Bojkot je zahtevniji  od izbora

Kada bi se danas radio portret političkog i društvenog dela Srbije koji se svrstava u redove protivnika aktuelne vlasti, na njemu bi se dosta jasno razlikovale mnogostruke crte lica. Najkrupnija crta bila bi već isklesana podela na dojučerašnje savezničke, opozicione, stranke od kojih jedne bojkotuju predstojeće izbore, a druge na izbore izlaze od početka tvrdeći da je bojkot opozicije ravan samoubistvu. Sliku upotpunjuje strah da će se Demokratska stranka kao kakav „logo“ opozicije raspasti ne na dva nego na nekoliko delova ili da će u krajnjem odustati od totalnog bojkota, i on ne prestaje da visi kao Damoklov mač nad glavom. Legendu o totalnom bojkotu „prave“ opozicije već su napustili njegovi do sada najveći zagovornici, predsednici opozicionih opština Šabac i Paraćin, odlukom da na lokalne izbore ipak izađu, pa i po cenu da napuste svoje opoziciono matično okrilje, Savez za Srbiju i pripadajuće mu stranke. Zajedno sa političkom, i intelektualna elita se svrstava u dve kolone. Gotovo da nema dana u kome poneko od uglednih i omiljenih opozicionih lica, važnih u kreiranju javnog mnjenja, nije dao podršku izborima u Šapcu i Paraćinu. Podrška lokalnoj opoziciji na vlasti pomerila je fokus sa bojkota opozicije generalno, pa su birači sve više uvereni da ni kamen na kamenu od jedinstvene opozicije neće ostati, verujući samo sebi i – nikome više.

Disperzija javnih mišljenja za to vreme sve vidljivije rastače do juče ugledne i kompaktne opozicione i akademske skupine, koje su nosile kakav-takav potencijal za masovnije političko pribežište. Zbog toga su upravo atomizacija političkih opredeljenja i odluka, atomizacija javnog mnjenja bile zamišljene kao početne teze za razgovor sa našom sagovornicom, istoričarkom Dubravkom Stojanović, pripadnicom onog dela intelektualne elite koji se angažovano i nesumnjivo suprotstavlja svakoj vlasti, pa i sadašnjoj, koja ima nedemokratska obeležja. Isto tako nesumnjivo, njena nedavna izjava koju su preneli mediji a kojom daje punu podršku izborima na lokalu, u Šapcu i Paraćinu, unela je još jednu „atomiziranu“ pometnju. Zato, neplanirano i direktno, razgovor i počinjemo izborima.

„VREME„: Da li je, po vama, bojkot uopšte opravdan izbor opozicije u datim okolnostima i, ako jeste, zar onda opozicija kao jedinstvena celina tu odluku ne treba i da poštuje?

DUBRAVKA STOJANOVIĆ: Bojkot je naravno legitiman način političke borbe, ali mislim da se ovom bojkotu pristupilo neozbiljno, i to dok Srbija klizi u diktaturu. Mislim da bojkot nije dovoljno osmišljen i podele koje su se pojavile oko lokalnih izbora to najbolje dokazuju. Vidi se iz ove nove situacije da se uopšte nije razmišljalo o tome kako pristupiti lokalnim, a kako parlamentarnim izborima, odnosno da nije bilo nikakve ozbiljne strategije od početka. I još gore! Izgleda da se razmišljalo vrlo centralizovano i da se uopšte nije razmišljalo o stanju van Beograda, o ljudima koji su se za svoju slobodu već izborili u slobodnim opštinama. To je veoma loš podatak o opoziciji.

Opozicija je proklamovala bojkot kao svoj opšti i nepokolebljiv stav. Kako smo razumeli, kao politički i ideološki odgovor na ponašanje vlasti i nefer izborne uslove, a ne kao izbegavanje izbornog neuspeha, osim možda u par opština.

