U poslednjih nekoliko godina, prilikom izbora ličnosti godine uredništvo „Vremena“ koristilo je široko shvaćenu definiciju institucija u javnom interesu. Ovog puta to nije slučaj. Zahvaljujući radu i zalaganju rektorke Ivanke Popović, ugled Univerziteta u Beogradu, institucije koja je nedvosmisleno u javnom interesu, sačuvan je u kriznim trenucima, a zahvaljujući konačnoj odluci o plagijatu doktorata ministra finansija Siniše Malog, ugled Univerziteta je i porastao. Ivanka Popović ispunila je u prvoj godini svog mandata gotovo sva obećanja koja je dala kada je 2018. stupila na dužnost. Takođe, Univerzitet u Beogradu će uskoro postati deo „mega-univerziteta“ zajedno sa Univerzitetom u Oslu, Arhus univerzitetom iz Danske, Katoličkim univerzitetom u Luvenu u Belgiji, Pariskim univerzitetom iz Francuske, Kings koledžom iz Londona i Univerzitetom Humboldt iz Berlina. Osim konkretnih rezultata, Ivanka Popović svojim javnim nastupima daje primer kako se smireno i uz poštovanje sagovornika ili protivnika može doći do dogovora i time celom društvu vraća veru u moć dijaloga.
U zvaničnoj biografiji Ivanke Popović stoji da je rođena 1959. godine u Rio de Žaneiru. Deda joj je bio senator Daka Popović, prvi ban Dunavske banovine, a otac Gavra Popović, jugoslovenski diplomata. Završila je Tehnološko-metalurški fakultet, gde je magistrirala i doktorirala i prošla sve stepenice do zvanja redovne profesorke. Ima bogato iskustvo u rukovođenju, najpre kao prodekanka na matičnom fakultetu, a potom i kao dekanka od 2006. do 2012. godine. Bavi se istraživanjima o degradaciji i stabilizaciji polimera, kinetici polimerizacije, reciklaži polimera i održivim razvojem. Bila je mentorka više od 50 diplomskih, završnih i master radova, osam magistarskih i šest doktorskih disertacija. Autorka ili koautorka je više od 85 naučnih radova, objavljenih u međunarodnim ili nacionalnim časopisima. Dobitnica je Medalje Srpskog hemijskog društva za uspeh i pregalaštvo u nauci. Za rektorku Univerziteta u Beogradu izabrana je 29. maja 2018. a na dužnost je stupila u oktobru iste godine. Godinu 2019. obeležila je i time što je sve vreme pokazivala svest da rektorska pozicija predstavlja personifikaciju Univerziteta. Iako to ne izgovara, Ivanka Popović se vrlo jasno drži principa da ono što ne priliči Univerzitetu, ne priliči ni njoj. U razgovoru je srdačna i pristupačna, sa retkim talentom da odgovor na svako pitanje poveže sa nekom od vrednosti koje su važne za svako društvo.
„VREME„: Prošli put kad smo ušli u vaš kabinet, bili smo fascinirani prostorom, a vi ste nam pre intervjua rekli da tek kad čovek provede određeno vreme u ovom kabinetu postane u potpunosti svestan značaja univerziteta. Kako izgleda ta svest?
IVANKA POPOVIĆ: Mi smo veliki univerzitet, a nismo integrisan sistem, i mnogi ljudi provedu svoj radni vek na Univerzitetu a da nikad ne kroče nogom u Rektorat, ili možda uđu ovde jednom ili dvaput u životu. To nije dobro jer se ne razvija osećaj pripadnosti Univerzitetu, a nema ni osećaja kontinuiteta i trajanja. Ovo je istorijska zgrada koja vam zaista daje drugačiju perspektivu uloge koju imate i koju treba da obavljate. Još kad sam postala prorektorka i kad sam imala tu privilegiju da boravim u ovoj zgradi, počela sam drugačije da razmišljam. A otkad sam preuzela položaj rektorke, povećala se svest da moram sebe da stavim u drugi plan, a da institucija mora da dođe na prvo mesto. Čast je imati ovu funkciju i privilegija je zastupati interese Univerziteta. Svesno ili nesvesno, to zaista utiče na način kako se ponašate jer je odgovornost vrlo velika. Treba da obezbedite i sačuvate interes jedne tako velike institucije kao što je Univerzitet u Beogradu.
Za vama je prva godina rektorskog mandata. Da li ste slutili da će biti ovako burna kakva je bila i da ćete izaći iz nje ovako neukaljani i sa ovolikim priznanjem javnosti kakvo sada imate?
