Jesmo li čudovišta

Predstavljanje književnika i dramaturga Filipa Davida, intelektualca, vrsnog objektiva jednog posrnulog društva, ne bi bilo moguće bez stavljanja akcenta na njegov uvek angažovan i dosledan stav, ali zbog kog često trpi sirovu, „radikalsku“ reakciju sredine. Paradigma njegovog delovanja sadržana je, ipak, u reči nezavisnost – još od osnivanja Nezavisnih pisaca u Sarajevu 1989, preko udruživanja nezavisnih intelektualaca u Beogradski krug 1990, udaljenja sa RTS-a kao urednika Dramskog programa 1992. zbog osnivanja Nezavisnog sindikata u toj kući, pa do osnivanja nezavisnog udruženja Forum pisaca 1999. godine. Upravo zbog tih devedesetih, javno se 2016. ogradio od prisustva predsednika Srbije Tomislava Nikolića dok je dobijao nagradu za najbolju knjigu u bibliotekama Srbije.

Njegov nedvosmisleni stav je da „Srbija bez Kosova“ otvara put ka Evropskoj uniji. Da aktuelna vlast ima najmanje prava da prisvaja lik i delo Danila Kiša, jer je oličenje nacionalizma koji je Kiš kritikovao. Da je dodela Nobelove nagrade Handkeu znak da je duh Miloševića i Karadžića pušten iz boce. I još mnogo toga. U nedavno objavljenoj knjizi Jesmo li čudovišta, u izdanju Službenog glasnika, govori o politici, moralu, devedesetim, o jevrejskom identitetu; o nasilju i filozofskom stavu „stoj, gledaj i ne mešaj se“ iz kog, kako kaže, narasta pravo čudovište koje proguta čitavog čoveka.

„VREME„: Stanje u Srbiji ste pre nekoliko meseci opisali kao „puzajući fašizam„. Da li biste to „puzajući“ rekli i danas?

FILIP DAVID: Fašizam je ideologija sposobna za mnoga prerušavanja. Savremeni fašizam se razlikuje od onog nekadašnjeg, ali imaju i dosta toga zajedničkog. O tome je mnogo rečeno i pisano. Populizam je jedan od savremenih oblika potencijalnog fašizma. Ljudski život gubi cenu, pojedinac se povlači pred kolektivitetom, patriotizam se preobražava u žrtvovanje za „više ciljeve“, nasilje prema neistomišljenicima se institucionalizuje, rasizam i primitivizam postaju sastavni deo svakodnevnog govora i ponašanja.

U militarizovanom društvu ljudi postaju mravi, to je tačno zapažanje Karla Jaspersa. Svakodnevno se susrećemo sa ovakvim pojavama, koje postaju vladajući oblik ponašanja, a to vidimo u onome što se događa uzbunjivaču Obradoviću, u paljenju kuće lokalnog novinara, rasistički obojenim izlivima mržnje na društvenim mrežama prema tamnoputom Brazilcu, fudbaleru zbog skrivljenog penala, u podršci bivšem košarkašu zato što je pretukao ženu. Ko prati šta se i kako piše u anonimnim komentarima i u mnogim drugim slučajevima, ostaće užasnut ogromnom količinom vređanja, verbalnog blata i mulja, veličanja nasilja i ksenofobije. Neko možda misli kako su to marginalne pojave, ali upravo takve pojave nagoveštavaju ili izražavaju duh novog fašizma koji nekako visi u vazduhu. Sve to stvara osećanje unutrašnje nesigurnosti i napetosti u državi gde su se institucije obezvredile, gde je sva moć u jednoj vladajućoj političkoj partiji i vođi koji umesto institucija odlučuje ko je u pravu, a ko je kriv. To su elementi „puzajućeg fašizma“ koji se brzo i lako može pretvoriti u onaj pravi, iz prošlosti poznati fašizam, sada u novom ruhu.

Kada je ovde uspostavljen kulturni model koji je osnov za „puzajući fašizam„? Devedesetih?