Za mene je upravo odnos prema lokalnim izborima ključan. Situacija na lokalu je uvek drugačija, a posebno u opštinama koje imaju opozicionu vlast, koje imaju slobodne medije i koje će demokratski kontrolisati izborni proces. Dakle, u tim opštinama ne stoji argument da uslova za izbore nema.

Mislim da je dobra i važna odluka da se u Šapcu izađe na izbore jer je taj grad primer kako se može drugačije, a i zbog toga što slobodne opštine treba da budu uporišne tačke iz kojih će se organizovati budući otpor. Užasno je, na primer, važno što je Zelenović svoje građane učio da za svoje interese glasaju na referendumima. To je suštinski rad na demokratizaciji društva, da ljudi shvate da oni odlučuju i da su spremni da snose odgovornost. I da to postane model za suštinsku promenu u celoj zemlji. Jer stvarno nije dovoljno samo da se zameni vlast. Treba pokazati da se može drugačije. Sada sve što je urađeno predati na tacni, vrlo je neozbiljno.

Zašto mislite da već nije sve predato na tacni onda kada se parcijalno odlučilo da se ide na izbore a, generalno, uslova za izbore i dalje nema?

Stalno se ponavlja da se u bojkot ide jer nema uslova za izbore. To je, naravno tačno, ali onda je možda baš dosledno izaći na izbore tamo gde uslova ima. Dakle, to ne mora nužno da bude nedoslednost, već naprotiv.

Uz to, još nismo čuli šta je cilj bojkota. Čuli smo samo da je cilj bojkota da se natera Vučić da raspiše nove izbore ubrzo i to po demokratskim uslovima. To mi zvuči neverovatno naivno. Zašto bi to Vučić uradio? Kao, biće mu neprijatno što nema opoziciju u parlamentu? Pa da je njemu bilo šta neprijatno, Srbija ne bi danas ovako izgledala i on bi već sad prihvatio neke od zahteva opozicije i poboljšao izborne uslove. On ne samo da nije pokazao nikakvu nameru da to uradi, nego se stanje bitno pogoršava, uzmimo samo za primer ukidanje N1.

Onda ide drugi argument – pritisnuće ga Evropa da bi imao pluralni parlament kad dođe do rešenja Kosova. Ne verujem ni u to, jer Evropa traži od opozicije da izađe na ove izbore i neće im pružiti podršku ubuduće, a Vučić će sebi proizvesti neku opoziciju koja će glumiti višestranačje. Zbog svega toga mislim da bojkot nije dovoljno osmišljen, da se na tome skoro ništa nije radilo, da se nije napravila mreža po Srbiji, da se nije podigla atmosfera, stvorilo poverenje. Naprotiv, mislim da je sve umrtvljeno i da je to suprotno onoj atmosferi koja bi bila potrebna da bi se promenio režim. Uvek se kaže – bojkot je zahtevniji posao od izlaska na izbore!

Najčešće postavljano pitanje opoziciji koja bojkotuje izbore glasi: šta će biti dan posle izbora, kakva vam je dalja strategija? To pitanje se recimo uopšte ne postavlja kada je reč o Šapcu i Paraćinu: „Šta će biti dan posle izbora, a vi na primer ne osvojite ponovo vlast, nego izgubite?“

Naravno da treba to pitanje postaviti. Naravno da postoji takva mogućnost, politika jeste neka vrsta kocke i pitanje je ko ima bolju procenu. Ali, ako se izbori u ta dva grada izgube uz crne kombije i nasilje od strane vlasti postoji nada da će se građani pobuniti i da će nastati izborna kriza u kojoj će građani braniti svoj glas, kao što su to radili 1996-