Ja jesam dugo na univerzitetu, na svom matičnom fakultetu, Tehnološko-metalurškom, obavljala sam funkciju dekanke u dva mandata, ali realno, nisam bila prisutna u javnosti. Za mnoge sam bila nepoznanica kad sam ušla u ovaj kabinet. Međutim, dovoljno ljudi u akademskoj zajednici me poznaje i znaju šta mogu da očekuju od mene. Zaista nisam očekivala da će ta prva godina biti toliko burna. Mi smo sebi kao tim postavili vrlo ambiciozan plan koji je imao neke druge prioritete. Moram da kažem da su mediji bili ti koji su posle izborne sednice Saveta Univerziteta u Beogradu 31. maja 2018. godine postavili kao centralno kako će se rešiti pitanje spornog doktorata Siniše Malog. Nije bilo drugog odgovora osim da će ono svakako biti rešeno. Ali, nismo prejudicirali odgovor. Već tada je bilo jasno da su mnogi priželjkivali različite ishode tog slučaja, a mi smo morali da obezbedimo da posao rade stručna tela i organi Univerziteta. Jedino što smo mogli u okviru svojih nadležnosti bilo je da obećamo da ćemo učiniti sve da se procedura poštuje najvećom mogućom dinamikom. I mislim da smo u tome uspeli. Da će to biti toliko praćeno u medijima i javnosti, prosto, do granica rijaliti programa, to zaista nisam očekivala jer sam mislila da će biti malo više dostojanstva u praćenju postupka. Za čitavu javnost je važno da se takve stvari rešavaju na akademski primeren način. To je, međutim, izostalo i mislim da je to takođe doprinelo da se pojača priča kako je odluka politička.
Toliki stepen interesovanja javnosti i toliko prisustvo te priče u medijima doveli su do toga da se zaista može reći kako je priča politizovana. Međutim, politizovana je priča, ali sam postupak nije. I tu pokušavam da ukažem na vrlo značajnu razliku: okolnosti oko tog slučaja jesu političke, ali sama procedura na Univerzitetu nije. Sve je ostalo u akademskim okvirima i sve odluke su donete na osnovu dokumenata koja su sva stručna tela imala na raspolaganju. Zato, ostajem pri tome da je ovo akademska odluka, ali ona zaista jeste obojila prvih petnaest meseci rada ovog rektorskog kolegijuma i možda stavila u drugi plan sve ostale stvari koje smo za to vreme radili, a koje su za Univerzitet u Beogradu podjednako važne.
Za neke od njih već znamo, poput ulaska UB u sastav mega–univerziteta. Dokle se stiglo sa tim?
Naša evropska univerzitetska alijansa je počela da funkcioniše. Ono što još nije završeno jeste naša prijava za otvoreni poziv Evropske komisije. Ako uspešno apliciramo, to bi trebalo da nam obezbedi finansijsku podršku za naše aktivnosti međusobnog povezivanja. Međutim, to je i jedan vid prepoznavanja kvaliteta alijanse jer će Evropska komisija podržati svega 24 alijanse u ovom pozivu. Zašto je to za nas toliko važno? Za samo savezništvo nisu nam potrebna posebna sredstva jer će ona biti obezbeđena kroz Erazmus podršku mobilnosti. Međutim, ono što je bitno jeste pozicioniranje za budućnost, jer sve univerzitetske alijanse koje Evropska komisija podrži i prepozna ući će u kategoriju institucija koje će naknadno dobiti dodatna sredstva.
Mislim da će se time otvoriti finansiranje i za unapređenje nauke i za poboljšanje nastave. Dakle, to je ulazak u društvo privilegovanih, i za Univerzitet u Beogradu je apsolutni imperativ da u to društvo uđe. To je način da se prepozna naš kvalitet, i zato mi je uvek žao kada sami sopstvene vrednosti i institucije urušavamo. Naravno da treba da budemo samokritični i da unapređujemo sopstvene snage, ali mislim da je, pogotovo prema spolja, važno da svoje vrednosti i institucije čuvamo, da obezbedimo njihovo očuvanje, a da diskretno rešavamo ono što nije dobro. Ali na tome moramo svi da budemo angažovani. I tu se sad vidi koliko je sve isprepletano i zašto je slučaj Siniše Malog bitan. On je bitan jer je pokazao da Univerzitet može samostalno da rešava svoje probleme. U tom smislu očekujem da će UB i druge izazove rešavati samostalno i da će prevazilaziti prepreke kako bi pokazao da ima mesto koje mu pripada u svetu i kako bi dokazao i domaćoj javnosti da je, uprkos svim teškoćama, Univerzitet u Beogradu i dalje vrhunska visokoškolska ustanova koja radi na sopstvenom napretku.
Kažete da je sve isprepletano, pa ću ispreplesti dve stvari. Jedna je tekst o vama kada ste postali rektorka, u kom stoji da vas oni koji vas poznaju smatraju rigidnom osobom, a upravo ste rekli da ste u slučaju doktorata Siniše Malog očekivali malo više dostojanstva. Da li je u vašem slučaju zapravo reč o „brkanju“ dostojanstva sa rigidnošću?
Ako neko misli da je poštovanje propisa i insistiranje na kulturi dijaloga rigidnost, onda jesam rigidna osoba i ne vidim to kao nešto loše. Ali ako rigidnost vidimo kao krutost, ne mislim da sam takva jer je moja spremnost da se prilagodim određenim situacijama dokaz da te rigidnosti ipak nema. Na kraju krajeva, to je pokazala i blokada Rektorata.
