sa važnog puta u SAD; tamo je primljen bolje nego Ivica Dačić svojevremeno, a verovatno je i bolje „prošao“, s obzirom da je njegov engleski pravilan a diplomatske sposobnosti zavidne. Ko zna šta je Stefanović želeo više na povratku iz SAD – da saopšti Dijani Hrkalović da je „bivša“ ili da se pohvali Aleksandru Vučiću kako je poseta prošla dobro. Teorije, u nedostatku pravih informacija, idu od toga da je Dijana Hrkalović pala zbog naloga iz „Lenglija“ do toga da je, naprotiv, ona bila „veza za Lengli“ i da je posle prošlonedeljne demonstracije sile na severu Kosova označena odgovornom jer nije na vreme dostavila sve informacije. Tišina vlasti oko ove smene, odnosno, razrešenja, kako to piše u zvaničnoj odluci Vlade Srbije od 31. maja 2019. godine, dodatno podižu stepen mistifikacije koja inače prati kratku karijeru ove talentovane Požarevljanke.

Šta god bilo u pozadini, sigurno je samo da je u prećutnom ratu između nje i Stefanovića on pobedio i da je posle „proterivanja“ Veselina Milića sa mesta moćnog šefa beogradske policije u leto 2018. godine, pokazao zašto je trenirao udarajući macolom o traktorske gume – stekao je izdržljivost i stamenost, koja ga je napustila samo u nekim vrlo neobičnim situacijama.

MISTERIJA SALETA MUTAVOG

I dalje, kao što je izgledalo i u jesen 2016. godine kada je u Beogradu ubijen u mafijaškom stilu Aleksandar Stanković zvani Sale Mutavi, vođa huliganske navijačke grupe „janičari“ i osuđeni narko diler, izgleda da je to bila jedna vrsta prelomne tačke u političkom i podzemnom životu Srbije. Moguće je da ćemo brzo otkriti kako je taj trenutak doveo – na kraju – i do smene Dijane Hrkalović, osobe nedvosmisleno bliske sa ubijenim Stankovićem. Čak toliko bliske da je postojalo niz kredibilnih izvora koji su govorili kako je trebalo da bude kuma na venčanju koje je trebalo da se dogodi dve nedelje od dana kada je Stanković ubijen na svirep i podmukao način.

Dok se tu prikuplja dokazni materijal i sprovode istražne radnje, dok se čeka razrešenje te misterije što je uznemirila kompletnu vlast u Srbiji, koja je dva dana držala vanredne konferencije za medije i najavljivala oštru borbu protiv organizovanih kriminalaca, jedno je i tad bilo sigurno: u obraćanju građanima tih dana dr Stefanović je em izgledao zbunjeno i uplašeno, em je govorio „uvijenim, zaumnim jezikom“.

Dve i po godine docnije stvari i dalje nisu jasne, ali se nazire da je u Srbiji uspostavljena neka vrsta paravojne jedinice kroz nasilnu navijačku grupaciju. Pisac ovog teksta se seća da su se „janičari“ pojavili na Partizanovom stadionu 2013. godine i seća se da su članovi nekih drugih, „starijih“ grupa govorili o tipovima koji idu i pucaju i kojim se ne može stati na put. Nakon toga usledili su razni događaji u interesu trenutne vlasti: od smirivanja nezadovoljstva navijačkih grupa koje podržavaju Partizan i sprečavanja pogrdnog skandiranja Vučiću, preko vaspitavanja birača najpre na severu Kosova a potom i širom Srbije, do suspendovanja pravne države u Hercegovačkoj ulici u Beogradu u proleće 2016. godine kada je u jednoj noći srušeno 12 objekata, a neki ljudi bili uhapšeni i maltretirani od ljudi u fantomkama, u poznatom „slučaju Savamala“.