-97. godine. Takva nepravda pogodi svakog pojedinca i taj osećaj da ste prevareni, da vam je ukraden glas, da se desilo nasilje, može da pokrene ljude iz političke učmalosti. A kad bojkotujete, vi ste već unapred digli ruke od borbe posle izbora. Mislim da nije dobra računica verovati da će se ljudi pokrenuti posle izbora. Mogla je, na primer, da se vodi snažna izborna kampanja, da se osnivaju odbori, umrežavaju, pa da se onda usred već napravljene atmosfere proglasi bojkot i proizvede politička kriza. Onda bi ljudi možda mogli da se identifikuju s opozicijom i nepravdom koja joj se nanosi. Ovako su i protesti „1 od 5 miliona“ zamrli i sad očekujete da će to sve da se pokrene. Mislim da to taktički nije realno.

Uzmimo i mogućnost da izbore u ove dve opštine opoziciona vlast ponovo dobije. Šta će ostati od formata jedinstvene opozicije, kad znamo da je Zelenovićeva stranka Zajedno za Srbiju istupila iz Saveza za Srbiju ili, recimo, Narodna stranka raspustila svoj odbor u Šapcu?

Ja sam protiv ujedinjenja opozicije. Naprotiv, ja sam za ideološko profilisanje na političkoj sceni Srbije, a na tome ne može ozbiljno da se radi ako ste u istom džaku. Ako govorite iz istog džaka, jedini program može da vam bude: dole Vučić! Jer ste toliko različiti da ne smete da otvorite nijedno pitanje. Meni je uvek bliže da, na primer, postoje dve koalicije koje bi se jasno idejno razlikovale. Onda bi opozicija morala jasnije glasačima da predstavi šta misli o ključnim pitanjima, kao što su Evropa, Rusija, Kosovo, ekonomski sistem, investicije, porezi… Mislim da i opozicija treba da radi na sazrevanju društva, a ne da izbacuje parole i čeka da „ulica“ promeni vlast. Treba da se radi na stabilizovanju društva, artikulaciji postojećih opcija. Ne raditi na tome je vrlo neodgovorno prema budućnosti demokratije u Srbiji. Imali smo iskustvo Deposa, Koalicije Zajedno, DOS-a, koji su uvek činili idejno jako udaljene stranke s ciljem da se svrgne vladar, pa ćemo se, kao, posle pitati kako ko vidi dalji razvoj Srbije. Zato nikad nismo ni stigli dotle da se postave ključna pitanja, jer na tome odmah nastupi raspad koalicije.

Mislim da je krajnje vreme da se pitanje obrne – da se krene od profilisanja programa i predstavljanja srpskoj javnosti jasnih alternativa. Stanje je suviše ozbiljno da bi se i dalje trupkalo, bez jasnih ideja šta u stvari hoćemo, kakvu državu želimo.

U slučaju da ponovo osvoje vlast, koliko bi pobede u Šapcu ili Paraćinu bile Pirove pobede i koliko bi se odatle zaista mogao menjati sistem? Ako znamo da i prethodnih godina, i pored ova dva grada – ovih dana pomalo utopijski predstavljana – sistem naprednjaka nije slabiji i sve više steže obruč oko svojih protivnika?

Naravno da je to teško predvideti, ali obrnimo pitanje – zašto bi nam bilo bolje da nema ni tih gradova? Kao tobože „ekspres lonac“ bi bio bolje zatvoren, pa ne bi ispuštao opozicionu energiju? Pa mislim da je upravo tačno ovo što ste rekli – ti gradovi nisu nikakva garancija da će se odatle doći do pobede, pa nisu ni ventili koji otupljuju borbu protiv vlasti. Ali jesu nešto sasvim drugo – užasno su važni da bi se uspostavio neki drugi model vlasti, da bi građani u tim gradovima videli kako može da bude drugačije, kako bi se postepeno i dubinski menjao način vladanja. I, ono što je najvažnije – da bi se došlo do novih ljudi. Evo, ja mislim da je poslednjih godina politički najvažnije to što se Srbiji dogodio – Nebojša Zelenović. To je čovek potpuno novog političkog kova, on misli racionalno, on misli o tome šta je najbolje za njegov grad i na koji način to postići. Ako je to danas utopija u Srbiji, onda je jasno dokle smo stigli.

