Zarazi, pa vladaj

Poslednja preostala privatizacija u Srbiji započeta je proteklih meseci. Nakon zarobljavanja države, zarobljeno je i društvo, a njegova najviša vrednost – solidarnost – polako postaje sasvim privatna stvar. Prema kembričkom rečniku, solidarnost predstavlja „sporazum između članova jedne grupe i podršku za njih“.

Emil Dirkem je solidarnost opisao kao „izrazito moralnu pojavu kojom se izražava opšti stav humanosti, međusobne pomoći, razumevanja i uzajamnosti“. Sve je jasnije da se ovaj sporazum i sve što uz njega ide – humanost, međusobna pomoć, razumevanje i uzajamnost – odnose samo na članstvo Srpske napredne stranke i, u manjoj meri, satelitskih joj partija i na njihove društvene saučesnike.

Mesecima nas vladajuća garnitura poziva da budemo „solidarni“, da budemo „odgovorni jedni prema drugima“, da pokažemo „ličnu odgovornost“ i slično. Prljanjem reči „solidarnost“ i „odgovornost“ krivica za uzroke zdravstvene i društvene krize i teret upravljanja njenim posledicama prebacuju se sa države i javnih institucija na pojedinca sa ciljem da se građani zavade i društvo još više podeli. U službi takvog nauma, solidarnost polako postaje prazna reč, parola u koju više skoro niko ne veruje, hologram nekadašnjih društvenih niti, čaura iz koje izlazi gusenica umesto leptira, zalazeće sunce izlazeće diktature.

SVE ZARAD PARTIJE

Život u Srbiji danas vredi samo onoliko koliko je koristan u partijske svrhe. Odatle i opsednutost ekonomijom – to je baza za naplatu reketa, za bujanje podivljale države nastale na divljoj gradnji finansiranoj otetim javnim resursima i pranju para regionalnih narko-kartela.

Nije tu Srbija usamljen slučaj. Autoritarne vlasti desnog političkog spektra listom su na beskompromisan način stavile akcenat na očuvanje privrede – od Trampa i Bolsonara do Putina i Erdogana. Nasuprot tome, socijaldemokratske vlasti, iako poslovično sporije u mobilizaciji društvenih resursa, pokušavale su da očuvaju ravnotežu između ekonomskih interesa, s jedne strane, i dogovora o poštovanju osnovnih ljudskih prava, dijaloga sa društvenim akterima i vrednosti socijalne pravde, sa druge. Tako socijalisti u Španiji kao jednu od prvih mera za oporavak društva uvode mesečni osnovni dohodak za najugroženije grupe stanovništva.

„KARANTINSKA“ GENERACIJA

Svi alarmi za uzbunu su se odavno oglasili. Preostali čuvari ideje solidarnosti, poput Međunarodne organizacije rada (MOR), vladama u svetu šalju poslednje poruke upozorenja: najranjiviji ne smeju da podnesu najveći teret krize. Iako je sva prilika da će se upravo to desiti, kao i nakon Svetske ekonomske krize izazvane slomom finansijskog sistema 2008.

Prema oceni MOR-a, pandemija kovida 19 je svet rada „bacila na noge“. Mereno u radnim satima, u drugom kvartalu 2020. zabeležen je pad od 10,7 odsto u odnosu na poslednji kvartal 2019, što je jednako gubitku 305 miliona radnih mesta sa punim radnim vremenom.

Najpogođenija kategorija su neformalni radnici (takvih je oko petina od ukupnog broja radnika u Srbiji). Od starosnih kategorija najpogođeniji su mladi (kao i 2008), jer je njih najviše u sivoj ekonomiji, a naročito u sektorima koji su pod najvećim udarom obustave rada – proizvodnji, trgovini, turizmu i ugostiteljstvu.

Pored toga, iako su obrazovni sistemi uspeli u dobroj meri da organizuju učenje na daljinu, najpogođeniji su opet mladi, i to u srednjim stručnim školama, jer je u njima bilo teško ili gotovo nemoguće organizovati nastavu na ovaj način. Zbog svega ovoga počinje da se govori o tzv. lockdown („karantinskoj“) generaciji, koja će posledice krize osećati godinama, ako ne i celog života, u vidu smanjenja prihoda i životnih šansi i narušenog zdravlja, naročito mentalnog. Krizom su, takođe, nesrazmerno pogođene radnice, jer one čine najveći broj onih koji rade u zanimanjima na prvoj liniji (tzv. frontline workers) – u zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, maloprodaji i proizvodnji osnovnih životnih namirnica.