I sve to bila je jedna od najvećih tajni svih ovih godina, a Dijana Hrkalović, koja je posle kratkog boravka u BIA prosleđena da faktički vodi srpsku kriminalističku policiju sa pozicije sekretara Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, pominje se kao osoba koja o tome zna sve pošto je i lično bila umešana u neke akcije i odnose sa ljudima iz te grupe. Njena kratka profesionalna karijera prosto je ispunjena događajima tretiranim u javnosti ili kao organizovani kriminal ili kao tabloidna sprdačina.

SASLUŠAVANJE VLASNIKA TABLOIDA, OTMICA „NOVINARA“

Za Dijanu Hrkalović se prvi put čulo kada je otišla u Novi Sad da saslušava Danila Redžepovića, tadašnjeg urednika internet tabloida Telepromter, koji je u prvim godinama Vučićevog režima žestoko nervirao vlast i koji je, posle tog „isleđivanja“ lagano nestao sa medijske scene Srbije. Naime, Telepromter je bio uvučen u „aferu prisluškivanje“ 2015. godine; tada je ovom portalu nepoznata hakerska ekipa rasturila kompletnu internet infrastrukturu, za šta je Redžepović docnije optužio BIA i posebno Dijanu Hrkalović, za koju je tvrdio da joj je posao u MUP-u zataškavanje raznih slučajeva. Kasnije se saznalo da je bila i na saslušanju kod nekadašnjeg šefa Uprave kriminalističke policije Rodoljuba Milovića u već zaboravljenoj aferi „papaja“.

Negde u isto vreme kada Dijana Hrkalović ulazi u sukob sa Telepromterom, dešava se i afera napada na Aleksandra Vučića u Potočarima, na komemoraciji zločina nad srebreničkim Muslimanima u julu 1995. godine. Srpski mediji su napad na Vučića predstavili kao pokušaj ubistva, a docnije se saznalo da je srpska policija bila poslala ilegalno brojne policajce obučene za poslove praćenja, nadgledanja i snimanja ne da bi štitili Vučića, već iz nekih drugih „bezbednosnih“ razloga. Ilegalni boravak inspektora iz srpske kriminalističke policije (Odeljenje za specijalne istražne metode) doveo je do toga da oni upravo „progovore“ u jesen 2016. godine, u trenucima „krize izazvane“ ubistvom Saleta Mutavog.

Inspektori Milan Dumanović i Mladen Trbović su označili u svojoj prijavi Dijanu Hrkalović kao osobu koja im je na neki način „pretila“ ako budu nastavili da „postavljaju pitanja“ o tome šta su radili u Potočarima u julu 2015. godine, a ona ih je u svojoj izjavi datoj Sektoru unutrašnje kontrole označila kao ljude koji se „ne povinuju starešinama“. U postupku zatvorenom za javnost koji se vodi protiv ove dvojice unazad godinu i po dana, Dijana Hrkalović bi trebalo da se pojavi u svojstvu svedoka u nastavku suđenja.

Još se ni ta afera nije „amortizovala“, a u proleće 2018. godine opet „nalećemo“ na Dijanu Hrkalović – sada kao državna sekretarka MUP-a ide u Belu Crkvu da „pokupi“ i vodi na saslušanje „otetog“ novinara Stefana Cvetkovića. To je još jedan od slučajeva gde je ona bila umešana, a koji nikada nisu objašnjeni do kraja. Ono što se videlo nakon toga jeste da se Cvetković kasnije pojavljivao na najčudnijim mestima – bilo u vladi Srbije, bilo na Vučićevim konferencijama za medije, ali i prilikom upada demonstranata u zgradu RTS-a u martu 2019. godine.

