Istina ne stanuje ovde

Pobednički naslov o prvom danu bez žrtava od kada je epidemija virusa korona proglašena u Srbiji najlepša je vest posle više od dva meseca. Pobednički naslov o prvom danu bez ijedne žrtve najtužnija je vest jer nije tačna. Tog dana u kovid bolnici u Nišu bilo je žrtava. Tako je jedan netačan naslov vrlo tačno, vrlo precizno opisao prilike u Srbiji. Kome je do istine, moraće da je traži na drugom mestu.

Igra brojeva, kako često izgleda zapisivanje ljudi koji su u Srbiji umrli od ovog virusa, odvija se tako što je jedna od dve žrtve tog slavljeničkog dana bez žrtava prebačena u statistiku sutradan, a druga – takođe rođena sredinom šezdesetih godina prošlog veka, ostaje nepomenuta. Iza pobedničkih naslova kriju se tragedije nekih porodica u Leskovcu i Vranju, odakle je dvoje preminulih. Neće ih biti u zvaničnim podacima, neka ostane zapisano ovde: živeli su do 22. maja 2020. godine kada su preminuli u kovid bolnici u Nišu.

VRHOVNA KOMANDA IZBRISALA JE VRANJE…

Priča o koroni na jugu Srbije svoju upečatljivu epizodu imala je četiri dana ranije, i takođe je reč o brisanju iz statistike. „Bez Vranja, imali bismo jednu od najboljih situacija u Srbiji od početka virusa korona“, izjavila je 18. maja predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić.

Tako Vranja sutradan u zvaničnoj statistici nije bilo, neka i to ostane zapisano. A u stvarnosti – počelo je sa 50 pozitivnih na virus korona u jednoj fabrici, zatim svakoga dana više novoobolelih, ukupno dvesta sedamdeset troje ljudi, a više od 400 ih je u samoizolaciji. Vranja u statistici na jedan dan nije bilo i tog dana imali smo najbolju situaciju od početka epidemije virusa korona u Srbiji. Bez umrlih u kovid bolnici u Nišu 22. maja 2020. godine imali smo prvi dan bez umrlih od proglašenja epidemije.

Vranje i Leskovac počeli su da kvare statistiku početkom maja i ubrzo je otkriveno da su u tim mestima nova žarišta virusa. Širenje korone povezuje se sa lokalnim fabrikama, odakle je najviše novoobolelih, a za one koji su pratili situaciju u tim gradovima takav scenario bio je očekivan. U Leskovcu su, kao i u Nišu, u jeku epidemije radnici „Jure“ protestovali i ukazivali da poslodavac ne poštuje mere koje su naložili epidemiolozi, pre svega o broju radnika u hali. Epidemiolog Branislav Tiodorović, Nišlija koji je član vladinog Kriznog štaba, tumači, međutim, da se virus među radnicima nije proširio na poslu, već na putu do posla, u punim autobusima.

Radnica jedne vranjske fabrike obuće kaže za „Vreme“: „Autobusi su prepuni, kakva distanca. Ali, prvo ni na poslu nije bilo nikakvih mera ni zaštitne opreme. Onda je nabavljena, ali je ukinuto vanredno stanje i rekli su da možemo da se vratimo u fabrike kao da se ništa ne dešava, pa su se i ljudi opustili. Mnogi nisu hteli da rade sa maskom.“ Radnici, inače, rado govore za medije, ali nerado to čine pod imenom i prezimenom. Kažu da je sasvim izvesno da će, ukoliko njihovo ime bude objavljeno, dobiti otkaz.

I lekari od početka epidemije rado govore za medije, ali se nerado potpisuju. Šalju informacije koje demantuju zvanično objavljene, što hronološki izgleda ovako: zvanično, ima zaštitne opreme, nezvanično – „Danas na poslu za mene nije bilo maske“; „Počinju masovna testiranja“, nezvanično, na jugu Srbije danas nije urađen nijedan test; „U Srbiji je danas preminulo troje ljudi“, a zapravo „samo u Nišu je danas u kovid bolnici preminulo četvoro“; „Najveći prioritet je zaštita starih u domovima“ – u domovima za stare na jugu su desetine zaraženih; inspekcije kontrolišu mere u fabrikama – na jugu fabrike postaju nova žarišta; posao za zdravstvene radnike – neki nisu dobili ugovore…

Zvanično – nezvanično, od lekara. Mnogo pre zvanične potvrde, takve informacije do novinara stižu iz zdravstvenih centara. Često lekari pišu i o tome koliko je ljudi na njihovim kovid klinikama tog dana umrlo, a koliko je zvanično objavljeno. O neslaganjima ne žele da govore javno.

