Sibirski berberin

Sibir je u plamenu. Beskrajna prostranstva ruske tajge – cirkumpolarnog bioma koji prekriva severni, polarni deo planete – gore ognjem kakav nije zabeležen u novijoj istoriji. Milioni stabala sibirske jele, pljosnatolisne breze, smrče i sibirskog ariša tope se u hiljadama stepeni užarenom ognju koji prekriva prostor od horizonta do horizonta. Prve procene zvaničnika Ruske Federacije, a potom i organizacije Grinpis, bile su nešto niže, ali svetske agencije sada izveštavaju da je početkom avgusta požarom zahvaćeno više od četiri miliona hektara šume, što je površina uporediva sa Vojvodinom i Šumadijom zajedno.

Mada mediji i u Srbiji detaljno izveštavaju o ovoj nesreći, teško je razumeti kolike su zapravo prave razmere takve katastrofe. Ako biste zamislili da je zapaljeno doslovno svako drvo koje ste ikada videli na teritoriji Srbije, uključujući sađene i divlje šume, šumarke, lugove i vetrozaštitne drvorede, pa i stabla u parkovima (i ona sačuvana od seče), to bi bilo manje stabala od broja onih koje je zahvatio sibirski požar. Na osnovu podataka iz ovogodišnjeg izveštaja Evropske komisije „Forests, forestry and logging“, trenutno je u Sibiru u plamenu više tajge nego što Srbija uopšte ima šume na svojoj teritoriji (ovaj izveštaj navodi da je to površina od ukupno 3,3 miliona hektara).

foto: ap

UZROČNO–POSLEDIČNI KRUG

Srećna okolnost je što na gigantskom prostranstvu Sibira živi izuzetno mali broj ljudi – novinski izveštaji govore da, bez obzira na apokaliptične razmere ove prirodne nepogode, tolika vatrena stihija ugrožava samo 2000 stanovnika koliko ih se nalazi u ugroženim područjima. Na nekom drugom mestu toliki požar bi predstavljao pretnju za milione ljudi (nezamisliva je logistika kojom bi se u kratkom roku pomoglo gušće naseljenoj oblasti tolike površine). Sa druge strane, požar u Sibiru i bukti tako snažno jer ga je zbog ogromnih udaljenosti i nenaseljenosti teško kontrolisati. Vatra trenutno guta divljinu koja je to u doslovnom smislu reči.

Mada se, kao i svaka šuma, tajga svake godine pali, nestaje u šumskim požarima, a potom iznova raste, ovogodišnji požari predstavljaju presedan pre svega zbog veličine i intenziteta. Požari su posledica suše i izuzetno visokih temperatura ovog leta u Sibiru, a takvi su ekstremi svakako podstaknuti klimatskim promenama. Na satelitskim snimcima se vidi prostranstvo zahvaćeno plamenom, moguće je prepoznati i dim, dok snimci otkrivaju da su ovog avgusta požari zahvatili tajgu širom Arktika, odnosno ne samo u Sibiru, nego i na Grenlandu, Aljasci i u Kanadi.

U vatri i dimu, iza požara neće ostati samo spaljena tajga, predeo koji će na jesen pokriti snegovi. I sami podstaknuti klimatskim promenama, požari će ove godine zbog svojih razmera dodatno doprineti globalnom zagrevanju. Zbog nestanka šuma, značajna emisija CO₂ se neće kompenzovati, a ovakvi požari i sami emituju CO₂, pa će doprineti povećanju koncentracije ovog gasa u atmosferi planete.

Šume gore milionima, stotinama miliona godina i bez ikakvog ljudskog uticaja, ali kako je u poslednjih 150 godina sagorevanjem fosilnih goriva čovek oslobodio značajne količine CO₂, ovakve prirodne kataklizme sada zatvaraju doslovno vatreni uzročno-posledični krug. Predstava se ovog leta igra na severu, u polarnom krugu.

POSADITE STABLO

Na drugoj strani sveta stvari nisu mnogo zelenije. Sateliti INPE, svemirske istraživačke agencije u Brazilu, i ovog leta snimaju nepregledno šumsko prostranstvo Amazona – područje koje ne prekriva suva i hladna tajga, nego živa i dinamična, vlažna tropska šuma, najveće zeleno prostranstvo na planeti. Amazonu ne prete požari, već daleko uporniji neprijatelj – čovek. Poslednji satelitski snimci Amazona, nažalost, pokazuju da se krčenje tropske šume nije zaustavilo, niti smanjilo, već da se ubrzava. Prošle nedelje u Brazilu je zbog ovih fotografija izbio politički skandal, a predsednik Brazila Žair Bolsonaro nazvao ih je lažnim i smenio direktora svemirske agencije. Tako se, gotovo istovremeno, svet razara na dva kraja planete – pluća Zemlje nestaju kako zbog ljudske ekspanzije tako i zbog vatrene katastrofe (koja je podstaknuta prethodnim spaljivanjem fosilnih goriva).

Sasvim daleko od Amazona i Sibira – Švajcarska, šumovito područje ispod Alpa. Na ovom mestu istraživači sa instituta Krauter Lab dali su predlog sadnje šuma u borbi protiv emisije CO₂ o kome već mesecima govore, diskutuju i pokreću akcije klimatolozi i ekološki aktivisti širom sveta. Inicijativa je odnedavno pokrenuta i u Srbiji. Računica pokazuje da je možda zaista moguće zaustaviti klimatske promena sadnjom novih šuma, ali bi bilo potrebno posaditi zaista mnogo šume, čak 1,2 biliona novih stabala, da bi se zaustavile klimatske promene. Stabla koriste CO₂ u fotosintezi i nove šume bi omogućile da se prirodnim putem iz atmosfere ukloni višak CO₂, pa da se tako uspori i zaustavi globalno zagrevanje.

Predlog je izazvao lavinu novih istraživanja i analiza o potrebnoj površini i raspodeli šuma koje treba posaditi, kao i o brzini sadnje. Međutim, ako se ova inicijativa shvati još ozbiljnije, požari poput ovog u Sibiru i ubrzano krčenje Amazona otežavaju situaciju i doslovno vraćaju takav poduhvat godinama unazad.

Ako vas vesti iz Sibira žaloste, a teško je zamisliti da vas ostavljaju ravnodušnim, dobra vest je da će se tajga oporaviti, kao što se oporavljala milionima godina u prošlosti. Izrašće nova šuma. Posledice koje će ostati kada se pepeo slegne na tlo i prekrije ga arktički sneg neće zapravo pogađati sam Sibir.

Povećanje CO₂ i ubrzavanje klimatskih promena, ako se ne zaustavi, zaista pogađa šume. No, najugroženije nisu šume na severu, nego u našim krajevima – na Mediteranu i u Južnoj Evropi. Pre dve godine, u časopisu „Sajens“ objavljena je studija koja pokazuje da će se, uz rast srednje globalne temperature od dva stepena, šume do kraja veka doslovno odseliti na sever, a da će Sredozemlje postati pustinja bez šuma. Ako vas vesti iz Sibira žaloste, možete da učinite nešto – posadite stablo.