To vreme je bilo dosta zanimljivo jer je postojala grupa ljudi sa UB koja nas je značajno podržavala i u svemu učestvovala diskretno, na čemu sam im beskrajno zahvalna. Ali sa druge strane, potpuno ste sami. U toku samih pregovora s jedne strane ste samo vi, kao donosilac odluke, a sa druge grupa ljudi. Ono što sada, kada je sve gotovo, mogu da kažem jeste da je to zahtevalo veliko razumevanje i veliku spremnost da se nađe rešenje koje će zadovoljiti obe strane, ali bez kompromitovanja osnovnih akademskih vrednosti i bez kompromitovanja akademskih procedura. Mislim da je za to bilo potrebno vreme. Da se razumemo: verujem da je do blokade došlo sa dobrom namerom, mislim da smo tokom trajanja blokade prevazišli nesporazume i neznanje koje je postojalo o tome šta su moje, a šta nadležnosti stručnih tela. To je bilo važno da bismo mogli da definišemo kako ćemo se dogovoriti. Kad smo to savladali, prevazišli smo krizu jer se nerazumevanje izgubilo. Od onog trenutka kad smo se razumeli oko toga šta je moguće, pregovori su krenuli. Mislim da smo, sve u svemu, kad se uzme u obzir ozbiljnost situacije, blokadu rešili efikasno. Još važnije, rešili smo je na način koji treba da smanji rizik od potencijalnih novih blokada. Pokazalo se da dogovorom možemo da rešimo sve izazove koji postoje i da među nama postoji međusobno poverenje. Mislim da je to jedna velika vrednost koja sada zaista ne sme ni na koji način da bude ugrožena.
A kako ste se osećali kada je blokada uspešno okončana, a studenti razvukli onaj transparent „Ne damo rektorku„?
(Smeh) To je dobro pitanje, jer s jedne strane osećaj je dobar, zato što je potvrda poverenja koje je uspostavljeno. S druge strane, tu je i određena briga da se to iskreno mišljenje studenata opet ne pretvori u neku političku poruku. Jer ono što je bilo najvažnije i o čemu smo na rektorskom kolegijumu stalno razgovarali jeste činjenica da Univerzitet u Beogradu ima hiljade zaposlenih koji imaju vrlo različita politička mišljenja i stavove. Zato mi nismo u poziciji da izražavamo jedan stav u ime celog univerziteta. To je apsolutno nemoguće. Mi smo mogli da govorimo samo o onome što ima veze sa univerzitetom nezavisno od svakog političkog stava. Naravno da svako od nas, kao pojedinac, ima političko mišljenje, ali ovo nisu bili ni mesto ni situacija u kojima se to mišljenje izražava. Mnogo je bilo bitnije da pokažemo šta su pozicija i uloga univerziteta u društvu. Potpuno prihvatam da univerzitet ima, između ostalog, i ulogu da dovede za isti sto osobe sa različitim mišljenjima, da se ta mišljenja sučele, pa da dijalog, koji se vodi u duhu međusobne tolerancije, dovede do toga da se uvaži činjenica da su mišljenja različita. Opet, ne određujući šta je apsolutno ispravno. Naravno da postoje granice preko kojih se ne prelazi, ako je mišljenje takvo da sugeriše rešenja koja su protivzakonita i/ili podstiču na netoleranciju i mržnju. Imamo tu vrlo jasnu granicu. Ali ako su mišljenja vezana za različite pristupe razvoju društva ili nekim drugim aspektima života, onda mislim da zaista moramo da imamo sposobnost da saslušamo jedni druge. Čini mi se da je jedan od najvećih problema u našem društvu to što se mnogo govori, ali se vrlo malo zastaje da se oslušne i zaista čuje šta drugi govori. I onda tu nema ni interakcije ni prave komunikacije među ljudima.
Govorite o stvarima koje bi trebalo da se podrazumevaju, ali u ovom društvu izostaju. Kako se osećate kad vidite da je nužno objašnjavati bazične stvari?
Možda sam se i ja u ovom periodu promenila jer sam shvatila da to što se neke stvari meni podrazumevaju, nažalost, ne podrazumevaju se univerzalno. Shvatila sam i da je neophodno strpljivo i pažljivo pokazivati kako se vodi dijalog i kako se razmenjuju mišljenja bez svađe. Očigledno je da je u današnje vreme neophodno ponovo naučiti ljude kako da komuniciraju. Ne bih rekla da je to jedini razlog, ali plašim se da je isključivost koja se pojavljuje vezana za našu sposobnost da imamo potpunu dostupnost informacija. Sa jedne strane imamo ogroman broj izvora informacija, ali ih biramo prema svojim naklonostima. Time potpuno isključujemo činjenice koje nam se ne dopadaju. Ako isključivo biramo informacije koje nam idu niz dlaku, pa se pojavi nešto što ne ide, najednom – problem. Onda ne znate kako da se nosite s tim, a svađa ili fizički obračun svakako ne mogu da dovedu do razrešenja.
Ako se sećate, tokom blokade su me pitali šta će biti naša strategija. Rekla sam: pregovaraćemo, pregovaraćemo, pregovaraćemo… I to i dalje ostaje strategija za sve što će se na univerzitetu dešavati, a dešavaće se, sigurno. Slučaj plagijata izazvao je domino efekat i mnogi fakulteti, pa i sam Rektorat, moraće da se suoče sa slabostima u sopstvenom sistemu. Ali neka, to je dobro da se desi. Suočavanjem sa problemom i priznanjem da on postoji već pravimo prvi korak ka rešenju. Mislim da je to dobro i da će 2020. Univerzitetu u Beogradu doneti napredak jer ćemo se suočiti sa izazovima i rešiti dobar deo problema.