HRABRI, A UPLAŠENI

Noćna mora novinara koji su se našli u žarištu virusa korona, ali i žarištu specifičnog stanja virusa straha ljudi od toga da govore javno, jesu bezimeni izvori i kako da između nezvaničnog i zvaničnog pronađu istinu. Tromesečno iskustvo kaže – strah od nove bolesti ljude tera na reakciju, strah od vlasti ih parališe.

Pošta za danas: koverta i pismo potpisano sa „radnici Doma u Kulini“, mejl bez imena pošiljaoca uz potpis „radnik Jure“, iz Aleksinca takođe, ali uz poruku „unapred zahvalni zdravstveni radnici Opšte bolnice Aleksinac“.

Unapred zahvalni radnici šalju apel i tvrde da obećana radna mesta nisu dobili: „Odazvali smo se na poziv kada je usled pandemije virusa korona našoj državi bilo najteže i kada je naš zdravstveni sistem bio pod velikim pritiskom. Bili smo na prvoj liniji odbrane bez straha za naše živote i živote naših najbližih. Molimo vas za pomoć da ne dođe do raskida naših ugovora, već da država ispuni dato obećanje i da se naše radno angažovanje nastavi“, piše u apelu poslatom medijima i Vladi Srbije.

Nesporna je hrabrost i požrtvovanje lekara kada rizikuju živote, ali u obraćanju državi imaju potpuno drugačiji pristup. Kažu da se boje da će ostati bez posla i bez plata, što za mnoge porodice zapravo takođe jeste borba za život.

Veći je paradoks nepotpisanih funkcionera i gradonačelnika, koji su se u vreme najveće krize u svojim mestima proglasili nenadležnim. Leskovački gradonačelnik širu slavu stekao je ranije, dok je maskiran u faraona zaradio novi nadimak i izazvao podsmeh, kada je primao nagradu za najlepšu baštu ili najbolju pticu štiglića u svom gradu, kada je odlikovan kao najdžentlmen, a u isto vreme procurili su spisi iz tužilaštva o istrazi zbog mogućeg porodičnog nasilja nad bivšom suprugom.

Goran Cvetanović je sa takvom „da se smejem il’ da plačem“ reputacijom zapravo bio jedini gradonačelnik na jugu koji se mešao u svoj posao. Na konferencijama se obraćao javnosti, a u više navrata uradio je nezamislivo – suprotstavio se stranim investitorima i od menadžmenta „Jure“ tražio da poštuju propise i zaštite radnike. Kada su radnici protestovali, javno ih je podržao. Kada su radnici protestovali ispred niške „Jure“, čekali su niškog gradonačelnika Darka Bulatovića. Nije došao. „Nismo nadležni“, omiljeni je odgovor svih odgovornih sa juga, naročito u Nišu.

Brojni lokalni zvaničnici oglašavaju se, takođe, nezvanično. Postavljaju pitanja medijima umesto predstavnicima vlasti u republici. Najčešće se žale da je veliki problem ne samo to što se odluke donose na jednom mestu, već što se isključivo odatle i sprovode, pa u kriznim situacijama hitna rešenja od Beograda do juga sporo putuju. Nadležni na jugu na pitanje o ljudima koji su umrli 22. maja odgovaraju da ne znaju jer to nije njihova nadležnost, ili ne odgovaraju jer su za mnoge sada jedina tema samo izbori.

Svet čeka vakcinu protiv korone, na vakcini protiv straha ne radi niko. Građanima Srbije na jugu, iako su Leskovac i Vranje i dalje žarišta, nije jasno da li taj virus korona i dalje postoji i kakav je odnos u pogubnom dejstvu na ljude u poređenju sa virusom za koji se ne zna da li je odneo živote, ali već dugo odnosi integritet i dostojanstvo.

Na spisak važnih reči koje gube značaj mogu sada da se dopišu i ove: žrtve su na spisku od ranije, često su korisne u dnevnoj politici, ali kada postanu teret, mogu i da se brišu.