Za lekare i sestre naročito je teška nega najtežih bolesnika, ne samo zbog težine bolesti već i zbog toga što kada jednom uđu na intenzivnu negu, sledećih šest sati nema izlaska. Dakle, nema odlaska u toalet, nema hrane, nema vode, a toplota prostorije u kombinaciji sa toplotom koju skuplja zaštitno odelo posao čine – paklenim
U subotu, 14. marta, Ćupričanka S.M. (49), menadžerka kafea, oseća glavobolju, ali to pripisuje umoru.
15. 3. (nedelja). Temperatura dostiže 38.5 i ona uzima paracetamol. Temperatura opada i raste, a S, kako se to inače događa u ovakvim situacijama, spava veoma dugo. Ne odlazi na posao.
16. 3. (ponedeljak). Temperatura se i dalje koleba, ali po podne opada.
17. 3. (utorak). Budi se sa snažnim bolovima u čitavom telu: „Osećam se slomljeno“, kaže. Bolovi je muče čitavog dana i ne može da pronađe položaj u kojem bi se smirila. To svoje stanje pripisuje predugom spavanju. Temperatura ne prelazi 38. Uprkos bolovima, oseća se bolje nego prethodnih dana.
18. 3. (sreda). Nema temperaturu, bolovi su uminuli osim jakog, konstantnog bola u predelu krsta, što je brine. Zove prijatelja lekara s kojim dugo razgovara, ali on ne može da potvrdi sumnju o zapaljenju pluća. Te večeri primećuje da nešto nije u redu s čulima: supa koju, inače, voli, čini joj se preslanom dok, istovremeno, ne oseća njen miris. „Ne znam šta mi je u ustima“, kaže. Ne puši joj se, što je čudi. Njen osamdesetjednogodišnji otac, srčani bolesnik i naglašeno sportski tip, dobija temperaturu koja, međutim, ne dostiže 38 stepeni.
19. 3. (četvrtak). S čulom mirisa izgubili su se i bol i temperatura. Oseća se „smlaćenom“, ali ne i loše kao prethodnih dana. Dan provodi tako što, uglavnom, njuška sebe i stvari okolo, pokušavajući da dozove bilo kakav miris. Dezodorans ne oseća, ali joj se čini da je parfem dopro do nje. Razmišlja o tome da li bi opšti izostanak čula mirisa kod ljudi bio dobar za čovečanstvo ili ne.
20–21. 3. Jeste malaksala, ali čini joj se da stvari idu nabolje.
22. 3. (nedelja). Vraća se temperatura, ali ne prelazi 38 stepeni.
TEST JE POZITIVAN
23. 3. (ponedeljak). Odlazi do oca oko podneva i uočava da on učestalo kašlje. Dilema, međutim, postoji jer na suvi kašalj teraju ga i lekovi za srce. Ipak, S. poziva hitnu pomoć ćuprijske bolnice i dobija preporuku da odmah dovede oca. U bolnici su oko 15 časova. U čekaonici, gde će provesti naredna dva sata, S. vidi i svog prijatelja i šefa. Lekar koji ih prima u punoj je zaštitnoj opremi. Posle rutinskog osluškivanja stetoskopom, merenja pritiska i vađenja krvi, otac se upućuje na rentgen.
Na predlog lekara i S. se podvrgava pregledu. Odlazi na rentgen. Tehničar je s običnom maskom na licu, rukavicama i u svom radnom mantilu. Očeva pluća su čista i lekar ga otpušta kući uz preporuku da ne izlazi. Rentgen, međutim, pokazuje da je S. pneumonijom zahvaćeno jedno plućno krilo. Ostaje u bolnici, kao i njen prijatelj i šef. Oko 20h smeštena je, sa još petoro ljudi, na odeljenje za endokrinologiju. Svako je u posebnoj sobi, a brigu o njima vodi jedna sestra bez zaštitnog odela i sa improvizovanom maskom od gaze.
24. 3. (utorak). Pada sneg. Kroz infuziju S. dobija i antibiotik. Radi joj se test. Uslovi u staroj zgradi ćuprijske endokrinologije su, kaže S, strašni. Grejanje je na minimumu, gura ćebad pod prozore, ne može da se utopli. Pacijenti su pod budnim okom lekara. Jedna doktorka infektološkinja od zaštitne opreme, uz običnu masku i rukavice, ima jedino svoje naočare za vid. Druga nema čak ni naočare. Ipak, obe predano prate stanje pacijenata, često ih osluškuju stetoskopom, tumače simptome. Kasnije će S. da vrati jedan detalj: obroci se služe u limenim tanjirima, limenim šoljama i s metalnim escajgom, dok su u Beogradu obroci hermetički zatvoreni sa posebnim priborom za jednokratnu upotrebu.