Vaš način razmišljanja i vođenja institucije na čijem ste čelu prilično je jedinstven u našem društvu. Šta vas je formiralo i naučilo ovakvom pristupu problemima? Znamo da ste rođeni u Brazilu, da vam je otac bio diplomata…
Ja sam do polovine studija menjala sredine i živela malo u zemlji, malo u inostranstvu. Zbog toga sam menjala mnogo škola, što je zanimljivo iskustvo jer vas tera da steknete veštine komunikacije. Uvek ste novi u razredu. To vam znatno menja ophođenje prema svetu. Drugo, kad živite u inostranstvu kao deo jedne zajednice koja predstavlja državu, živite sa osećajem da sve što radite nije isključivo čin pojedinca, nego se može pripisati i vašoj državi. To vam i roditelji naglašavaju, pa onda preispitujete kako ćete se ponašati. U detinjstvu to jeste malo opterećujuće, ali vas i formira, pa kad odrastete imate sasvim drugi osećaj, možda malo romansiran, prema istoriji i tradiciji, ali i veliko poštovanje prema tome. Otuda proizlazi osećaj da to treba da se čuva i neguje, i zato se sada, u ovom poslu, vrlo trudim da, između ostalog, naša dva akademska kulturno-umetnička društva, „Branko Krsmanović“ i „Španac“, imaju svoje mesto i prepoznatljivost jer je njihova misija važna.
U kojim ste sve zemljama živeli?
Rođena sam u Brazilu, a onda sam u više navrata živela u Sjedinjenim Američkim Državama. To je zaista na neki način odredilo moj put, ali mi je važno da kažem i da sam neke vrlo važne aspekte školovanja prošla u svojoj zemlji, a to je Peta beogradska gimnazija koja je, makar dok sam ja u nju išla, imala jedan vrlo tvrd režim rada u kom su se od đaka očekivali samo vrhunski rezultati. Mislim da nam je to dalo vrhunsko obrazovanje, a možda i malo gastritisa uz to, kao prateću pojavu (smeh).
Kada počinje vaše interesovanje za oblast kojoj ćete kasnije posvetiti čitavu akademsku karijeru?
Već pri kraju osnovne škole, ali moram da kažem da je tu uloga nastavnika ogromna jer mogu da vas odbiju ili privuku nekim oblastima. Neki vidovi primenjene hemije i biologija bili su mi oduvek interesantni. Zbog jedne, nažalost, neadekvatne profesorke biologije, moje interesovanje za tu oblast je nestalo, a ono za hemiju se razvilo. Ja sam zaista želela da upišem Tehnološko-metalurški fakultet, i to se i desilo. Nakon dve godine studija u Americi prešla sam na TMF i tu ostala. U SAD sam studirala na Univerzitetu Merilend, relativno blizu Vašingtona gde smo živeli, tako da nisam živela u domu, već sam svakog dana putovala. To je bio celodnevni režim studija hemijskog inženjerstva i sistem koji je jako efikasan. Kampanjski rad nije moguć, imate redovne nedeljne obaveze koje morate da ispunite, a usput imate i redovne provere znanja. Kad se završi semestar, imate nekoliko slobodnih dana i onda se u nedelju dana odigrava ceo ispitni rok, koji ili prolazite ili ne. Ako prođete, idete dalje, ako ne, ceo kurs slušate iz početka, ponovo imate nedeljne obaveze i provere znanja.
Verujte, kad sam došla iz Amerike i videla ovaj sistem koji postoji kod nas – polaganje ispita iz više pokušaja – bila sam potpuno fascinirana kako je to uopšte moguće. Potpuno je drugačije. Naravno da to ima određenih prednosti, ali se vrlo lako sklizne u kampanjski rad.
Bolonjski principi, tamo gde su pravilno uvedeni, doveli su do toga da se mogućnost kampanjskog rada svede na minimum jer se traži redovnost u radu. Zato se nadam da ćemo unapređivanjem primene bolonjskih principa doći do „redovnog stanja“ u kom studenti idu određenom dinamikom tokom celog semestra i da je kraj semestra manje-više formalnost. Ali još je to daleko, imamo mi dug put od formalnog do suštinskog prihvatanja bolonjskih principa, iako je mnogo fakulteta uložilo velike napore da se napravi ozbiljan iskorak u nastavi.
S obzirom na oblast koju ste studirali, pretpostavljam da je u to vreme na TMF–u bilo malo devojaka. Kakva je bila situacija u Americi i kakav je bio odnos prema ženama koje su studirale hemijsko inženjerstvo?
I ovde i u Americi je bilo jako malo žena i generalno je malo žena u tehnici. I sve te mlade žene su uglavnom bile izvanredne jer su učile ono što su zaista želele, pa su bile spremne da podnesu i velike napore da bi te studije i završile. Zato su gotovo sve, velika većina njih, bile odlične studentkinje. Što se tiče naše zemlje, tu je bilo malo drugačije, između ostalog i zbog našeg socijalističkog nasleđa. Tehnika je bila otvorenija, s tim što moram da kažem da je TMF bio otvoreniji za žene nego neke „tvrde“ tehnike poput mašinstva, građevine ili ETF-a. Na mom smeru, organska hemijska tehnologija, bilo je malo devojaka, na TMF-u su one više naginjale biotehnologiji i sličnim smerovima. Za metalurgiju se nije opredeljivalo mnogo devojaka. Na metalurškom inženjerstvu su uvek male, ali posvećene grupe koje vrlo zanima ta oblast, a sada, važno je reći, ima posla u toj oblasti, ona je vrlo propulzivna, pa evo i male reklame za metalurgiju. Inače, ja sam se opredelila da se bavim polimerima. To je nešto što bi laički rečeno bile plastične mase, guma, drvo, celuloza i tako dalje. Ta oblast se brzo razvijala i dovela je do velikog napretka životnog standarda. Ali, kao i svaki tehnološki napredak, i ova oblast ima svoju lošu stranu, vezanu za neke aspekte zagađenja životne sredine. Zato sam se kasnije, u karijeri, dosta posvetila reciklaži polimera i održivom razvoju, i to je nešto što pokušavam i dalje da radim.
