Da li su oni ozbiljni

Još jedna mala, ali ipak pobeda za braću Vučić pred pravosuđem Srbije. Nedelju dana nakon što je u sudskom postupku utvrđeno da je Andrej Vučić bio brutalno i protivzakonito prebijen na Paradi ponosa 2014. godine, tužilaštvo za organizovani kriminal je u posebnom saopštenju javilo da on i njegov brat nemaju nikakve veze sa slučajem Jovanjica.

Ovo saopštenje prenosimo u celini.

„Povodom krivične prijave koju je 9. decembra 2019. godine Miloš Vučević podneo protiv Aleksandra Vučića, predsednika Republike Srbije i njegovog brata Andreja Vučića, Tužilaštvo za organizovani kriminal obaveštava javnost o sledećem:

Tužilaštvo za organizovani kriminal je utvrdilo da ne postoje osnovi sumnje da su Aleksandar i Andrej Vučić bili u bilo kakvom kontaktu ili komunikaciji sa osumnjičenim Predragom Koluvijom, niti da su pomaganjem ili na drugi način učestvovali u izvršenju krivičnog dela koje se stavlja osumnjičenom Predragu Koluviji na teret, čime ne postoje osnovi sumnje da su Aleksandar i Andrej Vučić izvršili bilo koje krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Naime, iz izveštaja o prikupljanju podataka iz mobilnih telefonskih uređaja i SIM kartica oduzetih od okrivljenog Predraga Koluvije, sačinjenog od strane Službe za specijalne istražne metode MUP Republike Srbije, akvizicijom memorisanog sadržaja kao i sadržaja svih instaliranih aplikacija za komunikaciju putem Interneta, proizilazi da nije utvrđen nijedan kontakt sa Aleksandrom Vučićem i Andrejem Vučićem, niti da se komunikacije koje su ostvarene 13. i 14. novembra 2019. godine putem mobilne mreže ili Internet aplikacija mogu dovesti na bilo koji način u vezu sa Aleksandrom i Andrejem Vučićem.“

Reakcije na ovakav ishod bile su očekivane: ovi što su uz Vučića likuju i govore da je još jednom dokazano da su oni (misleći na sve iz opozicije) lagali i izmišljali; druga strana – ako tako nešto postoji u ovom slučaju – govori da je ovo još jedan dokaz o podjarmljivanju pravosuđa, odnosno – da je tužilaštvo u potpunosti potčinjeno interesima Vučića i vladajuće stranke. A oni koji relativizuju sve, kažu da je oduvek tako bilo i da se ovde protiv vlasti ne vode postupci, ali da se ne vode postupci ni po padu s vlasti jer postoji neka vrsta nepisanog dogovora onih koji su u politici.

Par nedelja pošto je policajac koji je vodio istragu u slučaju Jovanjica Slobodan Milenković u čudnom TV iskazu rekao da braća Vučić nemaju nikakve veze sa ovom aferom, stigla je i nova potvrda, ovoga puta sa „nadležnog mesta“ da su braća Vučić oklevetani i da, na sreću, nikakve veze nemaju sa ljudima koji su na plantažama pored Beograda uzgajali tone droge.

BRZO TUŽILAŠTVO

Iako saopštenje nije potpisano, zna se da Tužilaštvom za organizovani kriminal rukovodi tužilac Mladen Nenadić, osoba koja se retko može videti u javnosti, čak ređe nego republičku javnu tužiteljku Zagorku Dolovac.

Ovaj tužilac je, za razliku od svojih prethodnika, veoma diskretan, a diskretni su i postupci koje je pokrenuo od trenutka kada je postavljen na to mesto. Ako se ne možete videti u javnosti, moguće ga je sresti u nekim elitnijim restoranima po Beogradu; reporter „Vremena“ ga je nekoliko puta video u društvu ministra zdravlja Zlatibora Lončara, jednog od najvažnijih ljudi u sistemu Aleksandra Vučića.

Takav tužilac je očito ozbiljno shvatio „nalog“, odnosno krivičnu prijavu Miloša Vučevića, advokata iz Novog Sada i trenutnog gradonačelnika tog grada; on je prijavu podneo po principu „obrnute psihologije“ – do sada ne tako često primenjivanog postupka u važnim pravosudnim stvarima. Naime, Vučević je, o čemu je i ovde bilo reči, tužio braću Vučić da bi pokazao da oni sa svim tim nemaju veze.