„Kulturni model“ obuhvata ukupan način mišljenja, sistem vrednosti na kojem se zasniva jedno društvo, neka zajednica. Mi to nemamo. „Vrednosti“ na kojima se zasniva naš dominantni način mišljenja u najvećoj meri čine licemerje, primitivizam, demagogija, netolerancija. Veći deo društva se toliko saživeo sa takvim stanjem da ga prihvata kao nešto samo po sebi razumljivo. Naši sunarodnici koji su duže vreme boravili u inostranstvu, pa su se vratili, zapanjeni su stanjem morala u Srbiji. Tako jedan ugledni ekonomista u svojim utiscima posle desetogodišnjeg boravka u Londonu i povratka u Srbiju saopštava da je šokiran opštom hipokrizijom i beščašćem koje ovde zatiče. Nedostatak morala u poslovanju, u svakodnevnim odnosima, u politici, u kontrolisanim tabloidima, kako pisanim tako i u onim elektronskim, dostigao je nultu tačku novinarske etike.

Ovaj naš svet u kojem živimo pretvorio se u neko nebulozno stanje između kupleraja i ludnice. Kupleraj, to su ovi rijalitiji pornografskog sadržaja koji se emituju dan i noć, naslovne stranice tabloidnih novina, a ludnica je ono što se događa u našem političkom životu, atmosfera u Skupštini, razne afere koje ostaju nerasvetljene. Revizija istorije je takođe značajan deo tog ludila. Da spomenem samo najnoviji primer beščašća, kada je nedavno Ulica Stjepana Filipovića, istinskog heroja oslobodilačkog rata, preimenovana i dodeljena izvesnom ustaši. A kada je neko to obelodanio, na brzinu je ponovo preimenovana, ali nije vraćena Stjepanu Filipoviću. Zalud zaklinjanje u evropsku budućnost ako se ta budućnost gradi na poluistinama i lažima. Hana Arent je pisala o lažima koje uništavaju samu strukturu društva, gde lažovi postaju žrtve sopstvenih izmišljotina, o mreži samoobmana koje se uvlače u sve institucije društva. Tamo gde postoji lažno prikazivanje prošlosti, i sadašnjost se pretvara u veliku laž. Društvo zasnovano na laži je društvo bez dostojanstva i morala, bez istinske nade. Bez morala i etike nema stabilnih društava. Sve je na staklenim nogama, politika, ekonomija, budućnost države.

Kritikovali ste ovdašnju euforiju oko dodele Nobelove nagrade Handkeu. Vidite li to i kao revizionizam devedesetih?

Peter Handke je devedesetih godina dolazio u Srbiju da pruži podršku Miloševiću. To nije bila podrška građanskoj i demokratskoj Srbiji nego politici Slobodana Miloševića. A znamo šta nam je ta politika donela i kuda nas je odvela. U svom dužem tekstu „Pravda za Srbiju“ Handke između ostalog piše kako se šeta Kalemegdanom i prolazi pored penzionera kojima vidi sjaj u očima, od sreće i zadovoljstva, a to je vreme kada su penzije spale na jednu marku, kada su se penzioneri i ostala sirotinja tukli na Trgu Republike za parče hleba, a prodavnice bile prazne. Handke takođe hvali uličnu prodaju benzina u kanisterima, jer se ostvaruje nešto čega u Evropi nema, a to je, kako on veli, neposredan srdačan odnos između prodavaca i kupaca. Kakva budalaština! Teško je odvojiti Handkea pisca od Handkea političara. Dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost, kako se pokazalo, samo je otvorilo stare rane na ovom našem još uvek zapaljivom području. Euforija koja se kod nas podigla nije u vezi sa njegovom literaturom. Handke se žali kako je u Srbiji malo prevođen i malo čitan. Ta euforija je u najvećoj meri vezana za podršku propaloj politici Slobodana Miloševića. Ta nemojte mi reći da je „naš drugi nobelovac“ slavljen zbog onoga što je napisao, da su Handkea čitali ministar Vulin i predsednik Vučić, osuđeni ratni zločinac Šešelj. Oni koji ga sada na sav glas hvale i slave, o književnom delu ovog Austrijanca nemaju pojma. Dakle, u pitanju je buđenje nostalgičnih uspomena na vreme devedesetih, na vreme sankcija kada je Srbija, zahvaljujući svojoj politici i svome rukovodstvu, postala odbačena od većeg dela civilizovanog sveta, postala svetski parija. Handke političar je proizvod tog vremena i neraskidivo je povezan sa svim onim lošim što se u tom vremenu događalo.