Iako je bila prisutna i ranije, životna sredina je tema koja je zaista eksplodirala 2019. Kako gledate na taj trend zanimanja mladih ljudi za tu temu?
To je izuzetno važna tema. Svako ko želi da bude zaista otvoren prema podacima koji postoje, videće da promene koje se događaju nisu prirodne fluktuacije nego trendovi. Iz ugla svoje generacije mogu da kažem da smo svojim očima videli da je došlo do klimatskih promena. Danas istraživački univerziteti u svoju misiju ugrađuju ciljeve održivog razvoja Ujedinjenih nacija. To je vrlo dobar način da univerziteti uvežu sve tri svoje misije: nastavnu, naučnu i doprinos društvu. Reč je o izazovima koji su istovremeno i lokalni i globalni i koji samo interdisciplinarnim pristupom mogu da daju dobar rezultat. Univerzitet tu ne može sam mnogo da postigne, već samo kroz saradnju sa svim akterima u društvu. Očekujem da Univerzitet u Beogradu ugradi u svoju misiju i ciljeve održivog razvoja. Mi smo tome već posvećeni iako ne stoji zvanično u našim dokumentima, ali to predstavlja okosnicu našeg partnerstva sa Evropskom univerzitetskom alijansom kao i sa drugim mrežama u kojima smo aktivni. Vrlo je važno podsetiti na odgovornost svih članova akademske zajednice za doprinos razvoju društva. To nas vraća na temu lične odgovornosti.
Mi smo, nažalost, u regionu proživeli teške trenutke i ostale su duboke i nezalečene rane. Univerzitet se oglašavao u kriznim vremenima. I kad je reč o ljudima koji su uticali na mene, naravno da je bilo nastavnika čiji je uticaj u profesionalnom smislu za mene bio veliki. Međutim, ima i onih koji su značajno uticali na mene vezano za ulogu članova akademske zajednice u društvenom životu. Tu moram da spomenem profesora Jovana Jovanovića sa mog fakulteta. On je dobitnik Humboldtove stipendije i sredinom devedesetih govorio je o odgovornosti nauke u kriznim vremenima i o odgovornosti naučnika u kriznim vremenima. Ta tema je krunisana jednim skupom koji je Humboldtov klub Srbije održao 1998. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od govornika i spominjao je razne načine na koje se nauka i naučnici mogu postaviti u društvenoj krizi.
Naravno, imate različite načine ponašanja, pa je tu primer čuvenog nemačkog hemičara Frica Habera, koji je dao nemerljiv doprinos rešavanju problema gladi u svetu jer je radio na postupcima za dobijanje amonijaka, što je okosnica za dobijanje veštačkih đubriva. Dakle, dao je ogroman doprinos razvoju ljudske civilizacije. Međutim, tokom Prvog svetskog rata odlučio je da radi za državno-vojne potrebe, pa je razvijao bojne otrove. I to je bila njegova lična odluka. Drugačiji primer koji je bliži nama jeste ponašanje Mihajla Pupina, koji je dao značajan lični doprinos naporima da Srbija uopšte preživi Prvi svetski rat. Zato mislim da je promišljanje o tome šta je uloga akademske zajednice u kriznim vremenima, a mi nažalost stalno živimo u kriznim vremenima, vrlo aktuelno jer prevazilazi svaku užu naučnu oblast i predstavlja neophodnost. Svi smo različiti i verujem da svako mora da nađe svoj način na koji će dati doprinos društvu.
Niko od nas nije definisan samo kroz profesiju i društvenu ulogu. Šta su stvari koje su vas formirale ili su vam bile važne i drage kada je reč o književnosti ili filmu?
