Još uvek smo nerazvijena zemlja

Početkom jula Fiskalni savet (FS) predstavio je dva izveštaja – ocenu nacrta nove Fiskalne strategije, kao i analizu platnih razreda i zaposlenosti u državnom sektoru Srbije. Nekoliko nedelja ranije, FS je

u Skupštini Srbije predstavljao svoj godišnji izveštaj i tom prilikom poslanik SNS-a Veroljub Arsić grubo je napao rad i članove Fiskalnog saveta. Privredni rast, EPS, Fiskalna strategija, odnos sa zakonodavnom vlašću – bile su teme za razgovor sa članom Fiskalnog saveta Vladimirom Vučkovićem.

„VREME„: Privredni rast kao da ide cik–cak, jedne godine podbaci, pa onda na osnovu niske baze sledeće godine poraste, pa je sad opet slabiji od očekivanog. O čemu je reč?

VLADIMIR VUČKOVIĆ: Postoje jednokratni faktori koji utiču na BDP i zbog toga je teško dati pravu ocenu trenda rasta. Fiskalni savet je i 2017. kada je rast bio slabiji, rekao da je trend rasta bio tri odsto, zato što je poljoprivreda bila loša. Pa onda, kada je 2018. rast bio 4,3 odsto, poljoprivreda je bila veoma dobra, a mi smo rekli da je pravi rast ispod toga. Poljoprivreda jedne godine bude loša, druge bolja, EPS i 2017. i 2018. ima pad proizvodnje, tako da je to sada već pitanje da li je tu reč o jednokratnim faktorima ili je sistemska stvar. Dalje, rafinerije NIS-a se renoviraju ove godine, takse na Kosovu imaju neki uticaj, zastoj u izvozu čelika Hestila u EU i pad proizvodnje Fijata takođe. Kada se očiste ovi faktori, dobije se prava slika: naš rast je 3-3,5 odsto, a onda može da ide malo ispod ili malo iznad, u zavisnosti od ovih jednokratnih efekata. Kada se gleda i duži i kraći vremenski period, naš privredni rast podbacuje u odnosu na zemlje sa kojima možemo da se poredimo.

Hajde da se uporedimo – kako stojimo u odnosu na komšijske zemlje, ili u odnosu na zemlje centralne i istočne Evrope (CIE)?

Kako god da se gleda – od 2010. na ovamo, ili ako se gledaju poslednje tri godine, ili, ako se gledaju tekući rezultati – u svemu smo lošiji. Na duži rok, od 2010, ove jednokratne stvari su se „ispeglale“, i tu je naš prosečni godišnji rast bio 1,7 odsto, a zemlje CIE su rasle u proseku tri odsto, dakle, skoro dvostruko više. U poslednje tri godine naš rast je oko tri odsto, a njihov oko četiri odsto. U prvom kvartalu ove godine naš rast je 2,5 odsto, a njihov 4,1 odsto u proseku. To su neke očigledne stvari.

Zbog čega je to tako?

Jednostavno, naša privreda dotle dobacuje. Imamo prolazne faktore, ali naša privreda dobacuje do tri odsto rasta sa ovim stanjem institucija, privrednog ambijenta, vladavinom prava, korupcijom, obrazovanjem… Investicije su niske. Malo su se poboljšale, sada su ukupne investicije 18,5 odsto BDP-a, javne investicije su skočile sa 2,5 na oko četiri odsto, ali je to i dalje mnogo manje od onih famoznih i potrebnih 23-25 odsto. Tako da postoje i uži, ekonomski razlozi niskog rasta, ali i ovi neekonomski, koji utiču na ekonomiju. Jeste da su korupcija, pravo, širi pojmovi od ekonomije, ali direktno na nju utiču, privredni ambijent zavisi od njih.

Kako Srbija stoji sa tim neekonomskim faktorima u odnosu na druge zemlje?

Ta istraživanja rade neke međunarodne institucije, a Fiskalni savet je u svom radu koristio njihove rezultate. Loša stvar je da em su ti pokazatelji na niskom nivou, em se pogoršavaju. Kod korupcije, naš skor je -0,2, Bugarska ima -0,1, a sve druge zemlje su pozitivne, na skali od -2,5 do +2,5. Taj indeks korupcije je bio nešto manje loš u periodu 2014–2015, a pogoršava se 2016. i 2017. godine.