Kriza je izazvala i neke neočekivane pozitivne reakcije i posledice. Tako je na nivou Evropske unije, uprkos dubokim podelama koje opstaju, došlo do prave revolucije u shvatanju uloge međunarodne saradnje, država i javnih ulaganja u upravljanju krizama. Institucije Unije odlučile su da članicama predlože ogromne finansijske injekcije kao suštinu antikriznih mera, za razliku od 2008. kada je dominirao pristup fiskalne konsolidacije. Deo tih sredstava će biti bespovratan, a deo će činiti zajmovi koji mogu biti korišćeni za očuvanje radnih mesta, za šta su se već opredelile neke članice, poput Hrvatske.

SLOM SOCIJALNE PRAVDE

Sistemi socijalnog osiguranja i socijalne zaštite u Srbiji bačeni su na noge i pre krize. Neodrživi penzijski fond, osiromašeni zdravstveni fond i nereformisani fondovi socijalne zaštite nasleđe su demokrata koje su potom naprednjaci tokom svoje vladavine potpuno skinuli sa državne i prebacili na partijsku agendu. Razmere zločina počinjenih nad javnim finansijama od 2012, moraće jednog dana da utvrdi temeljna međunarodna forenzička revizija. Očigledno su obećanja data nekom drugom bila važnija od onih datih glasačima, da će biti usvojeni novi zakoni o radu, štrajku, rodnoj ravnopravnosti, socijalnom preduzetništvu, socijalnoj karti. Čak i kada su obećanja ispunjena, zakonska rešenja su često predstavljala ruganje socijalnoj pravdi, solidarnosti i javnom interesu.

Tako je Zakon o agencijskom zapošljavanju omogućio neograničeno zapošljavanje „na lizing“; Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima uveo usmeni ugovor o radu; Zakon o dualnom obrazovanju obezbedio uslove za stvaranje jeftine radne snage u vidu učenika po ceni rada nižoj od minimalca.

PROTIVZAKONITO I PROTIVUSTAVNO

Jedan od bisera naprednjačke fabrike nepravde predstavlja obrazloženje Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, prema kojem će taj propis „dovesti do vraćanja poverenja u institucije, posebno u profesiju javnih izvršitelja kao nosilaca javnih ovlašćenja usled reputacionog poboljšanja njihovog položaja“. Ovakvim sistemskim urušavanjima elementarne (socijalne) pravde i sistema socijalne sigurnosti društvena opasnost je ravna vožnji automobila bez dozvole i polise osiguranja pomnožena sa sedam miliona.

U takvim uslovima bilo je pitanje trenutka kada će doći do savršene oluje, do nekog spoljnog udara na oglodane unutrašnje zaštitne mehanizme našeg društva. Umesto otrežnjenja, vlast je posegla za jačanjem strahovlade – nelegalnim proglašenjem vanrednog stanja i vraćanjem ropskih elemenata u radne odnose. Pravo na rad, na koje se Srbija obavezala ne samo sopstvenim ustavom, već i svim mogućim međunarodnim konvencijama koje je ratifikovala, uskraćeno je ogromnom broju radnih ljudi.

Njegovu suštinu predstavlja pravo na pravične i povoljne uslove rada, čije je uživanje Vlada svojim odlukama za suzbijanje epidemije praktično ukinula. Zahvaljujući vanrednom stanju omogućeno je uvođenje radne obaveze za zdravstvene radnike (što je ponovljeno 23. juna, i to na protivzakonit način, jer vanredno stanje više nije na snazi), dok im je zaštitna oprema u mnogim slučajevima uskraćena. Radnicima u socijalnoj zaštiti je uveden prinudni rad, na protivustavan način.

DISKRIMINACIJA

Počinjena je i diskriminacija nekoliko kategorija radno angažovanih: onih koji su morali da nastave da rade u prostorijama poslodavca u faktički nebezbednim uslovima u odnosu na one koji su mogli da nastave da rade od kuće; onih u javnom sektoru koji su morali da nastave da rade sa strankama (zdravstvo, socijalna zaštita sa smeštajem, pošta) u odnosu na one koji su oslobođeni te obaveze (škole, vrtići, javne službe); onih koji rade van radnog odnosa ili u neformalnom radu u odnosu na zaposlene (u radnom odnosu).