Kroz to kombinovano školovanje koje sam imala, uticaji su bili razni. Na mene je dosta uticala anglosaksonska književnost i naročito njen moderni roman, pre svega pisci kao Džozef Konrad, za mene je predstavljao okosnicu za neka promišljanja. Ali jako volim i Čehova, pa sam tako našla balans između istoka i zapada. Film sam uvek doživljavala kao relaksaciju, pa sam naginjala akcionim spektaklima, uostalom, moja generacija je ispratila serijal Ratova zvezda od početka. Ali uvek sam volela i filmove koji obrađuju socijalne teme. Kad odrastate u vremenima u kojima su centralne teme borba za građanska prava i borba za prava crnaca u Americi, to je nešto što vam obeleži detinjstvo. Na isti način, detinjstvo su mi obeležili nasilni atentati na Roberta Kenedija i Martina Lutera Kinga. U krajnjoj liniji, neke stvari koje su se dešavale u svetu, na primer, rat u Vijetnamu i puč protiv predsednika Salvadora Aljendea u Čileu, mislim da je sve to uticalo na moju svest o neophodnosti unapređivanja društvenih odnosa. Mislim da je moja generacija očekivala da će tehnološki razvoj doneti i društveni razvoj, ali smo danas svedoci da je raskorak između to dvoje sve veći i da brzi tehnološki razvoj jeste doneo mnogo dobrog, ali da očekivani društveni razvoj izostaje. U ovom trenutku nemamo odgovor kako da prevaziđemo probleme koji postoje i zato je sada ključna uloga društveno-humanističkih nauka. One su nam sada neophodne, da bismo se suočili sa situacijom u kojoj smo. Verujem da je važna uloga društvenih nauka i naučnika u razrešenju, na primer, etičkih dilema u upotrebi veštačke inteligencije. Svako vreme sa sobom nosi dileme o tome kako dobra strana nauke može biti i zloupotrebljena. Znanje jeste moć, to nije fraza, i ono može da se primeni i za dobro i za manje dobro. Kako će biti primenjeno, pitanje je lične odgovornosti. Ali sigurno je da 21. vek neće dovesti do napretka bez primene znanja i da nema ni brzih ni priučenih rešenja. Zato apelujem da obrazovanje mora da bude prioritet svake države i raduje me što Vlada Srbije stavlja obrazovanje u prioritete i nadam se da će u skladu sa tim i veći deo budžeta biti namenjen obrazovanju. Ali, to ćemo tek videti.
Ova decenija čijem se kraju bližimo obeležena je još jednom globalnom pojavom vezanom i za nauku i za društvo. Mislim na ekspanziju pseudonauke i negiranja aksioma, poput činjenice da je Zemlja okrugla ili da vakcine štite kolektivni imunitet. Otkud u vremenu kada znanje nikad nije bilo dostupnije ekspanzija teorija zavere?
Taj fenomen je zanimljiv jer je paradoksalan. Trebalo bi da očekujemo suprotno. Međutim, imali smo na globalnom nivou velike afere u naučnoj zajednici, gde je došlo do prikrivanja značajnih informacija. To je dovelo do sumnje i nepoverenja, koji se sad kroz mnoštvo široko dostupnih informacija produbljuju jer više nema filtera ili, preciznije, ljudi ne žele filtriranje. To dovodi do širenja lažnih informacija koje ljude uljuljkuju u uverenja koja nisu istinita. I opet je to posledica nedostatka obrazovanja. Međutim, ja ne govorim o obrazovanju u smislu enciklopedijskog znanja, nego o tome da je ključni zadatak obrazovanja na svakom nivou stvaranje slobodnomislećih građana. Govorim o osposobljavanju ljudi da prime informaciju, da je kritički obrade i iskažu stav o njoj. Moć medija je ogromna i jedino obrazovana populacija može da filtrira informacije i da ne prima sve zdravo za gotovo. Zato se plašim da će zbog jaza između obrazovanih i neobrazovanih biti sve više takvih stvari. To je zabrinjavajuće jer dovodi, i već je dovelo, do pojave društvenih grupa koje utiču na ishode izbora u svetu, koje upravljaju državama i vode nas u situaciju u kojoj nema tolerancije, nema dijaloga, i nadam se da ovaj trend neće eskalirati.
Te grupe funkcionišu kroz manipulaciju emocijama. Obrazovanje nas ne lišava emocija. Odlučivanje na osnovu emocija jeste primereno za neke segmente naših života, ali odluke koje su vezane za politiku, finansije, posao, ako su suviše obojene emocijama, mogu da nas odvedu na pogrešan put. Mislim da smo generalno u ovom regionu previše skloni tome da nas vode emocije i (ne)sposobnost kontrolisanja emocija nas možda i razlikuje od drugih. Neko može da kaže: hvala bogu da je tako, ali s druge strane to je veliki hendikep.
To često čujemo o ovom regionu, a živeli ste i u Americi, koja je, čini mi se, potpuno pod kontrolom emocija jednog čoveka, Donalda Trampa. Da li ono što je nekada važilo samo za region sada postaje globalni fenomen?
Tako je. Vreme u kojem sam ja živela u Americi bilo je potpuno drugačije, i ja ovu današnju Ameriku više uopšte ne prepoznajem i ne identifikujem se sa njom. Ono što se sada dešava smatram da je jako loše. Jer jedno je kad vam emocije odlučuju koja vam se boja više sviđa, ali ako vas vode emocije u politici, kad odlučujete o velikom broju ljudi, to otvara mogućnost za manipulaciju, ali i za eskalacije kakve ne bismo voleli da vidimo u 21. veku. Ono što je meni nejasno u ovom trenutku jeste šta treba da se desi da se ljudi trgnu i shvate da tim putem nećemo daleko stići. Nemam odgovor na to pitanje, ali sam vrlo zabrinuta.
Nekako, očekivali bismo da smo već stigli do jednakog pristupa obrazovanju, zdravstvu, pravosuđu, penzijama, a to se nije desilo i došli smo do toga da su sve te stvari opet ugrožene. Mislim da su važni knjige i blogovi koje piše kolega Branko Milanović, koji se bavi globalnom nejednakošću. Iako smo tehnološki napredovali, vrlo mali procenat ljudi drži u svojim rukama veći deo svetskog kapitala. Mislim da je to ključna odrednica koja definiše svet u ovom trenutku. Kroz razne vidove ukrupnjavanja ukupnog svetskog kapitala on se koncentriše kod jako malog broja ljudi koji onda ima moć da utiče na sudbine čitavih država, jer danas pojedinci imaju više novca nego što imaju budžeti mnogih država. Taj aspekat vidim kao regresiju, jer smo polovinom prošlog veka išli u pravcu socijalne pravde.