Znači, u prevodu, korupcija raste? Ili barem percepcija korupcije.

Tako je. Slažem se sa tim da međunarodna istraživanja mogu da budu nepouzdana i da neke male promene ne treba uzimati zdravo za gotovo, ali, to je tako. Slično je sa obrazovanjem, sa privrednim ambijentom.

Još jedna od stvari koje bi mogle da zabrinu jeste činjenica da od 2017. na ovamo sve vreme uvoz raste brže od izvoza.

Tekući deficit je bio nešto ispod tri odsto BDP-a 2016. godine, i od tada raste, sada je već na 5,5 odsto. Nije to toliko alarmantno kao visina deficita, ali kao dinamika jeste upozoravajuće. Više je faktora za rast deficita. Na primer, ne stoji ono što Vlada kaže u Fiskalnoj strategiji da, zbog rasta privrede, raste uvoz mašina i repromaterijala.

Podaci pokazuju da je rast uvoza raširen, da ima i potrošne robe, da uopšte ne odskače repromaterijal i oprema. Da je tako, onda bi se u 2017. i 2018. uvezlo nešto, pa bi 2019. „eksplodirala“ u proizvodnji, pa bi izvoz konačno rastao brže od uvoza, pa bi se trend preokrenuo. A to se ne dešava. Verovatno nekoliko faktora utiče na sve ovo – nešto je veći rast potrošnje nego što bi bilo opravdano iz ekonomskog ugla, zbog rasta plata koji je bio veći od objektivnih merila. Naša cenovna konkurentnost opada u poslednje 2-3 godine, to znači da plate rastu u dinarima nešto brže od ekonomskih mogućnosti, a devizni kurs pada – dinar jača, što u evrima daje veće troškove rada i skuplju robu na međunarodnom tržištu. I cene u dinarima i kretanje evra ne pogoduju spoljnotrgovinskim okolnostima.

Sad bi iz NBS rekli da se oni ne mešaju u kurs, da je on „plivajući“ i da samo intervenišu da ne bi došlo do većih poremećaja. Ali, činjenica je da je na kraju 2016. godine, kada je krenuo preokret u spoljnoj trgovini, evro bio oko 123 dinara, i da se onda vrlo brzo spustio na oko 118, sad je čak i ispod toga.

Dinar je relativno stabilan, blago jača, ali bi teorija i preporuka za ekonomsku politiku bila da treba dinar svake godine malo da slabi da bismo zadržali cenovnu konkurentnost. Narodna banka ne treba veštački da smanjuje vrednost dinara i tačno je da ona sada više brani da kurs ne padne nego što brani da kurs raste, ali bi bilo dobro da i u tim povremenim epizodama, kada na tržištu dinar slabi, da bi tada trebalo pustiti da se to dogodi.

A zašto dinar jača kad ne bi trebalo da jača?

Očigledno je da se taj rezultat posmatra šire, kao pokazatelj neke pobede u vođenju ekonomije i ekonomske politike. Šira javnost, ili je utisak kreatora ekonomske politike takav, to shvata kao znak snažne ekonomije i snažne države. Moguće je da je preferencija u vođenju monetarne i ekonomske politike takva da se toleriše blago jačanje dinara. Javnost nije dužna da zna da nama treba nešto slabiji dinar, jer, teško je to objasniti, ali bi zaista trebalo razmotriti da dobijemo malo drugačiju putanju deviznog kursa.

Pomenuli ste Fiskalnu strategiju. Koliko se zapravo sprovode stvari iz te strategije?

