Neka cveta »deekstremizujuća edukacija«

Ambasadori 22 zemlje pri UN u otvorenom pismu Visokom komesaru za ljudska prava i predsedniku Saveta za ljudska prava UN (UNHRC) 10. jula, osudili su masovno pritvaranje Ujgura i drugih manjina u Sinđijangu. Ujedno su pozvali kineske vlasti da prekinu „proizvoljna masovna pritvaranja“, da poštuju „slobodu religije i verovanja“ i da omoguće stručnjacima UN da uđu u Sinđijang. Među potpisnicima je više evropskih zemalja (Nemačka, Austrija, Francuska, Velika Britanija, Holandija, Švajcarska, Španija i druge), kao i Japan, Kanada, Australija i Novi Zeland.

Pet dana kasnije usledilo je kontrapismo. Kako prenosi Rojters, 37 država podržalo je Kinu. Među njima su Rusija, Severna Koreja, Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, Egipat i druge afričke i azijske zemlje (na primer, Nigerija i Burundi, Kambodža, Laos i Filipini). U pismu, u koje je Rojters imao uvid, stoji da je, suočena sa „velikom opasnošću od terorizma i ekstremizma“, Kina samo „preduzela niz antiterorističkih mera“, a jedna od njih su i posebni „centri za strukovno obrazovanje i obuku“.

DRŽAVNI PROJEKAT

Pitanje logora u Sinđijangu pokrenuto je u UN prošlog avgusta. Komitet UN za eliminaciju rasne diskriminacije saopštio je da postoje saznanja o milion Ujgura pritvorenih u „tajnim logorima za političku indoktrinaciju“. Kineske vlasti isprva su poricale da postoje bilo kakvi sabirni centri, tvrdeći da su navodi lažni i da ih šire „separatisti“. Ali saznanja dolaze i od onih kojima ne može da se pripiše „separatizam“. Stručnjak za etničku politiku Kine dr Adrian Zenc smatra da ima mnogo dokaza o logorima za Ujgure: „Postoje kineski vladini izveštaji, izveštaji lokalnih medija, izdvojena sredstva u budžetu, tenderi za nabavku i izgradnju – i sve to povrh izjava svedoka“. Zenc kaže da je pritvoreno mnogo ljudi: „Na osnovu dokaza, različitih izveštaja, izjava svedoka, kao i činjenice da su ulice prazne i da vrlo retko čujemo da je neko iz tih logora pušten, naprotiv – pritvor je trajan, sve je verovatnije da je pritvoreno oko milion ljudi, možda i malo više“. U martu ove godine Zenc je dao procenu: u „logorima za reedukaciju“ nalazi se do milion i po Ujgura i drugih muslimana. Rekao je i kako kineske vlasti nameravaju da u nekom trenutku Ujgure prebace na strogo kontrolisane poslove: „Pomeraju ih kao šahovske figure i stavljaju na mesta gde ih vlasti mogu kontrolisati… Ne mogu da u petak odu u džamiju, ne mogu da poste i obavljaju osnovnu versku praksu. Radi se o ideološkoj kontroli“.

„EDUKACIJOM“ PROTIV TERORIZMA

Kineski zvaničnici nisu dugo poricali da u Sinđijangu ipak ima nečega, ali kažu da se radi o „institucijama“. Oglasio se i predstavnik lokalnih vlasti – ujgurski predsednik Sinđijanga Šohrat Zakir. U intervjuu agenciji Sinhua u oktobru 2018. rekao je da se radi o „deekstremizujućoj edukaciji“, odgovoru na opasnost od terorizma. Kao dokaz da vlasti samo slede „antiterorističke želje naroda“, pročitao je deo pisma koje mu je, navodno, poslalo dete ujgurskog policajca poginulog na dužnosti: „Moj otac je dao svoj život u borbi protiv terorizma. Njegova ispravna ličnost uvek će mi biti nadahnuće. Nadam se da će Partija i vlasti uspeti da iskorene terorizam kako nijedno dete ne bi odrastalo bez oca“. O „institucijama“ Zakir je rekao da služe „za strukovnu obuku“, da su fokusirane na „standardni jezik zemlje, osnovno poznavanje zakona, strukovne veštine, paralelno sa deekstremizujućom edukacijom“.

