Skupa starost puste domovine

Dugo putovanje u zemlje u kojima teče med i mleko nastavlja se narodnom pesmom „Dođi da ostarimo zajedno“.

Dok se stanovništvo „stare“ zapadne Evrope uvećava zahvaljujući migracijama i ipak balansiranijem prirodnom priraštaju, u istočnoj i jugoistočnoj Evropi već dve decenije traje iseljavanje, populacija stari i smanjuje se uprkos tome što se stope prirodnog priraštaja približavaju zapadnoevropskim.

Zbog sinergije triju negativnih faktora (migracije, starenje stanovništva, nizak natalitet) zemlje tih regija će se do 2050. suočavati s rizikom da „ostare pre nego što postanu bogate“…

To pokazuje demografska studija grupe stručnjaka Evropskog departmana Međunarodnog monetarnog fonda, objavljena u junu ove godine, pod naslovom koji govori o „demografskom suprotnom vetru, vetru koji zaustavlja kretanje u centralnoj i istočnoj Evropi“ (Demographic Headwinds in Central and Eastern Europe, 2019).

Do 2030. u polovini zemalja istočne i jugoistočne Evrope ukupna populacije će se smanjiti za 5 odsto, a do 2050. godine za 20 odsto.

Uz ogradu da je najteže prognozirati migracije, u studiji MMF se predviđa da bi do 2050. migracije mogle da utiču na smanjenje stanovništva u Albaniji (za skoro 12 odsto), Litvaniji (6), Srbiji (5), Estoniji, Letoniji, Bugarskoj, Crnoj Gori, Makedoniji, Rumuniji, Hrvatskoj, BiH…

I pored negativnog učinka migracija, ukupno stanovništvo će se uvećavati samo u Turskoj, pored koje samo još Albanija u toj grupi zemalja ima pozitivne stope nataliteta.

Drastično smanjenje broja stanovnika biće jasno vidljivo u baltičkim zemljama, pre svega u Litvaniji.

Zbog niskog nataliteta i velike migracije Bugarska će do 2050. izgubiti više od petine stanovnika.

MIGRANTSKI BUMERANG

Prema analizi „Fajnenšel tajmsa“, koji se poziva na procene UN, istočna Evropa sa sadašnjih 292 miliona stanovnika ima 18 miliona ljudi manje nego ranih 1990-ih. To znači da je u tom regionu nestalo više stanovnika nego što ih ima Holandija.

Između 1990. i 2017. broj stanovnika uvećan je za 36 odsto u nekada emigrantskoj Irskoj, a za petinu u Švajcarskoj, Norveškoj i Španiji – dok je u istom periodu smanjen za 22 odsto u Bosni i Hercegovini, a za više od 20 odsto u Bugarskoj, Letoniji, Litvaniji, Moldaviji i na Kosovu, konstatuje se i u analizi Austrijske akademije nauka iz 2018, koja pokazuje kako se istočna Evropa demografski udaljava od zapadne.

Talas je krenuo nakon raspada SSSR, kada je u periodu 1989–2000. Nemačka bila glavna destinacija za emigrante iz bivšeg sovjetskog bloka; a uz nju, Austrija – za Čehe, Slovake i Mađare; Španija, Italija i Grčka – za Bugare i Rumune; Skandinavija – za baltičke narode.

Od kada se proces migriranja ubrzao 2000, Rumunija, čiji su građani odlazili najviše u Italiju i Španiju, izgubila je 9 odsto populacije za petnaest godina.

Glavna destinacija za Poljake, Letonce i Litvance u tom periodu bile su Velika Britanija i Irska. Estonci su odlazili u Finsku. U novije vreme Norveška je postala popularna destinacija.

Istraživanje Mladi u Srbiji 2018/2019. ukazuje na podatak da tri četvrtine mladih u Srbiji izražava nameru da emigrira – najčešće u Nemačku, tradicionalnu destinaciju jugoslovenskih gastarbajtera od 1970-ih, od vremena kada su granice Varšavskog pakta bile zapečaćene, a jugoslovenski pasoš bio na ceni. Iza Nemačke oni sada na listu poželjnih destinacija stavljaju SAD, ispred Austrije, koja je takođe tradicionalni gastarbajterski cilj. (Videti tekst Mladi u Srbiji pakuju kofere i tabele u okviru).

Hroničnom nezaposlenošću mladih donedavno potresane zemlje čeka nedostatak radne snage!

Zbog „pijane“ demografske strukture u zemljama između Baltika i Jadranskog i Crnog mora efekat smanjenja stanovništva pojačaće se još bržim smanjivanjem broja ljudi u radnom dobu (20-64) – do 2030. za 10 odsto, do 2050. za 26 odsto, a u Poljskoj i Ukrajini za više od 30 odsto. To je deo opšteg trenda u celoj Evropi u kojoj bi se sa sadašnjih 246 miliona u narednih nekoliko decenija radno aktivna populacija mogla smanjiti za oko 32 miliona.