U galimatijasu raznih opredeljenja, kako se vama čini ponašanje građana? Ako je ono, kako se obično kaže, „pasivno„, da li uzrok leži baš u svim tim različitim putokazima prema kojima građani više i ne mogu da se orijentišu? S jedne strane političari, s druge strane intelektualna elita, s treće strane, na primer, „izdaja“ „1 od 5 miliona„…

Mnogo toga se skupilo. Za početak mi nemamo demokratsko iskustvo i demokratsku političku kulturu. To vidimo već iz toga kako smo lako ispustili slobode koje smo imali, kako trepnuli nismo kad su se ukidale prve emisije i uvodila cenzura, kako smo brzo uspeli da se uplašimo, kako smo se brzo korumpirali i opet obgrlili partijsku državu… Sve to, uz našu nesrećnu nedemokratsku istoriju, pokazuje da nam je društvo slabo, da ne pruža otpor, da je suviše siromašno i lako potkupljivo. Uz to mnogo puta smo već pokazali da ovde prevladava autoritarna politička kultura, koja traži vođu jer je tako lakše, jer onda nema rizika, nema odgovornosti koju demokratija zahteva. „Vođa će odlučiti.“ To je u društvu vrlo duboko usađeno, počevši od patrijarhalne porodice, autoritarne škole u kojoj se još uvek uči napamet, reprodukuje bez razmišljanja i postavljanja pitanja. Mnogo je potrebno da bi se to razbilo i ogromna je odgovornost vlasti posle 5. oktobra što nije radila na dubinskim procesima demokratizacije, na tome da ljudi osete slobodu da bi je sutradan branili.

Ta pasivizacija počiva i na ovome što kažete – na različitim putokazima. Tačnije, na jednom društvu potpuno razbijenih vrednosti, jednom u vrednosnom smislu veoma zapuštenom društvu. Ovde se više ne zna šta je dobro, a šta nije. Imali smo najstrašnije ratove devedesetih, ali odnos prema njima nikada nije izgrađen, to je ono „u kući obešenog ne govori se o konopcu“. Ako se ljudima šalje poruka da to sve nema veze i ako se oni koji su činili zločine, koji su i osuđeni, javno promovišu, ako je sve to potpuno u redu, vi ste prešli jednu etičku crvenu liniju i ukinuli ste osnovne humanističke vrednosti. Čini mi se da je to u centru problema.

Javnost se uvek oslanja, možda i povodi, prema kakvim krupnijim orijentirima. U jednom trenutku činilo se da to može biti Samoodbrana, međutim, i taj orijentir je bio kratkog daha i razlio se na razne putokaze. Zašto?

To, zaista, ne znam. Bila sam samo na prvom sastanku.

Osnovana je i Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti – MASA, koja brani akademsku čestitost. Međutim, ulazak profesora Slobodana Cvejića u REM ukazao je na probleme i u tom delu akademske zajednice. Javno se spekulisalo o akademskoj i političkoj „čestitosti“ profesora Cvejića. Kako vi vidite taj slučaj i hoće li se posle njega nešto promeniti?

Ja sam, kao i jedan broj kolega, odmah posle toga istupila iz MASA, jer mislim da organizacija koja se bori za akademsku solidarnost i angažovanost, koja je nastala da bi branila akademsku zajednicu od agresije režima, ne može podržati da njen član, na predlog vladajuće stranke, bude član institucije koja upravo snosi najveću odgovornost za medijski pakao u kome živimo. To su za mene nespojive stvari. Posle kritičkih tekstova o toj temi, MASA je izašla sa veoma bledim saopštenjima u kojima je neverovatnom gimnastikom pokušala da objasni da je sve to u ime zaštite javnog interesa. Javni interes u današnjoj Srbiji razumem kao borbu za obuzdavanje razularenog režima, i sve što je blaže od toga vidim kao podršku režimu. Diktature ne počivaju samo na represivnom aparatu, već upravo na ovakvoj vrsti prihvatanja. Ako je REM u redu za ljude okupljene oko angažovanog dela akademske zajednice, onda nam nema spasa.