Njegove reči poklapaju se sa izjavama drugih kineskih zvaničnika. Još kaže da mere kineskih vlasti daju i privredne rezultate: „U prvih devet meseci, u Sinđijangu je već zabeleženo 132 miliona turista iz zemlje i inostranstva, što je povećanje od 40 odsto na godišnjem nivou. Mnogi posetioci putem društvenih medija hvale napredak regije i kažu da je današnji Sinđijang ne samo lep, već i bezbedan i stabilan“. Konkretne mere za tu bezbednost i stabilnost narodu regije podarene su na Narodnom kongresu Sinđijanga u martu 2017. godine, u vidu regionalnog zakona. Njime se zabranjuje „ponašanje koje podstiče ekstremizam“, a to je, na primer, ako neko odbija da prati državne medije, nosi dugu bradu ili detetu da „suviše versko“ ime. Ekstremizam je definisan kao „upotreba radikalnih verskih ubeđenja sa ciljem mešanja u način života i mišljenja drugih“. Prošle godine u oktobru, kada se već uveliko pričalo o logorima, u zakon su dodati „edukacija i transformacija“ ljudi pod uticajem ekstremizma – i to u „centrima za strukovnu obuku“.

ZATVORENA VRATA

Pokušaji UN da pošalju stručnjake u Sinđijang i utvrde šta se tamo zapravo dešava do danas su ostali bez uspeha. Neke zemlje su i same probale da provere navode o masovnim pritvaranjima. Nije uspelo. Krajem 2018. godine kineske vlasti odbile su zahtev nemačke komesarke za ljudska prava Barbel Kofler da poseti Sinđijang. Ubrzo, visoka komesarka UN za ljudska prava Mišel Bašele zatražila je od kineskih vlasti da puste izaslanike UN da obiđu logore. Kinesko Ministarstvo spoljnih poslova odgovorilo je da su stručnjaci UN dobrodošli, pod uslovom da se pridržavaju „kineskih zakona, propisa i putnih procedura“, da budu „objektivni i neutralni“ i izbegnu „mešanje u unutrašnje stvari“. Ni od tog pokušaja nije bilo ništa.

Kineske vlasti imaju čvrst stav da se svako ko se bavi situacijom u Sinđijangu (pa neka su to i UN) meša u ono što je isključivo stvar Kine. Ali problem je što se sada više od 50 zemalja u UN jasno svrstalo u dva tabora, a međunarodna javnost se uzburkala. Pri tome, ne radi se samo o Ujgurima, već i o Kirgizima i Kazasima, zbog čega je pritvaranje ljudi u Kini izvesno postalo međunarodno pitanje.

LAKOĆA HAPŠENJA

Krajem prošle godine, Radio Slobodna Azija javio je da je pod „neodređenom“ optužbom uhapšen istaknuti istoričar Askar Žunus, Kirgiz koji živi u Sinđijangu. Ispostavilo se da je njegov brat poslanik u parlamentu Kirgizije, poznat po prokineskim stavovima, što stvar čini još čudnijom. Kao jedini mogući greh uhapšenog istoričara Radio Slobodna Azija navodi to što se bavio istorijom kineskih Kirgiza. Kada se saznalo da je Žunus uhapšen, u prestonici Kirgizije Biškeku održan je i prvi protest ispred kineske ambasade. Kirgizi čija je rodbina u Kini nestala osnovali su Komitet za zaštitu kineskih Kirgiza i zatražili pomoć svojih vlasti, ali se one ustežu da se ozbiljno pozabave ovim problemom (pretpostavlja se zbog ekonomskih veza sa Kinom). A o istoričaru Žunusu još uvek nema vesti.