S obzirom na to koliko ste posvećeni svojoj društvenoj ulozi, da li su vam ambicije uvek išle u pravcu akademske karijere ili ste imali neke druge planove?
Zapravo, želela sam da radim u naftnom sektoru. Kada sam se vratila iz Amerike i upisala Tehnološko-metalurški fakultet, profesor koji je bio predsednik Komisije za nostrifikaciju i sa kojim sam imala mnogo zajedničkog posla oko prevođenja ocena, počeo je sistematski da me ubeđuje da moji planovi nisu baš izvodljivi u praksi. Kroz kasniji rad sa njim u laboratoriji, prešla sam na oblast polimernog inženjerstva i nisam se nikad pokajala. Sticajem okolnosti, nepunih godinu dana sam prvo radila u Institutu „Vinča“, a onda se otvorila mogućnost da se vratim na fakultet i tako sam od asistenta-pripravnika prošla put kroz sva nastavna zvanja, i bilo je jako zanimljivo. Naravno, u vreme kad sam počinjala da radim, još uvek u SFRJ, postojala je adekvatna domaća privreda i interakcija fakulteta sa privredom, pa je bilo potpuno drugačije nego devedesetih i dvehiljaditih. Ali, u svakom slučaju, polimerno inženjerstvo je jedna važna tehnička oblast koja ima svoj prostor u našoj zemlji i sada je ponovo u zamahu, nakon krize kroz koju je prošla kao posledica devedesetih, jer su hemijska i srodne industrije zapravo najviše bile pogođene sankcijama. Zato je njihov oporavak najduže i trajao, ali sada možemo da kažemo da stvari dosta dobro idu napred.
Inače, nikad sebe nisam videla kao osobu sa velikim ambicijama. Savesno sam radila svoj posao, a onda su se prilike i okolnosti otvarale. Samo je pitanje da li ćete iskoristiti priliku ili ne i šta vam je važno u životu. Čini mi se da svi mi živimo iluziju da kao pojedinci možemo da iznesemo veliku promenu. Pre mislim da kao pojedinci možemo da damo doprinos u svom mikrookruženju. E onda, kako vam se prilike otvaraju, tako vam se čini da biste sada u nekom drugom kontekstu, u drugom okruženju mogli da date taj doprinos. Tako se i meni otvarala jedna stvar za drugom dok nije došlo i ovo mesto, gde se iskreno nadam da ću biti u prilici da dam svoj doprinos.
Koliko ste zadovoljni doprinosom koji ste dali u prvoj godini rektorskog mandata?
Volela bih da smo uradili više, ali ako objektivno sagledam ovaj period od petnaest meseci, mislim da više nije bilo moguće s obzirom na okolnosti. Moram da naglasim da je razrešenje situacije sa doktoratom Siniše Malog rasterećenje, jer problem i dalje postoji ali će se rešavati u drugom domenu, na Upravnom sudu, a u akademskom domenu je rešen i izašao je odatle. Sada konačno možemo da se vratimo planovima koje smo imali za ovaj mandat i da u 2020. ubrzano radimo na realizaciji tih planova. Vreme brzo prolazi pa se nadam da ćemo uspeti to da uradimo i da ćemo osim stvari koje radimo na međunarodnom planu i koje su nam važne za pozicioniranje univerziteta, da se okrenemo i unutrašnjim stvarima, unapređenju rada svih naših službi, da dovedemo Rektorat na nivo jednog savremenog sistema koji može još bolje da koordiniše i unapređuje rad cele akademske zajednice. U krajnjoj liniji funkcija Rektorata i jeste da obezbedi optimalan rad svih delova univerziteta. U ovom trenutku imamo izvanrednu grupu posvećenih ljudi, prorektora, dekana i članova saveta univerziteta, za koje mislim da će svojom energijom omogućiti da se to i desi.
Nekoliko puta ste u ovom razgovoru pomenuli bolonjske principe sa naglaskom na „tamo gde su pravilno primenjeni„. Kakvi su vam planovi u vezi sa tim?