O umešanosti ove dvojice u aferu Jovanjica javno je govorio narodni poslanik Miroslav Aleksić iz Narodne stranke, pozivajući se na izvore iz MUP-a. Prethodno Aleksić je govorio i o tome na koji način je sprovedena akcija hapšenja Koluvije i njegovih saradnika, takođe se pozivajući na izvore u MUP-u.

Izgleda kao da je Vučević namerno lažno optužio Vučiće da bi „isterao zeca“ na čistinu, samo je pitanje ovde ko je zec – Aleksić /opozicija ili istina o ovom slučaju?

Posmatrajući ranije slučajeve u kojima je najčešće bio pominjan Andrej Vučić – slučaj Asomakum pred Privrednim sudom, slučaj Parada ponosa pred Višim sudom i aktuelni slučaj Asomakum pred Višim sudom u Beogradu – novost je u tome što se stvar sada završava u predistražnom delu, veštačenjem telefona i aplikacija Predraga Koluvije kako bi se nedvosmisleno utvrdilo da on nije zvao nijednog od braće Vučić ne samo u danu kada je hapšen, sredinom novembra 2019. godine, nego ni ranije.

KRALJEVI ANKETNIH ODBORA

Nekoliko godina unazad svedoci smo da je u SAD vođena istraga protiv predsednika Donalda Trampa zbog indicija da je on lično, kao i brojni njegovi saradnici, bio povezan sa stranim državama, konkretno Rusijom, tokom kampanje za izbor na mesto predsednika SAD 2016. godine.

Istragu je vodio veliki broj istražitelja koje je predvodio Robert Miler, a koju je Tramp „brendirao“ kao „lov na veštice“. Za našu priču nisu važni detalji ove istrage nego postupak: istraga je bila temeljna, trajala je dugo, podrazumevala je opsežnu proveru dokumenta različite vrste, kao i saslušavanje brojnih svedoka i drugih osoba koje su mogle da znaju nešto o tome.

Na kraju, sastavljan je opsežan izveštaj koji je javno prezentovan i o kome se javno raspravljalo.

Tako nešto se u Srbiji dešavalo ranijih godina i to, po pravilu, onda kada su nekadašnji radikal Vučić i njegov šef Vojislav Šešelj pokretali parlamentarne istrage o pojedinim kontroverznim slučajevima. Od 2001. godine pa do 2007. godine, radikali, a Vučić posebno, istakli su se sazivanjem anketnih odbora na sledeće teme: ko je ubio Pavla Bulatovića, nekadašnjeg ministra odbrane SRJ; ko je upao u Biro za komunikacije Vlade Srbije zbog prisluškivanja Vojislava Koštunice i dela Vojske; ko se sa Vojinom Lazarevićem i Vukom Hamovićem dogovarao o prodaji struje EPS-u; da li su pokradeni izbori u Beogradu 2004. godine; kako je sprovedena privatizacija kompanije „Knjaz Miloš“ i tako dalje…

Dok su bili opozicija, radikali, današnji naprednjaci, nisu se libili da sve koje označe kao svoje neprijatelje proglase kriminalcima, lopovima i mafijašima opšte prakse, pa su koristili svoju poziciju u sistemu da dobiju više medijske pažnje kroz pokretanje parlamentarnih istraga. Vučić je vikao sa poslaničke govornice, optuživao ljude, spremao slučajeve, tužbe, pretio hapšenjima i dugogodišnjim robijama.

Docnije su oni iz radikalne stranke koji nisu prešli u naprednjake govorili po kuloarima skupštine i u neformalnim razgovorima sa novinarima da je Vučić na taj način reketirao za potrebe stranke razne ljude, odnosno da je dizao galamu dok „mu se ne plati“. Da li se to dešavalo vrlo lako mogu da potvrde ili demantuju svi oni koji su se našli u toj poziciji… Kada je došao na vlast, promenio je ćurak.

Nikada opoziciji nije bilo dozvoljeno da formira anketni odbor za brojne afere koje prate ovu vlast još od 2013. godine i pretvaranja JAT-a u Air Serbia, pa nadalje. S druge strane, Vučić se ponekad branio i formalno, ne samo preko televizije, odlazeći na poligrafsko ispitivanje. To je u jednom trenutku postalo kultno mesto za utvrđivanje istine u Srbiji, po onoj staroj: Ako krava laže, poligraf ne laže!