Borba protiv plagijata se završila slučajem Siniše Malog ili se na tom polju i dalje aktivno radi?

Slučaj Siniše Malog bio je izuzetno važan iz nekoliko razloga, a na prvom mestu jer se radilo o doktoratu koji je branjen na Univerzitetu u Beogradu. Zato je to bilo pitanje opstanka najvećeg državnog univerziteta koji je zakonom o visokom školstvu proglašen univerzitetom od nacionalnog značaja. Tom borbom da se prizna plagijat branila se svaka dobijena ocena i svaka stečena diploma, jer da Etički odbor nije presudio da se radi o plagijatu taj univerzitet bi izgubio svaki autoritet, a da ne govorimo o njegovom mestu i ugledu u svetu. Bile bi devalvirane sve diplome. Naravno da treba nastaviti i da ću uvek podržati borbu za akademsku čestitost na mom univerzitetu. Drugi univerziteti nisu krenuli tim putem, čime su poslali poruku da se to kod njih tako može, da je krađa legalna, da je sve dozvoljeno. I to je važno da imamo na umu kad govorimo o atomizaciji društva, jer ako može da se kupi ispit, ako može da se kupi diploma i ako se to ne preispituje već takoreći reklamira, onda je to društvo jasno pokazalo da je pogubilo sva merila. Onda je još jasnije odakle ovo tumaranje i saplitanje o sopstvene noge.

Tribine „Nije filozofski ćutati“ su svojevrsna oaza i stožer akademskog i građanskog slobodnog, kritičkog duha. Ali, možemo li danas uopšte govoriti o konzistentnom javnom mnjenju, o postojanju javnosti, one javnosti kojoj je takva vrsta promišljanja neophodna, i u kojoj meri?

Javnosti naravno ima, sve dok se kolektivno ne iseli. Ali i javnost je udrobljena, bez koordinata, nepovezana u bilo kom smislu. Zato su bili jako važni protesti prošle godine, jer su pokazali da društvo još uvek postoji, da reaguje. Nas same je uspeh Tribine iznenadio. Počeli smo prošle godine u januaru, kada su profesori s Filozofskog podržali proteste građana. Ne sećam se tačno šta smo očekivali, ali je bilo jasno da je neophodno jedno mesto na kome će se raspravljati slobodno o važnim temama koje pritiskaju ovo društvo, da je važno dobiti jedan prostor slobodne debate na kojoj će se pokazati koliko ima ljudi koji hrabro i kritički misle. Sigurno nismo mogli da zamislimo da će i posle godinu dana amfiteatar biti prepun i da se neće smanjivati interesovanje za veoma ozbiljne teme kojima se bavimo. Amfiteatar bude potpuno zakrčen, sedi se po stepenicama, to ume da potraje i duže od tri sata u potpunoj koncentraciji. Bilo nam je važno da pokažemo i profesore Filozofskog i vrhunski nivo tog fakulteta, jer svaku tribinu vodi po jedan profesor, da bi se videlo koliko je bogatstvo tema koje se kod nas izučavaju. Važno nam je bilo i što smo uveli dodelu nacionalne frekvencije, pa svakog poslednjeg četvrtka u mesecu imamo po jedan medij koji se predstavi i dobije „počasnu nacionalnu frekvenciju“. To su bile izuzetno uspešne tribine. Doći će naravno i „Vreme“! Važno je i što se snimci svih tribina emituju na Peščaniku, pa imamo podatak da je oko 50.000 ljudi gledalo tribine, što onda još više pokazuje potrebu društva za ozbiljnom raspravom. Eto, to je stvarno ohrabrujuće.