Inovirana interpretacija bolonjskih principa je nešto što smo na početku postavili kao prioritet, ali je, nažalost, ostao u drugom planu zbog tema koje su obeležile 2019. godinu. Sada je to apsolutno naš najvažniji zadatak za 2020. Isključivo klasična ex cathedra nastava je stvar prošlosti. Ne kažem da će potpuno nestati, ali unapredićemo nastavu, radiće se u manjim grupama, biće povećana interakcija između nastavnika i studenata. Nastavniku je potrebno vreme za tu interakciju, pa ne može da obavlja ostatak svog posla. To znači da imamo manjak saradnika koji bi se time bavili i to bismo, zajedno sa Ministarstvom prosvete, želeli da postepeno obezbedimo kroz novu Strategiju obrazovanja do 2030. Nisu svi ti ljudi nastavnici, ali i u prirodnim i u društveno-humanističkim naukama postoje vežbe, laboratorije, praktičan rad koji zahteva sistem podrške i ljude koji bi taj sistem održavali. U tom segmentu nas je prilično ugrozio Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih (poznatiji kao „zabrana zapošljavanja u javnom sektoru“, prim. nov.) jer se nije odnosio na zapošljavanje nastavnika, ali jeste na zapošljavanje nenastavnog osoblja. Mi sad imamo ozbiljan manjak ljudi koji su nam potrebni. Ali nije problem samo manjak, nego i pitanje kako će njihove zarade biti finansirane, i to ne može da se reši preko noći, ali mora da se napravi plan ili vizija kako bi se to postepeno rešavalo. To je neophodno da bismo podigli kvalitet visokoškolskog obrazovanja. Drugi prioritet je pojačavanje interakcije u živoj i onlajn komunikaciji. Nešto od toga je u domenu slobodnog korišćenja, nešto su softveri koje treba nabaviti, a i tu imate ljude koji treba da opslužuju te servise. I da ne zaboravimo domen akademske čestitosti gde želimo od prvog koraka, od osnovnih studija da obezbedimo da studentski radovi moraju da prođu provere. I ti softveri mnogo koštaju i nisu predviđeni budžetima fakulteta. Fakulteti ih sada nabavljaju iz sopstvenih sredstava, dok Ministarstvo obezbeđuje sredstva za softvere koji proveravaju autentičnost samo doktorskih disertacija, što je u ovom trenutku oko 650 dokumenata godišnje na UB. Znamo da je na osnovnim studijama broj pisanih radova, naročito na humanističkim naukama ogroman, a provera je neophodna iz prostog razloga što je učenje akademske čestitosti takođe deo obrazovnog procesa. U trci oko učenja nauke i struke zapostavili smo učenje studenata vrednostima. Svi vrhunski istraživački univerziteti danas u svoje misije vraćaju izvrsnost u nastavi.
Još jedna stvar koja je obeležila 2019. kada je reč o vama jesu pokušaji da budete isprovocirani. Ti pokušaji su dolazili sa političke scene i vrlo uspešno ste ih prevazišli. Čak ste se našli na udaru kritika opozicije zbog saradnje sa Vladom Srbije.
Mi smo državni univerzitet i naš osnivač je Republika Srbija. Mi moramo da imamo funkcionalnu saradnju sa državom. Ja mislim da univerzitet dobro radi ako se na njega žale i vlast i opozicija. Onda mislim da smo autonomni, onda smo tamo gde treba da budemo. Kakve će to eventualne teškoće doneti univerzitetu, videćemo ako ih bude. Za sada, mogu da kažem da ne očekujem probleme, iz jednostavnog razloga što želim da verujem da i javnost i vlast i opozicija imaju svest o značaju univerziteta kao javnog dobra. Taj značaj prevazilazi sve partikularne interese i svi smo dužni da čuvamo univerzitet. Samo tako kao društvo možemo da napredujemo. Svako neprimereno tretiranje univerziteta predstavlja sliku društva u kom živimo. Mislim da Srbija ima dovoljno problema, da ne mora još da šalje sliku o sebi kao o zemlji u kojoj se ne poštuje, neću čak ni da kažem autonomija, nego univerzitet kao javno, zajedničko dobro.
U Srbiji se do sada nije često događalo da se rektor, pa još mimo svoje volje, nađe u ovolikoj meri pred očima javnosti, a pogotovo se nije dešavalo da impresionira javnost smirenim i konstruktivnim nastupom. Takođe, nijednog trenutka, iako smireni, niste davali „ravne“ izjave poput onih u kojima se ne kaže ništa. Vaši stavovi su uvek bili vrlo jasni i niste izbegavali odgovore ni na jedno pitanje. Da li vi ikada gubite strpljenje?
Ja zaista verujem da je, kada javno nastupate, odgovornost ogromna. Vi tada nemate pravo na lični momenat jer predstavljate instituciju. To zahteva da se malo suzdržite u načinu na koji govorite, a opet, ne izbegavajući da kažete svoj stav. Sa druge strane, svi smo mi ljudi i naravno da je u periodu iza mene bilo trenutaka kada sam bila sve, samo ne suzdržana. Ali zaista mislim da su to momenti koji nisu za javnost i koji treba da ostanu u domenu privatnog. To što smo spremni da pređemo preko mnogih stvari ne znači da zaboravljamo da su se dogodile. Svakome se dogodi da „eksplodira“, ali to dođe i prođe. I to je prirodno, znate i sami, ako sve držite u sebi, narušićete sopstveno zdravlje. Izražavanje ljutnje i nezadovoljstva je važno i dobro, samo se treba postarati da za sve postoji vreme i mesto. Ja smatram da to nije primereno činiti u javnosti. A kako verujem i da je neprimereno da se iskalite na nekom trećem ko nema nikakve veze s onim što vam se dešava, u periodu iza nas, jako mi je koristila fizička aktivnost, jer ona zaista dobro dođe za izbacivanje negativnih emocija. Mislim da mi je upravo ta sposobnost stišavanja emocija pomogla da prevaziđem izazove koji su u godini za nama bili pred Univerzitetom u Beogradu. Ali zaista moram da naglasim da to nikako ne znači da emocija nije bilo. Emocija je bilo mnogo (smeh).
Volela bih da rad Univerziteta u Beogradu i stil komunikacije postanu primer dobre prakse. Promovisanje kulture dijaloga je za nas veoma važno, iako to ne ide lako. A sigurna sam da to neće postati opšteprihvaćen model komunikacije ako ga mediji ne prigrle, jer svakako imaju veću snagu od jednog pojedinca.