Strategija nije bila u prethodnim godinama niti dovoljno ozbiljan niti obavezujući dokument, a zapravo je to jedini tekst na srpskom jeziku koji Vlada usvaja i predstavlja javnosti kao ekonomsku politiku. To se zove Fiskalna strategija, ali treba znati da je taj dokument zamenio nekadašnji Memorandum o ekonomskoj i budžetskoj politici, i u njemu se ne govori samo o fiskalnoj politici. Dobra stvar je što je Strategija ove godine došla na vreme, u prvoj polovini godine, kada i treba, a ne na kraju godine, posle budžeta, što je bilo besmisleno. Dobro je i što neki ciljevi jesu dobro postavljeni – u fiskalnom delu, gađaće se nizak deficit od 0,5 odsto, što bi trebalo da doprinese padu javnog duga.

U delu privrednog rasta predviđa se rast BDP-a od 3,5 odsto, a četiri odsto za sledeće dve godine. Mi smo rekli da to nije dovoljno ambiciozno jer nam treba brži rast. Pa čak ni to, što je skromno planirano, nije zagarantovano da će se ostvariti. U ovoj godini sada već rast od 3,5 odsto, deluje previše ambiciozno. Mi sada mislimo da će rast biti oko tri odsto. Ali, ne želim da opet upadnemo u zamku kao svake godine, pa, ako bude rast 3,5 odsto neko je pobedio i ekonomska politika je uspešna, a ako bude tri odsto, onda smo mi pobedili. Nije u tome stvar. Ni rast od 3,5 odsto nije dovoljno dobar – treba nam brži rast, okolne zemlje brže rastu. To je nekako prešlo u oblast nadgornjavanja, na politički teren. To treba da izbegnemo po svaku cenu, da se svake godine dokazujemo kroz tu stopu rasta. Jednostavno, i na duži i na kraći rok zaostajemo.

Da li svi drugi rastu brže od nas?

Ako gledamo prvi kvartal 2019, tu smo najlošiji – naš rast je bio 2,5 odsto, sledeća je Češka, koja je velika za nas u ekonomskom smislu, sa 2,6 odsto. Svi ostali imaju više od tri odsto, čak i preko pet. Mađarska ima 5,3 odsto.

Radni papir „Zašto privredni rast Srbije zaostaje?“ bio je povod za napad na Fiskalni savet u Skupštini Srbije. Tu ste napisali da je problem vladavina prava, korupcija, obrazovanje, i da su to razlozi zbog kojih zemlja ne može da raste pet odsto godišnje, za šta ima potencijal. Veroljub Arsić iz SNS vas je napao da vaši podaci nisu tačni, da pričate loše stvari o Srbiji pred stranim ambasadorima, stranim investitorima, da ne volite Srbiju…

Svaka ozbiljna analiza koja ima za cilj da kaže – ljudi, mi smo još uvek nerazvijena država, moramo brže da rastemo, to je potrebno i moguće – svako upozorenje, pozivanje na zdravu pamet, svest ljudi, pozivanje na struku, shvata se kao politička kritika. Iz toga moramo da izađemo, da budemo ozbiljni i odgovorni, svako na svom mestu. To se pokazalo na sednici Skupštine, a pre toga i na Odboru za finansije. Ako upozoriš na ove stvari, ispada da ti radiš protiv svoje države. Kao da stranci i sami neće videti podatke našeg Zavoda za statistiku, MMF-a, izveštaj Evropske komisije o tome kako stoje stvari kod nas. Kao da ćemo mi njih da uplašimo i da oteramo investitore. Te ocene su išle do toga da ne volimo svoju zemlju, da nismo patriote. Mislim da je Pavle Petrović dobro tu rekao – ko zapravo više voli svoju zemlju, onaj ko ukazuje na njene potencijale i potrebu da bude bolja, ili onaj ko gura glavu u pesak i ne želi da vidi rezultate?

Fiskalni savet radi za Skupštinu i Skupština bi trebalo da koristi analize FS prilikom analize predloga izvršne vlasti, da mi zajedno, na istoj strani Skupština i FS, korigujemo ponašanje izvršne vlasti. A stiče se utisak da smo mi na jednom spektru, a Skupština i Vlada na drugoj strani, kao da oni treba zajedno da se „bore“ protiv nas, protiv toga da se čuju objektivne ocene. I to nije dobro, to pokazuje da svi zajedno treba još da rastemo kao institucije.

Ali, sa druge strane, oni većinu onoga što vi predložite prvo dočekaju na nož, a onda posle godinu dana usvoje.