Sada je režim potegao dva mehanizma i odrekao se poligrafa: prvo, izgledalo je kako je Slobodan Milenković nateran da javno kaže kako Vučići nemaju ništa sa Koluvijom, a sada smo dobili i šturo objašnjenje tužilaštva.

Za razliku od američkog primera i, čak, organizovanja anketnih odbora, ovde neki glas iz tužilaštva u „tri tvita“ kaže: proverili smo jedan telefon, videli da nije zvao (zvao na koje brojeve?) i to je to, nije bilo veze, nije bilo nikakvih odnosa.

Nema informacija o tome koliko je telefona forenzički obrađeno, koji su svedoci saslušani, niti kakva je metodologija korišćena da bi se nedvosmisleno utvrdilo ono što piše u saopštenju. Dalje – nije jasno zašto je ova krivična prijava tretirana odvojeno od celog slučaja i kako je tužilac odredio prioritete. Jer, skoro tri meseca nakon hapšenja Koluvije i ekipe, u javnosti nema ni naznake kada će biti podignuta optužnica, niti da li je ovo hapšenje samo jedno u nizu u cilju otkrivanja cele mreže proizvođača i trgovaca drogom. Zauzvrat, dobili smo postupanje po krivičnoj prijavi visokog funkcionera SNS sistema.

Ovakvo promptno rešavanje slučaja koji je trebalo da pokaže kako slučaja nema, kao što je rečeno odmah po podnošenju prijave protiv samog sebe, više liči na ruganje nego na sprovođenje pravde.

PREDSEDNIK NA SUDU

Zašto se uopšte govori o tome da Aleksandar Vučić nema nikakve veze sa okorelim uzgajivačima marihuane i da li je strašno pozvati prvog čoveka države da svedoči u nekom postupku?

Postoji slučaj kada se Boris Tadić u svom mandatu našao pred sudom i to Prekršajnim, posle utakmice Srbija–Rumunija u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010. godine. Na toj utakmici se točio šampanjac u loži stadiona Crvene zvezde, što je u suprotnosti sa Zakonom o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama, pa su se Tadić, kao i tadašnja ministarka Snežana Malović i tada zamenik gradonačelnika Aleksandar Antić, našli pred sudijom Zoranom Pašalićem.

On ih je osudio na novčanu kaznu, koju su platili i, razume se, nisu se pozivali na imunitet, niti su pokušavali da ubede javnost da se ništa nije dogodilo ili da je bilo primereno da se pije šampanjac u večeri kada je Srbija potvrdila odlazak na Svetsko prvenstvo u fudbalu.

U slučaju Jovanjica, Vučić se sam ugurao iako ga niko nije pominjao. On je, u želji da „odbrani“ svog brata, stavio sebe na krivičnu prijavu i govorio kako je monstruozno da se on optužuje da je sarađivao sa uzgajivačima marihuane. Tako je uspeo da se lično nađe u centru afere, što nam najbolje govori o odnosima unutar SNS-a i borbi koja se vodi za prevlast u policiji. Posmatrano iz perspektive nekoliko poslednjih meseci i uz analizu desetina zaumnih poruka koje su slali Vučić, Lončar, Stefanović i drugi „lideri“ vladajućeg režima, može se nazreti velika napetost u odnosima u vrhu nekadašnjih radikala.

Ipak, u Vučićevim istupima ništa se nije promenilo: govori i dalje glasno, emotivno i sve što mu padne na pamet, računajući da će ga takav pristup približiti „običnim ljudima“, a njegov trenutni rejting govori da je taj pristup za sad najbolji mogući. On se uvek „busao u prsa“ i govorio da se ničega ne boji. Tako je bilo i kada ga je ovaj reporter prvi put u karijeri pozvao 2004. godine da komentariše slučaj koji je pred sudom u Beogradu nameravao da protiv njega pokrene advokatski tim Vuka Hamovića zbog kleveta da je opljačkao EPS i Srbiju.

Na pitanje da li će se pozvati na institut poslaničkog imuniteta da bi izbegao pojavljivanje na sudu, vikao je u slušalicu: „To je čista laž! Nikada se ne bih sakrivao iza imuniteta, nikada to nisam činio niti ću! Tako mi rođene dece!“