25. 3. (sreda). Stižu rezultati, S. je pozitivna. Pozitivan je i njen prijatelj i šef, što govori da su se zarazili na istom mestu i, verovatno, u istom trenutku, ali njegova pluća su više zahvaćena, i on istog dana sanitetskim vozilom biva prebačen u bolnicu „Dragiša Mišović“ u Beogradu. Otac je u samoizolaciji pod temperaturom. Njena sestra oseća blage simptome – glavobolja, curenje iz nosa, niska temperatura jedan dan – i ostaje u kući (iako žive u istom stanu, sestrina deca i muž ne ispoljavaju nikakve simptome).
PREBACIVANJE U BEOGRAD
26. 3. (četvrtak). Zajedno s još četvoro pacijenata S. ujutro, sanitetskim vozilom, kreće put Beograda u pratnji jedne sestre koja se pojavljuje u punoj zaštitnoj opremi. „U al’ si se picnula“, kaže joj kad je ugleda. Vozač ima samo masku i u svom je crvenom odelu.
Posle dva sata vožnje i 45 minuta čekanja na prijem S. je u hirurškom bloku A bolnice „Dragiša Mišović“. Najpre je smeštena u sobu s još dve pacijentkinje, ali kada im saopšti da je zaražena one se pobune jer veruju da su one negativne. „Ne primamo negativne“, kaže osoblje, ali dok se stvar ne razreši S. se smešta u posebnu sobu. Posle uslova u ćuprijskoj bolnici soba u kojoj se nalazi podseća je na luksuzni hotelski apartman (s pogledom). Lekari, medicinske sestre i medicinski tehničari pod punom su opremom, a pacijenti, čak i srednje teški slučajevi, nadziru se gotovo bez prestanka. „Pre svakog ulaska sestre ili lekara u sobu morala sam da stavim masku“, kaže S. „Maltene je nisam ni skidala.“
27. 3. (petak). U sobu predviđenu za tri osobe ubačen je još jedna krevet, te su sada u sobi četiri pacijentkinje. Osoblje je, koliko je god to moguće, ljubazno i profesionalno. Otac se i dalje oseća loše, naročito noću kada se temperatura penje. Sestra je stabilno.
28–29. 3. S. je i dalje malaksala, ali se, uopšte uzev, ne oseća tako loše. Pored antibiotika dobija i antimalarik. Lekari su uglavnom drugih specijalnosti, dakle nisu infektolozi, i njihova uloga svodi se na praćenje i nadzor pacijenata, a kada je jednoj pacijentkinji na respiratoru pozlilo odmah je pozvan pulmolog. Atmosferu na odeljenju održavaju pre svega medicinske sestre. Kako su, kao i lekari, umotane u svemirska odela, jedva se prepoznaju ako nisu u istom timu. Jedna umotana sestra obraća se drugoj umotanoj sestri: „Što se ne javiš, otkud znam da si to ti!“ Tako je izgledao susret dve rođene sestre na smeni.
NA PUTU OZDRAVLJENJA
Zaštitna odela se oblače i svlače prema posebnoj proceduri koja je pažljiva, duga i mučna, te kada se jednom obuku lekari i sestre nastoje da smenu izguraju bez izlaženja iz skafandera. Dok su smene trajale šest sati nekako se i dalo izdržati. Kada su produžene na osam, neke su sestre počele da nose pelene.
Za lekare i sestre naročito je teška nega najtežih bolesnika ne samo zbog težine bolesti, već i zbog toga što, kada jednom uđu na intenzivnu negu, sledećih šest sati nema izlaska. Dakle, nema odlaska u toalet, nema hrane, nema vode, a toplota prostorije u kombinaciji sa toplotom koju skuplja zaštitno odelo posao čine – paklenim. Dodamo li tome da se zaštitne naočare magle, te da je korišćenje ruku u dvostrukim rukavicama otežano – dobijamo jasniju sliku u kakvim uslovima ljudi rade.
30. 3. (ponedeljak). S. se oseća dobro i prelazi u kategoriju stabilnih pacijenata s lakšom kliničkom slikom. Najavljen joj je prelazak u blok B. I ocu u Ćupriji, najzad, popušta temperatura.