Uglavnom je tako. Kad preispitujemo svoj rad, mi uglavnom dolazimo do tog zaključka. Još 2013. godine rekli smo „zamrznite plate i penzije, nemojte da povećavate u jeku krize“. Ne, tadašnji odgovor Ivice Dačića bio je „i moja baba bi znala da zamrzne penzije“. A onda smo sledećih godina došli u situaciju da gledamo kako budžet tone i koliko moramo da smanjimo plate i penzije. Poenta je – da si to na vreme uradio, da si samo zamrzao plate i penzije, ne bi kasnije morao da ih smanjuješ.

Potom, pričali smo za fiskalnu decentralizaciju, to je još 2011. bilo, kada je osnovan Fiskalni savet – nemojte to da radite, napraviće rupu u budžetu. Odgovor je bio – ne, ne, lokal će bolje znati sa parama. I šta se dobilo? Rupe i u centralnom i u lokalnim budžetima. Po pravilu, i to je tako od našeg osnivanja, politika ne želi na vreme da napravi ispravan potez. Prvo se vuku populistički potezi, a tek onda se krene u nešto ozbiljno.

Isto je bilo i sa ukidanjem i uvođenjem formula za obračun penzija. U Skupštini su nam rekli – ne treba nam formula za penzije, šta vi opet hoćete, ne treba MMF i nekakva tamo formula da određuju penzije, mi ćemo da štitimo penzije… I isti ti ljudi, koji su oštro nastupili prema Fiskalnom savetu, posle godinu dana usvajaju rešenje da se penzije ponovo obračunavaju po formuli. Kad smo pričali 2017. godine da je vreme da se ukine privremeno smanjenje penzija, pričali su Pavlu Petroviću da on to zbog svoje penzije hoće da ukine smanjenje… A poenta svega jeste da se kasnije plati veća cena nego da se sve radilo na vreme.

Rekli smo na početku da problemi u EPS–u više ne mogu ni da se nazovu jednokratnim, dve godine se ponavlja slično. Šta se događa sa EPS–om?

Odgovor u najširem smislu bi bio da odnos prema EPS-u mora da se menja. Upravljač je država, EPS mora da postane potpuno drugačije preduzeće, koje će davati bolje rezultate, koje će povećavati BDP umesto da ga smanjuje kao sada, koje će obezbediti energetsku stabilnost i sigurnost ove države.

Mi smo čuli od sadašnjeg predsednika, tadašnjeg premijera, da dve grupe protiv kojih on ne može da se bori jesu navijači i sindikati u EPS-u. Niko ne sme da bude jači od države i sumnjam da neke stvari ne mogu da se poprave. Kao da država i vlada imaju kratkoročni horizont razmišljanja prema EPS-u. Umesto u investicije u preduzeće, pare iz EPS-a uzimane su za budžet. Čak, u uslovima lošeg menadžmenta, to možda i nije loše, jer ako ostavite pare nereformisanom preduzeću, pitanje je šta bi se sa njima desilo. Cena struje i dalje treba da raste, ali, opet, imali smo iskustvo pre nekoliko godina da je veći deo tog povećanja išao u budžet a ne u EPS, pa čak i ono što je išlo u EPS, nije otišlo u investicije, nego na plate.

Mi pripremamo novu analizu o EPS-u, i preliminarno, vidi se da će proizvodnja struje morati da raste za oko 15 odsto sledećih godina zbog povećanja tražnje. A kako sada stoje stvari, pravi je izazov za EPS da zadrži i sadašnji nivo proizvodnje. Potrebno je da se obnavljaju postojeći kapaciteti i da se grade novi. Mora da se radi na više koloseka – drugačiji menadžment, drugačije upravljanje, odgovornost, više investicija, smanjenje broja zaposlenih, da se napravi sistematizacija, da se vidi gde su viškovi, gde nedostaju ljudi.

A tu je i drugi deo priče, o ekologiji. Tu se vidi da su termoelektrane na ugalj, koje su delovi EPS-a, među najvećim zagađivačima u Evropi. Trenutno, EPS godišnje investira oko 380 miliona evra, a za povećanje kapaciteta, da bi došlo do veće proizvodnje struje, kao i za smanjenje zagađivanja, potrebno je oko 600 miliona investicija godišnje. Dakle, investicije treba da se povećaju za više od 50 odsto.