Naneta je i ogromna nepravda najslabijima: starijima je onemogućeno kretanje, koje je u nekim slučajevima bilo presudno za održavanje njihovog fizičkog zdravlja; obustavljeno je pružanje skoro svih usluga socijalne zaštite; ogromni procenti dece u neformalnim naseljima i specijalnom obrazovanju ostali su bez mogućnosti praćenja nastave. U skladu sa prirodom režima, pribeglo se restriktivnim, a ne preventivnim merama, poput povećanog testiranja. Prema oceni MOR-a, testiranje i praćenje kontakata mogu da smanje gubitak radnih sati za čak 50 odsto. Srbija je i u ovom pogledu kaskala za svojim okruženjem, a naročito za uspešnijim primerima u Evropi i svetu, poput Nemačke i Južne Koreje.

NAOPAK PRISTUP

Glavno je pitanje da li postoji politička volja da se vrednosti socijalne pravde i solidarnosti suštinski zaštite i, ako postoji, da li postoje organizacioni planovi i kapaciteti u državnoj upravi da se to sprovede. Koje su šanse da će, u pojačanom autoritarnom stisku predsednika, Srbija smoći snage da, preko nove vlade, svom stanovništvu vrati barem neka od izgubljenih socijalnih prava?

Sudeći po neispunjenim obećanjima iz ekspozea premijerke Ane Brnabić i planova rada prethodne vlade, a naročito nakon apsolutne dominacije SNS a na proteklim izborima, socijalna pravda i solidarnost ostaće rezervisane samo za interesni krug naprednjaka. Svi van tog kruga „njihove dece“ biće prepušteni sami sebi.

U zemlji sa najvišom stopom rizika od siromaštva u Evropi, pare koje bi mogle da idu na šemu univerzalne novčane pomoći za najsiromašnije, poput one uvedene u Španiji, potrošene su na predizbornih stotinu evra po glavi stanovnika. U zemlji sa donedavno jednom od najviših stopa nezaposlenosti mladih, najbolje što se smislilo je program „Moja prva plata“ koji je prepariran izvučen iz ormana neuspešnih ideja koje traju onoliko koliko traje državno finansiranje.

U zemlji koju su, jedna po jedna, počele da otpisuju političke grupacije i države članice EU kao verodostojnog kandidata za članstvo, kao vrhunac licemerja i političkog amaterizma usvajaju se nekakvi akcioni planovi, poput onog za poglavlje o socijalnoj politici i zapošljavanju, koji bi se uspešnije sprovodio u Novosibirskoj oblasti nego kod nas. U zemlji bez zaštite radnika i bez socijalnog dijaloga, nema ni pomena ukidanja partijskog zapošljavanja, razbijanja farmaceutskih kartela, kodifikacije i unapređenja primene radnog zakonodavstva i povećanja izdvajanja za pola miliona siromašnih koji su na ivici gladi.

LOŠE KOORDINISAN SISTEM

Srbija je zemlja o čijem sistemu za borbu protiv zaraznih bolesti EU u svojim internim dokumentima kaže da je „loše koordinisan; da nema nacionalne ciljeve i prioritete; da ima slabe kapacitete laboratorija; da ima nedovoljne tehničke kapacitete za nadzor i istraživanje epidemija; da ga odlikuje slaba razmena informacija između ključnih aktera – epidemioloških službi, laboratorija za dijagnostiku, nacionalnih referentnih laboratorija i sanitarne i veterinarske inspekcije; da ga odlikuje i nedovoljna razmena informacija između mikrobiologa, epidemiologa i eksperata za javno zdravlje; da epidemiolozima manjkaju ključne epidemiološke kompetencije koje imaju njihove kolege u EU; da se ne izdvaja dovoljno sredstava za proizvodnju podataka i dijagnosticiranje zaraznih bolesti prema standardima sistema obaveštavanja u EU“. Zbog svega toga bilo bi sasvim logično da predstavnici sindikata otvoreno upozore stanovništvo da je, nakon predizbornih krokodilskih suza na račun njegove bezbednosti, ono sada i zvanično prepušteno samo sebi.

Društvena kohezija u Srbiji je na aparatima. Ona je danas najteži bolesnik. Spekuliše se da izlaz iz takve polarizovane stvarnosti leži u stvaranju široke koalicije političkih partija, sindikata, društvenih pokreta i nevladinih organizacija koja će ponuditi novi društveni ugovor kao platformu za promenu vladajućeg neoliberalnog, nepravednog i antisolidarnog režima. U svakom slučaju, izvesno je da će se političko nezadovoljstvo zbog ukidanja demokratije ove godine poklopiti sa narastajućim socijalnim nezadovoljstvom zbog pogoršanja uslova života i rada velikog broja stanovnika.