Većina zemalja istočne i jugoistočne Evrope zapravo nema dugoročne strategije koje se tiču populacione politike. Pojedine zemlje su eksperimentisale s politikama povećavanja stopa fertiliteta, uključujući novčane stimulacije za rođenje deteta, dečje dodatke, poreske olakšice, stambene dotacije i socijalnu pomoć. U analizi MMF se kaže kako ima malo dokaza da je to bilo efikasno, a ako bi i bilo, da bi se opipljiv uticaj povećanog fertiliteta na ponudu radne snage mogao videti tek za 20 godina…

Češka, Poljska i Slovačka su nedavno uprostile procedure za kratkoročno angažovanje stranih sezonskih radnika iz odabranih zemalja van EU (u Poljskoj radi oko milion Ukrajinaca). Poljska je usvojila i mere za povratak sopstvenih emigranata (svaki deseti Poljak), poput programa jačanja veza s dijasporom i stvaranja kanala za povratak, ali je povratak emigranata u Poljsku bio ograničen.

CENA STAROSTI

U zemljama istočne i jugoistočne Evrope stanovnici radno aktivnog uzrasta (20-64) čine 68 odsto ukupne populacije, a u zapadnoj Evropi grupa 20-64 čini 74 odsto (u Švedskoj 82).

Takozvana zavisnost od starosti (nepovoljan odnos onih sa 65+ i radno aktivnih 20-64) znatno će se povećati u Bugarskoj, Hrvatskoj, Češkoj, Poljskoj i Sloveniji, a u Moldaviji i Turskoj ne tako bitno. (Videti tabelu Progresija starenja)

U studiji MMF-a se u tom kontekstu govori o potencijalima za različite reforme koje se tiču strukture radne snage. Bosna i Hercegovina i Moldavija mogu da znatno povećaju zapošljavanje žena. U Sloveniji i Litvaniji, koje inače imaju više stope participacije žena u radno aktivnoj populaciji, računa se sa podizanjem starosne granice za odlazak u penziju. Belorusija bi mogla da značajno poveća procenat zapošljavanja starijih radnika čak i bez povećanja broja godina potrebnih za penzionisanje.

Zbog starenja stanovništva podizanje starosne granice za penzionisanje bilo bi posebno korisno u Belorusiji, Moldaviji, Rusiji, Turskoj i Ukrajini, konstatuje se u analizi MMF.

U Albaniji, Belorusiji, Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji, Moldaviji i Srbiji takve reforme mogle bi omogućiti da smanjenje radne snage ne bude veće od 10 odsto do 2050.

Čak i u benignijim slučajevima (kakvi su Slovačka, ili Srbija), radna snaga bi za tri decenije mogla da se smanji za 20 odsto. U projekcijama stručnjaka MMF Srbija je, inače, svrstana u zemlje koje će biti manje pogođene smanjenjem radne snage jer njihovo tržište rada, stope fertiliteta i fiskalni balans, pa i imigraciono-emigracioni saldo, nisu tako loši kao u najkritičnijim slučajevima. Bosna i Hercegovina, Moldavija, Rumunija i Ukrajina, koje očekuju naglo smanjenje ponude radne snage, takođe imaju, po oceni MMF, mogućnosti da znatno ublaže negativne posledice depopulacije.

Mada će neke zemlje možda biti sposobne da taj problem ublaže reformama penzionog sistema i da do 2050. zaustave trend smanjenja radno aktivnog stanovništva, ni jedna neće uspeti da eliminiše tu negativnu socijalnu dinamiku.

U Bugarskoj i Letoniji, na primer, radni kontingent će se smanjiti za 23 odsto čak i ako se sprovedu ambiciozne reforme.

Budžetskim razlozima iznuđeno podizanje starosne lestvice za odlazak u penziju ponekad se naziva i „usaglašavanjem penzionisanja s produžavanjem očekivanog životnog veka“, koji bi u istočnoj i jugoistočnoj Evropi sa sadašnje 72,3 godine do 2050. trebalo da se uveća na 77,9 godina, mada se u nekim zemljama poput Rusije ili Moldavije te promene odvijaju sporije. Očekivani životni vek pri rođenju u zapadnoj Evropi će se sa sadašnjih 79,9 godina do 2050. popeti na 84,7…

Prosečni troškovi povezani sa starenjem stanovništva dostići će 20 odsto GDP – u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Poljskoj, Sloveniji i Ukrajini mogli bi dostići i 25 odsto GDP; dok će povećanje troškova za penzije u Moldaviji, Slovačkoj i Turskoj biti relativno malo.

Danas zemlje istočne i jugoistočne Evrope troše 9 odsto GDP na penzije i 5 procenata GDP na javnu zdravstvenu zaštitu, što je znatno manje nego u evro zoni, u kojoj se u te svrhe troši 12 odnosno 7 odsto GDP. U nekoliko zemalja zapadnog Balkana i istočne Evrope očekuje se da se do 2050. ti troškovi povećaju između 4 i 7 procentnih poena.