Kada je reč o uvođenju platnih razreda u javnom sektoru, to je ponovo odloženo?

Još je 2013. godine krenulo da se priča o platnim razredima, trebalo je da krenu 2017, pa onda 2018, a evo, neće ni 2019. U Fiskalnoj strategiji se pominje sredina 2020. godine, što je praktično nemoguće jer to mora da prođe kroz budžet, pa je realno da bude tek 2021. Platni razredi sami po sebi neće promeniti našu državu, ali jesu jedan važan sastojak, prema našem mišljenju, izgradnje zdrave države, jer su odnosi između plata potpuno poremećeni.

Javnost ne zna kolike su prosečne plate po ministarstvima, a kamoli po ustanovama. Generički poslovi, koji ne zavise od ministarstva ili institucije, trebalo bi da budu slično plaćeni, a sada postoje ogromna odstupanja. Računovođi treba da je svejedno da li sedi u Ministarstvu poljoprivrede ili u Ministarstvu za rad, otprilike isti novac bi trebalo da zarađuje. A sada, ako neko sedi u zgradi MUP-a, on će dobiti jedne godine povećanje plate od 10 odsto, a njegov kolega koji radi u državnoj administraciji neće dobiti nikakvo povećanje.

To su ad hoc rešenja – kad se pravi budžet, neko se seti: hajde prosveti da damo povišicu od osam odsto, zdravstvu sedam, MUP-u 10, a administraciji – jer javnost misli da tu ima previše zaposlenih, pa ćemo njih da kaznimo – nećemo dati ništa. To nisu dobre stvari jer se rade na brzinu, bez promišljanja, bez analize. To mora da se menja, i upravo su platni razredi način da se to promeni. Ali, to se odlaže godinama.

Kada je reč o javnim investicijama, nedavno je Vučić plasirao najavu o „pet do 10 milijardi“ evra javnih ulaganja u narednih pet godina.

Mene je obradovala ta najava zato što su pobrojane baš aktivnosti koje su ovoj zemlji potrebne kao hleb. To je komunalna infrastruktura, vodovodi, kanalizacije, prečišćivači voda, deponije… Baš ono što smo i mi videli da strašno nedostaje Srbiji. Pre godinu dana smo radili studiju i videli da smo po pitanju komunalne infrastrukture više na nivou afričkih nego evropskih zemalja. Nedopustivo je da polovina građana Srbije nema ispravnu vodu za piće, kanalizaciju, da su Beograd i Novi Sad jedini gradovi u Evropi koji otpadne vode ispuštaju direktno u Dunav. Katastrofalni rezultati. Pošto se kod nas na političkom vrhu donose i te odluke o prioritetima za ulaganje, mene je objavljivanje te liste obradovalo.

Na drugom nivou, nije jasno o kom iznosu je reč, to je milijarda ili dve evra godišnje. Takođe, barem meni, nije jasno da li je reč o dodatku na ukupne dosadašnje investicije ili je reč o ukupnim investicijama. Dakle, na nivou ideje, obećanja, najava, to je dobro.

Ima tu još jedna stvar, koja je detalj, ali u računici jeste važna. Mi smo ove godine imali dosta veliki iznos investicija za kupovinu vojne i policijske opreme, i to se računa kao investicija. Nagoveštaj iz Ministarstva finansija koji smo dobili jeste da se to neće ponoviti u sledećoj godini, što znači da mi imamo i tu luft od nekoliko stotina miliona evra za povećanje drugih investicija. Da li je predsednik već imao neku listu projekata, jedan sveobuhvatan plan javnih investicija – mi to ne znamo. Svakako da u revidiranoj Fiskalnoj strategiji, koja dolazi na jesen, kao i u budžetu za sledeću godinu, treba krenuti sa operacionalizacijom tih najava, da vidimo da u republičkom i lokalnim budžetima zaista imamo novac predviđen za komunalnu infrastrukturu.