Kada govorimo o društvenoj ulozi intelektualaca, kako je ocenjujete danas?

U svojoj znamenitoj studiji „Izdaja intelektualaca“ objavljenoj 1927. godine u Parizu, Žilijen Benda je pisao o doprinosu intelektualaca različitim oblicima strasti, političkim i nacionalnim pre svega, zbog čega je dvadeseti vek obeležen kao vek intelektualnog organizovanja političkih mržnji. Do tada, u protekle gotovo dve hiljade godina ljudske istorije, taj isti poseban sloj ljudi, „proizvođači duha“, umetnici, naučnici, filozofi, suprotstavljao se političkim strastima, raznim oblicima mržnje, individualnom egoizmu. U novije doba dolazi do bitne promene: intelektualci pristaju na igru političkih strasti, a oni koji su zadržali pravo da misle i govore slobodno i koji veruju da rodoljublje ne isključuje pravo na kritiku, i ne slažu se da je domovina u pravu i kada greši, proglašavaju se neprijateljima naroda. Taj oblik sumnjivog rodoljublja modernog intelektualca ispoljava se u teškim oblicima ksenofobije, mržnji i strahu od drugih i drugačijih i potcenjivanju svega što nije „naše“. Intelektualci, tobože služeći domovini, služe u stvari političkim interesima i strastima, iskazuju lojalnost političkim vođama. Ovaj Bendin opis sasvim dobro odgovara i sadašnjem stanju.

„Elita gora od rulje“ glasi naslov jedne knjige eseja Mirka Kovača o ulozi intelektualaca u naše vreme. Blizina vlasti opčinjava mnoge intelektualce, a ta blizina vlasti donosi raznovrsne pogodnosti i koristi kojima su podređeni uverenja i intelektualno poštenje. Mnogi intelektualci na ovom našem prostoru i u našem vremenu i te kako su doprineli raspirivanju mržnje, snoseći nemalu odgovornost za mnoge tragične zablude i počinjene zločine.

U septembru ste predložili osnivanje novog Beogradskog kruga, na drugačiji način i u novim okolnostima. Šta se dalje događalo sa tim predlogom?

Bio je to samo predlog o osnivanju stalne tribine na kojoj bi se govorilo o vremenu i svetu u kojem živimo. Pogrešno je protumačeno kao neki nastavak delovanja Beogradskog kruga. Ta tribina je pokrenuta kao zajednički projekat Građanskog demokratskog foruma i Foruma pisaca i, evo, uspešno traje već nekoliko meseci, svake subote, a gosti su istoričari, političari, pisci iz raznih delova bivše Jugoslavije. Inače, Beogradski krug je, kada to već spominjemo, odigrao svoju ulogu i ne bi ga valjalo obnavljati, niti bi se tako nešto moglo. Beogradski krug je imao program od samo jedne rečenice, ali važne, koju je izgovorio Rade Konstantinović na osnivačkoj skupštini, a to je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom. Druga Srbija znači samo to: drugačija, bolja Srbija. Nacionalisti raznih boja ne prihvataju takvu Srbiju. Mnogi od njih svojom su retorikom i svojim ekstremnim stavovima uveliko doprineli krvavom raspadu Jugoslavije.

Mnogi su bili uvereni da Samoodbrana može da stane na čelo građanskog bunta. Ali, šta se u međuvremenu dogodilo, postoji li ona još?

Samoodbrana je bio zanimljiv pokušaj grupe ličnosti afirmisanih u svojim pozivima koji su bez želje da se osvoji vlast bili neka vrsta korektiva, kritičke javnosti, u odsustvu pravog i uticajnog javnog mnjenja. Međutim, nisu prevaziđene neke nesuglasice oko načina organizovanja, a postojale su i razlike u gledanju na pravce i oblike delovanja. Da me sada pitate da li Samoodbrana još uvek postoji u svom prvobitno zamišljenom obliku, ne bih umeo da vam odgovorim.

Da li je i stav prema bojkotu bio kamen raskršća u Samoodbrani, i da li to pitanje danas izaziva krucijalne podele u srpskom društvu?