Politike u toj oblasti zapadaju u gabulu (slično situaciji u kartama kad imate jake karte, a morate izgubiti). S jedne strane, ambiciozne reforme penzionog sistema mogle bi smanjiti troškove za penzije, a i radno iskustvo starijih pozitivno bi uticalo na produktivnost – s druge strane, zbog povećanja udela starijih radnika porasla bi potreba za uslugama zdravstvene zaštite, povećavala bi se davanja za bolovanja i invalidnine. Zbog teže adaptacije starijih radnika na nove tehnologije i manjeg ulaganja u mašine koje zamenjuju radnike usporavaće se tehnički progres i stope rasta GDP…

DUGO SUSTIZANJE…

To znači da će socijalni problemi usporiti tempo približavanja „nove Evrope“ „staroj Evropi“ – što je i do sada dugo trajalo. Svetska banka je 2004. pretpostavljala da će Sloveniji biti potrebno 20 godina, Poljskoj i Mađarskoj 40, a Rumuniji 80 godina da dostignu tadašnji nivo najnaprednijih zemljama – koje su u međuvremenu napredovale, konstatovala je svojevremeno savetnica sekretara EU za proširenje Olija Rena Hiter Grabe u studiji o tome kako proširenje transformiše i samu EU (The constellations of Europe. How enlargement will transform the EU, Heater Grabe, 2004).

Privrede zemalja centralne i istočne Evrope prosečno su rasle u prošloj deceniji po stopama dvostruko većim od zapadnoevropskih. Kad se 1973. Irska priključila EU, njen GDP po glavi dostizao je samo 60 odsto proseka tadašnjih šest članica EZ, a sada je irski GDP po glavi stanovnika viši od evropskog proseka. Portugal i Španija su takođe ostvarile dobar napredak. Grčka je nešto sporije hvatala korak. Demografski šok će verovatno jako usporiti taj tempo. Stručnjaci MMF predviđaju da će se GDP po glavi stanovnika u zemljama sa istoka i jugoistoka Kontinenta sa sadašnja 52 odsto zapadnoevropskog prosečnog GDP po glavi do 2050. uvećati tek na 60 odsto – ako te zemlje ublaže efekat starenja stanovništva, što će teže ići u Belorusiji, Hrvatskoj, Poljskoj, Češkoj i Rusiji…

Za neke istočne zemlje sa višim dohotkom – baltičke zemlje, Češka, Slovačka i Slovenija – konvergencija (približavanje zapadnoevropskom nivou) sada će biti sporija nego na njihovom istorijskom putu od 2000. do 2018, pokazuju indikacije koje se u studiji MMF kvalifikuju kao neprecizne, zbog toga što je teško prognozirati kakvi će biti tokovi migracija, a i uticaj „endogenih odgovora“ (realne plate, devizni kursevi, kamate) i prelivajućih efekata demografskih promena u drugim zemljama.

Ako ne nađu rešenja za jednačinu demografskog šoka sa više nepoznatih – brzog smanjenja i starenja stanovništva, još bržeg smanjenja radne populacije i masovnih seoba mladih – ostale zemlje na istoku i jugu Evrope će, dakle, stariti, a obogatiti se neće.

Mladi u Srbiji pakuju kofere

Koliko je jaka želja mladih da emigriraju iz Srbije iz koje je u periodu od 2008. do 2015. otišlo više od 240.000 građana? U istraživanju Mladi u Srbiji 2018/2019, koje su u okviru međunarodnog istraživanja sproveli Dragan Popadić, Zoran Pavlović i Srećko Mihailović, proizilazi da tri četvrtine mladih u Srbiji izražava nameru da emigrira, što stavlja Srbiju na prvo mesto među zemljama u regionu, u kojima takvu želju ima u proseku polovina ispitanika.

Želja za iseljenjem iz zemlje veća je kod mladih koji imaju veće obrazovne aspiracije i najbliže je povezana sa pesimizmom u pogledu budućeg stanja u zemlji.

Na pitanje kada nameraju da emigriraju, svega 14 odsto ispitanika je izjavilo da želi da se iseli iz zemlje u narednih šest meseci, 26 odsto u roku od dve godine, 31 odsto u roku od pet godina, 22 odsto u roku od 10 godina, dok šest odsto ispitanika to namerava za 10 ili više godina. Oko 20 odsto njih kaže da bi u inostranstvu ostalo do pet godina, a 21 odsto – duže od 20 godina ili ceo život.

Oko 57 odsto ispitanika koji kažu da nameravaju da emigriraju kao razlog navodi poboljšanje sopstvenog materijalnog položaja (veće plate, šanse za bolje radno mesto i šanse za pokretanje sopstvenog posla i zapošljavanje), a po 6 odsto – želju za boljim obrazovanjem i želju da pobegnu od loše situacije.

Čak i među onima koji planiraju da emigriraju u roku od šest meseci skoro dve trećine (63 odsto) samo elementarno zna jezik zemlje domaćina ili ga uopšte ne zna, što znači da će se potencijalni iseljenici suočiti sa poteškoćama na svom putu, ali i da će i zemlje domaćini morati da „izađu na kraj“ sa potencijalnim imigrantima koji nisu u potpunosti spremni za proces imigracije u novu sredinu, konstatuju istraživači.

foto: marija janković