31. 3. (utorak). Zajedno s još desetak pacijenata S. prelazi u drugi blok bolnice „Dragiša Mišović“. Jedna od pacijentkinja otvara svoju kasetu u kojoj, s vidnim iznenađenjem, pronalazi dve neotvorene staklene boce, pa pošto utvrdi o kojem je piću reč pita da li su i ostale dobile ovaj znak dobrodošlice: u rukama drži dve flaše piva „Korona“. Ispostaviće se da je u toj sobi prethodno boravila muška ekipa kojoj, izgleda, nije smetao energetski dodatak.
U sobi je studentkinja kineskog jezika koja se iz Kine, preventivno, vratila 1. februara i koja je, poučena ponašanjem Kineza, preuzela kineske model pomne zaštite. „Sasvim prirodno“, kaže S, „virus je zakačila ovde, a da pojma nema ni gde ni kako.“ Na S. naročito snažan utisak ostavlja iskusna infektološkinja koja isijava strpljenjem i svakom pacijentu posvećuje pažnju. „Svojom neužurbanošću uliva poverenje i smiruje“, kaže S.
1–2. 4. S. se oseća dobro i odlazi na rentgen pluća. Radi joj se test na koronu. Otac već nekoliko dana nema temperaturu i lagano se oporavlja. Sestra u kućnom karantinu već dugo nema nikakve simptome. Medicinska sestra koja se brine o S. izjavljuje da, kada sve ovo prođe, nikada više u životu neće da opere ruke.
3. 4 (petak). Prvi kontrolni test na koronu je negativan, a pluća se, kaže rentgenski snimak, oporavljaju. Iako očekuje još jedan test S. se, ne bez iznenađenja, otpušta iz bolnice uz obaveznu izolaciju od 28 dana. Vraća se u Ćupriju da svoju samoću podeli s ocem. Njen prijatelj i šef, koji je zaražen istog dana i na istom mestu kada i ona, nije se vratio s njom. Virus ga je pobedio.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Režim ne zna kud udara. To se vidi po, čak i za njegove standarde učestalim, javnim obraćanjima nepomenika. Vidi se i po tome što je pogubljen i konfuzan, a često se građanima obraća i u vidno alkoholisanom stanju. Samokontrola nikada nije bila njegova jača strana, a sada je potpuno nestala. Slabost se ogleda i u metodi borbe protiv masovnog studentskog i građanskog pokreta. Metoda se zove – majmunsko oponašanje. Njihov položaj je sve gori kako vreme odmiče. Ne samo na političkom nego i na ekonomskom planu. Plate kasne, budžetska sredstva su sve tanja
Opozicija i njoj naklonjena javnost očekuje veći angažman Evropljana kada je u pitanju srpski politički prostor, vlast takve najave koristi da argumentuje tezu o obojenoj revoluciji, ali bi sa radošću ugostila bilo koga sa te strane, posebno ako daju neke pare. Čini se da i jedna i druga strana preteruju: niti će Evropa doći da nam organizuje izbore, niti će više stizati bilo kakva lova kojom će vlast da krpi budžetske rupe nastale vanrednim korupcionaškim troškovima
Vojska Srbije nema kapacitet da izvede paradu poput nekadašnje JNA, koja je 1985. godine imala više od 300.000 pripadnika, a na poslednju paradi 9. maja te godine direktno je izvela njih 6.690. Plus prateće službe, kojih je bilo više od 4.000. Na toj paradi bila su borbena sredstva koja će se pokazati i sad, 40 godina kasnije. Reč je o tenkovima M-84, helikopterima “gazela”, avionima “orao” i “super galeb G-4”, oklopnim transporterima i kamionima. Sada će svi oni biti predstavljeni kao “modernizovana čuda” iako su im odavno istekli resursi
Glas svakog fakulteta, ali i mogućnost stavljanja veta uz obavezan intervju i prihvatanje ideološkog minimuma, deo su procesa kroz koji svaki potencijalni kandidat za “studentsku listu” mora da prođe, saznaje “Vreme”. Iako Aleksandar Vučić žali što njegov protivnik još nema lik, studenti baš strateški ne žele da vlastima i tabloidima daju mogućnost za satanizaciju izabranih ljudi
Kao sa statistima na naprednjačkim okupljanjima, predsednik Srbije nema sreće ni sa siledžijama: em ih je malo, em su sitna boranija. Da nemaju policijski kordon iza leđa, davno bi ih narod razjurio. Ovako zavise od tetošenja onih koji bi ih – da je zakona i pravde u Srbiji – morali hapsiti. Prosto rečeno, jadni su i oni, a i ovi koji ih angažuju
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