Kazahstanka Gulbahar Žalilova je bolje prošla. Ona je bila uhapšena bez optužbe i sprovedena u logor kada je došla u Sinđijang da preuzme robu za prodaju, s namerom da se odmah vrati u Kazahstan. Žalilova je 1. februara ove godine ispričala Al Džaziri da su kineske vlasti pokušale da prikriju njen identitet, kako je ambasada Kazahstana ne bi pronašla. Kaže da su je u logoru tretirali bezobzirno, a jednog dana su je samo strpali u avion i poslali u Kazahstan. Kako je rekla, tamo se više nije osećala bezbedno, pa je otišla u Istanbul, gde se i danas nalazi. Zbog pritiska domaće javnosti, vlasti Kazahstana nakanile su se da preduzmu nešto. Napravile su poseban dogovor sa Kinom, pa je 9. januara ove godine 2000 kineskih Kazaha dobilo priliku da ode iz zemlje, uz uslov da se odreknu državljanstva

PODRŠKA I INTERESI

Za razliku od Kazaha i Kirgiza, Ujguri nemaju svoju državu. Saveznike moraju da traže u svetu. Jedan od najpouzdanijih je Japan, koji je, uprkos protivljenju Kine, 2012. godine omogućio skup u okviru Svetskog kongresa Ujgura, koji predstavlja Ujgure u svetu. Iste godine u japanskom parlamentu formirana je grupa za podršku Ujgurima, i to na inicijativu aktuelnog premijera Šinza Abea, tada šefa opozicije. Ujgure podržava i Malezija, koja je prošle godine odbila da Kini izruči 11 odbeglih Ujgura. Optužnica protiv njih zbog ilegalnog ulaska u zemlju povučena je „na humanitarnoj osnovi“.

Mimo UN nedavno su se umešale i SAD. Predsednik Tramp je 17. jula razgovarao sa predstavnicom Ujgura Dževher Ilham, a sutradan je američki državni sekretar Pompeo situaciju u Sinđijangu nazvao „mrljom veka“. Istom prilikom, potpredsednik SAD Majk Pens rekao je da trgovinski pregovori sa Kinom neće promeniti stav o logorima: „Kakav god da bude ishod pregovora sa Pekingom, možete biti sigurni da će američki narod biti solidaran sa ljudima svih vera u Kini“.

Pismo UNHRC-u protiv logora nije potpisala nijedna muslimanska zemlja. Naprotiv, mnoge su u kontrapismu podržale Kinu. To nije prošlo neprimećeno. Saudijski ambasador u UN bio je primoran da u Njujorku pred novinarima brani podršku kineskoj politici: „Niko ne može više brinuti o položaju muslimana bilo gde u svetu od Saudijske Arabije. U pismu smo rekli da podržavamo razvojnu politiku Kine koja je ljude podigla iz siromaštva“. Kirgizija i Kazahstan nisu potpisali ništa. Nije ni Turska, ali je napravila potpuni zaokret. Optužbu turskog ministarstva spoljnih poslova iz februara ove godine da su se „koncentracioni logori ponovo pojavili u 21. veku“ i da je kineska politika prema Ujgurima „sramota za čovečanstvo“, poništio je nedavno predsednik Erdogan. Posle samita G20 u junu posetio je Kinu i nakon razgovora sa kineskim predsednikom ocenio da se „ujgursko pitanje zloupotrebljava“ kako bi se narušili odnosi Turske i Kine.

Sada mu je izgleda važnije učešće u kineskom industrijsko-infrastrukturnom projektu „Pojas i put“, koji povezuje Aziju, Evropu i Afriku i učesnicima obećava ogroman profit. „Kinezi i Turci su ‘Putem svile’ dali veliki doprinos čovečanstvu. Ta saradnja se projektom ‘Pojas i put’ jača i nastavlja“, kaže Erdogan. On, ipak, nije rekao da jedan od ključnih koridora „Pojasa i puta“ ka Evropi prolazi upravo kroz Sinđijang.