I oko toga nismo bili jednoglasni. Odnosno, imam pravo da govorim samo u svoje ime, ne slažem se sa bojkotom, uveren sam da bojkot nije najbolji način suprotstavljanja ovom i ovakvom režimu. Uveren sam da bojkot vodi samouništenju opozicije i predstavlja predaju pre glavne izborne bitke. Šta bi vladajuća partija mogla više poželeti od toga? Pa i u novom Lukašenkovom parlamentu nema više nijednog opozicionog poslanika. Da li se neko potresao zbog toga? Naši opozicionari se oglušuju i na sugestije pojedinih predstavnika Evropske unije da se izađe na izbore. Nije jasno šta se bojkotom dobija, ali je sigurno da se gubi i ono malo, ali važno, što se ima: neki gradovi u unutrašnjosti, neke beogradske opštine, glas u Skupštini kakva je da je, finansijska pomoć koju država daje parlamentarnim strankama. Uložiti svu energiju u popravljanje izbornih uslova, to je sveta dužnost. Istini za volju, tu je nešto i postignuto, iako još uvek nedovoljno. U toj bici opozicija ne sme da posustane. Međutim, događa se nešto apsurdno, bes i jed jednog uticajnog dela opozicije usmerava se prema onima koji kritikuju ideju bojkota, a postaju i ostaju pasivni u svemu ostalom.

Pod kojim okolnostima i uslovima biste imali eventualno opravdanje (razumevanje) za bojkot?

Ne znam šta će opozicija raditi posle izbora u kojima nije učestvovala. Jedino se može nadati da će se vlast sama od sebe urušiti. Posle koliko godina? Deset, dvadeset? Nisam čuo za neke razumne planove opozicije šta posle u uslovima koji će biti čak i gori nego danas, bez mogućnosti da se oglasi, bez finansijske podrške, a biće izgubljeno i ono malo što danas ima. Prava opoziciona apokalipsa!

Slažem se, izborni uslovi su loši generalno posmatrano, ali vredi pokušati da se pridobiju oni glasači koji se drže po strani i ne izlaze na izbore. I umesto da se opozicioni lideri organizuju da pridobiju ove neodlučne, oni i one koji bi glasali za opoziciju odgovaraju da izađu na izbore.

Osim bojkota, kako u načelu vidite stanje u opoziciji?

Žao mi je što moram reći da se sadašnji programi opozicije svode na borbu za golu vlast, nejasni su u odnosu na najkrupnije i najvažnije državne probleme, pitanje Kosova i stava prema ulasku u Evropsku uniju. U Savezu za Srbiju, kao najjačoj opozicionoj grupaciji, najglasniji su oni koji su za patrijarhalnu „domaćinsku Srbiju“, sa simpatijama prema problematičnom Evroazijskom savezu zasnovanom na rasnoj i verskoj osnovi, na obnovi imperijalne Rusije. Čitajte šta o tome piše istaknuti evroazijac filozof Aleksandar Dugin, dugogodišnji savetnik Vladimira Putina. Evroazijski savez vraća nas stotinak godina unazad. Daleko od svake društvene, ekonomske, političke reforme. Kakve veze to ima sa, recimo, Demokratskom strankom, sa njenim načelima?

Kažu, kada osvojimo vlast, dogovorićemo se o svemu. Teško. Već smo toliko godina izgubili u nasumičnom lutanju za sopstvenim identitetom zasnovanim na dobrobiti svih građana Srbije. Ne treba da spominjem, to se podrazumeva, da bez jake i samosvesne opozicije nema ni jake i poštovane Srbije. Ono što bi većinska opozicija morala da uradi, a ne čini, to je da istera na čistinu vladajuću partiju i državni vrh u tobožnjim zalaganjima za evropski put i tobožnje presecanje kosovskog čvora, da dokaže kako je to neiskrena politika koju, kako sada izgleda, sadašnja vlast neće, niti želi, niti može da ostvari. Ako toga nema, nema ni suštinske razlike između onoga što proklamuje vlast, ni onoga što se čita u programu Saveza za Srbiju, ni u spoljnoj ni u unutrašnjoj politici. Deklarativno svi su protiv korupcije, za bolji standard, za pravnu državu, slobodu medija, veće plate i penzije, sve lepa želja do lepe želje, ali to je nemoguće bez promene samog sistema, odlučnog iskoraka, kapitalnog preokreta u rešavanju onih krupnih političkih pitanja bez kojih nema ni rešavanja ključnih pitanja unutrašnje politike, ekonomije i kulture.

