Urbana morfologija grada i gradskog trga konstantno se bavi načinima projektovanja i obeležavanja prostora tako da on postane prepoznatljiv. Vekovima se teži tome da se na što kvalitetniji način uspostave prijatne proporcije trgova i pozicije obeležja koji su nosioci njihovog identiteta, bilo da su u pitanju značajni objekti, tornjevi ili spomenici. Harmonija proporcija koja posmatraču omogućava sagledavanje prostora i danas je cilj projektovanja trgova. Možda ne baš svih.
Renesansni trgovi pokazali su koje su proporcije visine objekata i dužine trga koje omogućavaju najbolji prostorni doživljaj. Kroz narednih nekoliko vekova menjale su se funkcije objekata koji se nalaze u centralnom fokusu trgova, poput crkava, muzeja, skupština ili železničkih stanica. U polju sagledavanja tih objekata često se može naći i spomenik vladaru, vojskovođi ili naučniku, uglavnom aktuelnom u trenutku projektovanja, ili značajnoj ličnosti koja se precizno može vezati za lokaciju trga. Možda ne baš uvek.
DISFUNKCIONALNA VISINA
Raspis konkursa za Savski trg iz ugla „školskog primera“ javnog prostora ima sve parametre na osnovu kojih je moguće isprojektovati kvalitetan trg. Postojanje objekta (bivše) železničke stanice koji formira front trga već određuje proporciju i estetiku pešačkog platoa. Bilo je moguće isprojektovati kvalitetan trg, dok u željene parametre u okviru konkursa nije uvedena prostorno opasna dimenzija za novoprojektovane proporcije – visina od 23 metra.
Prema svim osnovama proporcionisanja trgova, za sagledavanje bilo kakvog vertikalnog repera potrebno je obezbediti najmanje rastojanje koje je dva do četiri puta veće od njegove visine. U slučaju Savskog trga pozicioniranje spomenika Stefanu Nemanji izvan ose sagledavanja, ali u zoni središta javnog prostora, ostavlja maksimalnu proporciju jedan naprema dva u odnosu na površinu trga, što znači da se spomenik može u celini jedva sagledati isključivo sa spoljnih ivica trga. Svako sagledavanje spomenika ove visine kada se trg koristi kao mesto okupljanja i odvijanja javnog života, zahteva neprirodan položaj posmatrača, zbog čega spomenik gubi svoju funkciju u vizuri trga i stvara neugodan osećaj u korisniku prostora.
Kao suptilno rešenje očiglednog problema sagledavanja i funkcije spomenika, pojavila se ideja da se spomenik koristi kao vidikovac, što se tek sa aspekta okolnih vizura može smatrati besmislenim. Trg je okružen visokim objektima, a vizura koja se pruža sa spomenika usmerena je ka Nemanjinoj ulici, koja je u padu prema vidikovcu, što znači da će posmatrači u najboljem slučaju imati pogled na saobraćajnicu koja se spušta ka središtu trga. Da estetski doživljaj bude još besmisleniji, spomenik izmešten iz ose čak ne nudi ni potpuni ugođaj za, recimo, ljubitelje tramvaja koji bi mogli da gledaju kako se vozila uključuju na šine prema Savskoj ili Karađorđevoj ulici. Sa urbomorfološke tačke gledišta, moglo bi se rezimirati da je centralni orijentir Savskog trga nesagledivi vidikovac u rupi.
SAVREMENOJ ESTETICI PROSTORA UPRKOS
Iz ugla estetike i oblikovanja spomenika teško je uspostaviti vrednosne parametre po kojima je moguće proceniti ovo delo kao umetničku skulpturu adekvatnu vremenu i prostoru. Za početak, analizom raspisa konkursa za sam spomenik može se primetiti da se nikakav savremeni poduhvat nije ni očekivao, te da je već raspisom predodređen jedan zastareli model spomeničke kulture, koji se teško može vezati za srednji vek, ili savremeno doba, a posebno se ne može postaviti na savremeni trg.
Sa jedne strane, savremeno spomeničko nasleđe u Srbiji ne bi smelo da bude nepoznanica, međutim raspisivači konkursa za sam spomenik kao da se nisu susreli sa spomenicima Bogdana Bogdanovića, Dušana Džamonje, Miodraga Živkovića ili Nebojše Mitrića. Nasuprot svim savremenim spomenicima koji su veoma cenjeni u svetskim okvirima, samim raspisom predviđeno je monumentalno figurativno rešenje – prikazivanje Stefana Nemanje u stojećem stavu, sa plaštom i neisukanim mačem „preporučljivo, ne kao starca već kao čoveka zrelijih godina“.
Ovakav raspis već je po sebi ograničio i uskratio značajan deo umetničkog izraza. Drugi problem bio je pozivni deo konkursa, gde se već moglo naslutiti oblikovanje spomenika koje ni po čemu ne pripada 21. veku. Savremena estetika prostora trga, ne naročito inventivna ali odgovarajuća za prostor, dobija eklektičan i konfuzan ton kada se kombinuje sa predimenzionisanim bronzanim spomenikom.
NEDOSTAJE SAMO LAJT–ŠOU
Dekorativni detalji spomenika, kao elementa urbanog dizajna, poput reljefa i predekorisanog štita i plašta, toliko su preopterećeni informacijama, da bi se skoro moglo reći da je ceo trg u službi dugog i mučnog analiziranja detalja spomenika, za šta dimenzije prostora nisu odgovarajuće. Apstrakcija simbola i njihovo prevođenje u formu u potpunosti su izostali, što i nije čudno kada se pogledaju zahtevi konkursa, ali i te kako je uvredljivo za skorije spomeničko nasleđe i u svetu i kod nas.
Ključna razlika između spomenika koji su postali sinonim za ceo pravac jugoslovenske arhitekture i spomenika Stefanu Nemanji se može primetiti i u procesu planiranja. Dok su spomenici u Jugoslaviji bili rezultat ozbiljnih diskusija i analiza stručne javnosti, pa su samim tim i rešenja najbolja moguća za dati istorijski trenutak i geografsku lokaciju, proces planiranja spomenika Stefanu Nemanji kao da je za cilj imao ruganje urbanističkoj, arhitektonskoj i vajarskoj struci.
U kontekstu novonametnute estetike grada, može se samo s nestrpljenjem čekati novogodišnje kićenje Beograda, možda Nemanja dobije i lajt-šou.