D. Hrkalović će se pre ostavke još dva puta pojaviti u javnosti. Prvi put posredno – u „borbi“ protiv učlanjenja Kosova u Interpol vodila je „intenzivne“ razgovore sa mnogim predstavnicima različitih država sveta sa predstavništvima u Srbiji, što je rezultiralo da Priština nije ušla u tu međunarodnu organizaciju. Drugi i poslednji put, na lokalnim izborima u Lučanima Dijanu Hrkalović je deo opozicije optužio da stoji iza izbornog nasilja i da je ona, kao vođa „parajedinica“, na terenu da bi se sprečio iznenađujući izborni rezultat.

SVE SE ZNA I NIKO NEMA POJMA

Šta će u budućnosti biti sa ovom mladom ženom tek treba da se vidi. Oni koji je ne vole plaše je se, veruju da je morala „da leti“ jer je bila povezana „sa mafijom“ i da se sada traži mesto gde bi ona to dalje mogla da „živi i radi“. U poslednjoj izjavi medijima njen bivši šef dr Stefanović kaže da koliko on zna, ona nije posle razrešenja angažovana ni u jednom drugom ministarstvu ili državnoj službi, što bi moglo da se razume kao da je Hrkalovićka na neki način oterana iz državnih poslova.

Sigurno je da nije bilo onih koji su pustili suzu kada je odlazila iz MUP-a. Možda samo Dejan Milenković, njen bliski saradnik iz Kriminalističke policije, za koga se govori da je radio sve i samo po njenim instrukcijama. A on je vodio sektor za praćenje i dokumentaciju, pa se može pretpostaviti da su kroz ruke Dijane Hrkalović prošli razni transkripti, prisluškivani razgovori i video-snimci. Možda i neki od onih koje je pominjao Vučić kada je pre izvesnog vremena ljutito komentarisao pad austrijskog političara Hajnca-Kristijana Štrahea posle javno emitovanih kompromitujućih snimaka sa Ibice. Tada je Vučić rekao da i naše službe imaju razne snimke, ali da ih nikada ne koriste u političke svrhe jer to valjda nije lepo.

Sigurno je da Dijana Hrkalović sve to zna i da je i sama učestvovala u brojnim radnjama i dogovorima koji, ako bi bili objavljeni, mogli da unište neke karijere, te da osvetle mnoge detalje u važnim događajima iz nekoliko prethodnih godina. A možda i da neke ljude direktno dovedu u opasnost. Njen pad ili samo izmeštanje iz MUP-a, u kome sad dr Stefanović napokon može malo da se opusti i da kaže da on zaista vodi to ministarstvo (posebno što se u leto 2018. godine rešio Veselina Milića), nije događaj koji će se brzo zaboraviti.

A Dijana Hrkalović je dovoljno mlada da ima kada i da sačeka na nastavak svoje karijere, ako joj je to ikada bio cilj i ako nije samo želela da ima moć u svojim rukama. To nekako bolje izgleda od onoga što je radila kao studentkinja na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu gde je pisala radove tipa „Uticaj polnih razlika glasača na verovatnoću pojave bumerang-efekta negativnih političkih reklama.“ Ona tu otkriva sledeće:

„Utvrđeno je postojanje bumerang-efekta, kako u negativnoj reklami sa političkom platformom, tako i u negativnoj reklami sa ličnim karakteristikama kandidata. Utvrđeno je da ne postoje razlike u polu kada je u pitanju bumerang-efekat negativnih reklama sa političkom platformom, ali da razlike postoje kada je u pitanju bumerang-efekat negativnih reklama sa ličnim karakteristikama kandidata. Mladići negativnije ocenjuju sponzora negativne reklame sa ličnim karakteristikama u odnosu na devojke, dok devojke negativnije ocenjuju metu negativne reklame. Potvrdom prve hipoteze utvrđeno je da je bumerang-efekat realno postojeći fenomen.“

U danima koji slede videćemo ubrzo da li je i u njenom slučaju primenjen bumerang efekat koji će se obiti o glavu onome ko ga je proizveo ili se radi o nešto seljačkijoj varijanti napada koja njoj ne ostavlja ni trunku mogućnosti da se odbrani.