Kada biste povlačili istorijske paralele sa prethodnim periodima, da li biste mogli da pronađete pandan današnjem trenutku u Srbiji? I s obzirom na prirodu sadašnje vlasti u njoj, i s obzirom na prigušeno i slabo vidljivo pomeranje građana zarad osvajanja svojih prava i sloboda.

Često ponavljam da smo mi stalno u istom istorijskom trenutku, da se mi ne krećemo! Tu pre svega mislim na političku kulturu koja se ovde nije bitno promenila od kraja 19. veka. To je jako zanimljiva istorijska tema, jer ako pogledamo političku istoriju, možemo da kažemo da se ovde desilo sve što je moglo da se desi u 20. veku – i svetski, i lokalni, i građanski ratovi; revolucije; bili smo i kraljevina i republika; mala Srbija, velika Jugoslavija, pa nazad do male Srbije; imali smo i kapitalizam i socijalizam, i demokratiju i diktaturu… Ali ako gledamo politički život s kraja 19. veka i početkom 20. veka, do te mere ćemo prepoznavati političke situacije da će to biti gotovo smešno! Radi se o tome da politička kultura spada u ono što nazivamo procesima dugog trajanja, u one spore istorijske ritmove koji su dubinski i koji se teško menjaju, a bitno utiču i na političku svakodnevicu. Dakle, desilo nam se sve što se moglo desiti, bilo je vrlo i suviše dinamično, ali se politički odnosi nisu promenili.

Tu mislim pre svega na koncept partijske države, gde je vladajuća partija iznad opštih interesa i iznad zakona i institucija. Ona apsorbuje ceo politički život, usisa državu, podredi je samom sebi. To je prvi patentirao Nikola Pašić, čija je Narodna radikalna stranka imala oko 70 odsto glasačkog tela i u potpunosti vladala mimo predviđenih procedura i ustanova. Odluke je donosio vođa, a sprovodili njemu najbliži ljudi. Formalno je bilo slobode štampe, ali su grupe batinaša razbijale štamparske mašine malih privatnih štamparija. Bila je predviđena puna sloboda udruživanja, ali su hapšeni, pa i u zatvoru ubijeni oni koji su se suprotstavili svemoćnoj i pravno nedodirljivoj oficirskoj grupi koja se kasnije nazvala Crna ruka. Izborno pravo bilo je među najširim u Evropi, skoro opšte za muškarce. Ali se na svim izborima dešavalo teško nasilje, koje je podrazumevalo fizičke obračune, pa i ubistva na izbornim mestima. Što bi se danas reklo – izbornih uslova nije bilo. Radikali su na vlasti bili s manjim prekidima skoro pola veka. Onda su došli komunisti, koji jesu modernizovali zemlju, ali je politička matrica i dalje ostala partijska država dovedena do perfekcije. Milošević je odlično ušao u tu modlu, ali nažalost ni posle 5. oktobra nije se radilo na izgradnji države, institucija… I onda je u sve to prirodno ušetao Vučić.

Ogromni su problemi koji iz toga proističu. Ali najveći je sigurno taj što takav sistem kao svoj integralni deo ima nasilje. Nasilje vlasti na koje onda i opozicija nema drugačiji odgovor. I onda, pošto nema procedura niti predviđenog sistema za smenu vlasti, dolazi do nasilnih smena, koje su naše najgore iskustvo. Najgore, jer posle toga dolazi nova „prvoboračka“ revolucionarna ekipa, koja mora da naplati svoje zasluge, da obezbedi sve i „našu decu“, da bude isključiva prema protivnicima i tako dalje. I to se stalno ponavlja, ne zato što nam se istorija ponavlja. Ona se nikad ne ponavlja, konteksti su uvek drugačiji.