Upravo zbog stava „Srbija bez Kosova“ i danas ste na udaru pre svega raznih patriotskih komesara, ali i mnogih drugih.

Polazim od toga da bi svaki oružani sukob zbog Kosova, u koji bi se po logici stvari umešale i velike sile, bio stvarna katastrofa za preostale Srbe na Kosovu i za kulturno nasleđe na Kosovu, ali i za samu Srbiju. Više puta sam pisao i govorio da ne razumem te patriote, tu vrstu rodoljublja da se za Kosovo treba boriti do poslednjeg Srbina i poslednjeg Albanca! Mit o nebeskom narodu ovde je upotpunjen mitom o svetim ratnicima i svetim zločinima. A žrtvovanje je po takvima najbolji dokaz patriotizma. Mrtav patriota najbolji je patriota. Kakva bljutava, degutantna demagogija! Što se duže okleva da se prizna ono što je neminovnost i uspostave dobrosusedski odnosi sa Kosovom, opasnost neslućenih razmera postajaće svakim danom sve veća.

Za razliku od devedesetih, kada je Mirjana Miočinović podnela ostavku na mesto profesora FDU u znak protesta protiv rata, danas ne beležimo ništa slično u znak revolta uprkos velikom broju ozbiljnih afera. To znači da je ulog sada veći?

Ne, nego je apatija veća. Upravo je Mira Miočinović izrekla rečenicu: „Nemoć očiglednog.“ To je istinita i zastrašujuća rečenica koja pokazuje kako su ljudi često ovce koje nemaju svoju volju, samo idu za čobaninom. Ili Domanovićevim vođom. U ambis, ako ih tamo povede. Možete prikazati dokumenta, filmove o zločinima koji su u naše ime počinjeni, dokumentovati razne lopovluke, dovesti očevice, uraditi ne znam šta da dokažete da je nešto loše, da je nešto prevara. Ali to što je očigledno postalo je nemoćno, oduzeta mu je snaga istine. Mnogo su moćnije, snažnije, uverljivije „lažne istine“ koje prenose partijske i državne novine, kontrolisani mediji. Istina više nije na ceni, ne funkcioniše. Ne veruje se svojim očima, svojoj pameti, ne veruje se očiglednom. To je svakako deprimirajuće, to je ono što stvara ravnodušno, apatično društvo bez stvarne perspektive u kojem su blokirane, zabetonirane sve ozbiljne promene.

A da li verujete u narodnu volju i snagu za preporod? Ili vam se čini da je eskapizam, u najdubljem smislu reči, i konačno pobedio?

Ne, ne verujem u tako krupne reči kao što su „narodna volja“ ili „snaga za preporod“. Verujem, posle svega, u snagu i volju pojedinaca koji se nisu predali. U stvari, dugoročno, pojedinci i menjaju svet. Mi smo jedno nesretno društvo koje nije uspelo da se konsoliduje posle raspada Jugoslavije. Duboko i iskreno sam uveren da dobro uređeno i sređeno društvo mora da ima svoj kodeks ponašanja, pravila ponašanja, u svakom slučaju to nije društvo u kojem svako svakoga želi da prevari, društvo netolerancije i hipokrizije koje je okrenuto prema mitovima, a ne prema stvarnoj istoriji. Gde je mnogo toga lažno, od diploma do proklamovane politike.

Ali, to nije razlog za predaju, naprotiv, treba se uvek i svuda suprotstavljati svim oblicima laži, enormnoj proizvodnji Potemkinovih sela. To smo dužni sebi, svojoj deci. Nije lako, ne isplati se, žele da vas ocrne, uvrede, ponize, ali ne vidim drugog načina. Meni moje celokupno vaspitanje, moje obrazovanje ne dopušta da kažem kako me ne interesuje gde živim, da mi je svejedno kakvi su ljudi sa kojima živim. Ne prihvatam ravnodušnost kao životni stil. Bliska mi je maksima italijanskog pisca Prima Levija koji je doživeo strahote Aušvica: „Na svetu je mnogo pokvarenih svinja, čudovišta su oni koji stoje i gledaju.“ Svojoj nedavno objavljenoj knjizi eseja dao sam naslov „Jesmo li čudovišta“. Tako je lako postati čudovište. Treba samo u mračnim vremenima stajati, gledati i ne činiti ništa.