Rukopis

Ispisujem adresu na poleđini koverte dok čekam red u Pošti. U Pošti i dalje postoje glatka kamena postolja koja računaju na papir i mastilo, kako je to lepo, pomislim, što su i dalje tu, kao relikt iz vremena kada je rukopis bio nužan. Dobiti slovo u domaćoj proizvodnji nekada je značilo napisati ga. Rukopis je sada manje-više stvar izbora. Ako izabereš da ga imaš, onda ga neguješ kao retku biljku ili domaći humus.

U srednjoj školi sam se divila ljudima čiji se rukopis godinama ne menja. Odgajili su ga i sad ga naprosto imaju, ne moraju da ga traže, kao ja. Moj rukopis se tada često menjao, imitirala sam rukopise koji su mi se dopadali, jer su mi se dopadali njihovi vlasnici. Rukopis je bio nešto kao odraz ličnosti, crtanje identiteta, a ja sam imala utisak da te ljude približavam sebi imitirajući njihove rukopise.

Moja profesorka književnosti imala je divan rukopis. Slova su joj bila spora, kao i njeni slogovi dok je govorila. Najpre sam počela da usporavam svoj govor, a onda i svoja slova, nalik njoj. Profesorka književnosti nikada neće znati da su me njeni slogovi i njena slova tada usporili baš onoliko koliko je trebalo.

Na džez festivalu u Mar­-si­jaku (Francuska) upoznala sam Novosađanku Biljanu, koja je imala osobeniji rukopis od svih koje sam srela dotad. Zavoji i kvržice tog rukopisa imali su sopstveni život, kao da im je Biljana pridavala veću vrednost nego samim slovima. Pokušala sam da ih imitiram, ali bili su prepredeni, ispisani tako da imaš osećaj da nešto kradeš ako ih prisvojiš. Biljana je imala apsolutna autorska prava na te zavoje i kvržice, na kraju sam morala da se oprostim od njih.

Neka slova su mi išla slabije nego druga. To me je jako nerviralo. Kao da sam neka slova ispisivala veštije, a neka manje vešto. Recimo, želela sam drugačije da pišem „m“ i „n“, elegantno i nehajno. A onda sam počela da se družim s Marijom. Prvo što sam uzela iz Marijinog sveta, zatvorenog i nedostupnog, bilo je njeno „m“. Marija i ja smo se dopisivale na časovima, a onda i van časova. Kupile smo svesku i krstile je „dopisnica“. Jedna od nas bi ponela kući dopisnicu, držala je nekoliko dana da bi napisala nekoliko pisama, i onda je u školi predavala ovoj drugoj. To dopisivanje je trajalo godinama. Negde pred kraj, rukopis nam je već bio jako sličan. Mislila sam da je to zato što sam imitirala Marijin rukopis, da bi mi ona posle mnogo godina rekla kako je i ona imitirala moj. Ne znam ko je od koga koja slova preuzeo, ali sigurno znam da sam joj ukrala „m“ i da ga i dalje čuvam.

Nekada sam se družila sa J., koja ima najpravilniji rukopis na svetu. Čak, previše pravilan. Njena slova su surovo skladna, ujednačena, gotovo štampana. U svoje rokovnike i sveske J. prepisuje priče, eseje, čak i čitave knjige. Počinje red bez pauze, na samom početku stranice u gornjem levom uglu, ceo list mora biti ispisan. Kao da ju je strah neispisanog papira. J. danas piše romane. Kladim se da ima makar po jedan primerak svakog od tih romana ispisan rukom.

Jednom mi je dopao šaka potpisani primerak romana jednog pisca koga sam tada čitala s ushićenjem. Gledala sam ta razvučena slova, tu posvetu koja se, eto, neko vreme nalazila kod mene. Zbog tih nekoliko desetina slova ispisanih njegovom rukom i neupućenih meni, kao da mi je bio bliže. Prelazila sam jagodicama preko te posvete pokušavajući da razaznam hrapavost, kao da je prisustvo pisca stvarnije ako je trag njegovog rukopisa dublji. List je, međutim, uporno ostajao ravnomerno gladak. Igrom slučaja, tog sam pisca kasnije upoznala i poklonio mi je primerak romana s posvetom, ovog puta upućenom baš meni, ali izgubio se osećaj intimnosti s njegovim rukopisom, osećaj da mi taj rukopis govori nešto što njegov vlasnik nije nameravao da mi kaže.

Posmatram adresu koju sam upravo ispisala, dok već dolazim na red u Pošti. Gospođa za šalterom mi pokazuje gde da potpišem, uzimam listić i škrabam potpis. Nikad mi nije bilo jasno zašto se potpis škraba, zašto mora da bude brz i nečitak. Možda je teže falsifikovati nečitka slova. A možda smo samo lenji. Slova su mi nekad bila mnogo lepša i samouverenija, a sada su kruta i neuhodana. Moraću više da ih treniram, pomislim dok izlazim iz Pošte i zapitam se koliko li je ljudi koji su izgubili rukopis, a nisu ni primetili.