Proizvodnja laži kao biznis

Istorija širenja lažnih vesti je duga, a namera da se neko obmane verovatno je stara koliko i ljudska vrsta. Tako se, na primer, Ramzes II, 1274. godine pre nove ere, pretvarao da je ostvario veliku pobedu u bici kod Kadeša, naredivši da se o tome širi glas od usta do usta, kao i da se oslikaju zidovi u nekoliko egipatskih hramova sa motivima trijumfa. Zahvaljujući ovoj propagandi egipatskog faraona, istorija je dugo videla Ramzesa II kao pobednika, iako Egipćani tada nisu osvojili nikakvu teritoriju, a sporazum između Hetitskog carstva i Egipta potpisan je mnogo kasnije.

I danas, ovdašnji faraoni traže da se raspreda o njihovim ogromnim uspesima, a naslovne strane novina „oslikane“ su lažnim vestima o pobedama koje se nisu dogodile.

No, nešto je drugačije – značajne promene su se desile kada je reč o brzini kojom se lažne vesti šire i njihovoj učinkovitosti, odnosno (sve većem) broju ljudi do kojih dopiru, ali istovremeno i našoj mogućnosti da te vesti proverimo. Raste broj organizacija koje se bave proveravanjem napisanog, raste i broj onih koji pohađaju ili će pohađati kurseve medijske pismenosti.

Gde je danas Srbija kada je reč o lažnim vestima? Kako se položaj medija koji takve vesti najčešće objavljuju odražava na celokupno društvo? Koji primeri su najopasniji? Na kome leži odgovornost za zagađenje javnosti? Kako se boriti protiv lažnih vesti? I konačno, koliko je naš medijski sistem propustljiv, a građani na takve vesti prijemčivi?

„Istorija medijskog zakonodavstva pokazuje da je zakonski tretman lažnih vijesti u Srbiji postojao još u 19. vijeku. Međutim, fenomen lažnih vijesti u savremenom novinarstvu značajno je kompleksniji, a društvene posljedice dezinformisanja u vrijeme ubrzanog razvoja digitalnih platformi dalekosežnije su i imaju globalne razmjere“, kaže za „Vreme“ Snežana Bajčeta, istraživačica u medijskom arhivu Ebart.

Prema njenim rečima, pred najvećim izazovom su ona društva gde mediji nisu prepoznati kao značajne društvene institucije, gde je poverenje u njih nisko, a dodatno se urušava usled nepostojanja mehanizama, profesionalnih i društvenih, koji bi umanjili propustljivost na lažne vesti, i konačno, gde su političke elite te koje doprinose podrivanju kredibiliteta novinarstva.

MRAČNO MEDIJSKO NEBO: Nakon šest godina pod vođstvom Aleksandra Vučića, najpre kao premijera, a potom predsednika, Srbija je postala zemlja gde je opasno biti novinar i gde lažne vesti dobijaju na vidljivosti i popularnosti u zabrinjavajućoj meri, pišu Reporteri bez granica. I ostale relevantne međunarodne organizacije, poput Fridom hausa ili IREX-a, govore o padu medijskih sloboda u Srbiji, prevelikom ekonomskom i političkom pritisku i odviše prisutnoj državi na medijskom tržištu.

Istraživanja na temu prisutnosti lažnih vesti takođe ne daju svetlu sliku.

Tako je, primera radi, u 2019. godini portal Raskrinkavanje izbrojao 945 lažnih vesti samo na naslovnim stranama četiri najtiražnija tabloida – „Informera“, „Aloa“, „Kurira“ i „Srpskog telegrafa“ (drugim rečima, može samo da se zamisli koji bi bio broj lažnih vesti da su analizirani i tekstovi unutar pomenutih listova); prema podacima Monitora evropskih komunikacija (European Communication Monitor) iz 2018. godine, zemlje u kojima lažne vesti imaju najviše uticaja su Češka, Rumunija, Srbija i Rusija; istraživanja zemalja u regionu kažu da je Srbija među prvim izvoznicama lažnih vesti.

„Teško je utvrditi kolika je prisutnost lažnih vesti na našoj medijskoj sceni, budući da imamo više od 2000 registrovanih medija, čemu treba dodati i niz neregistrovanih portala“, kaže Stefan Janjić, urednik portala „Fake news tragač“. Prema evidenciji ovog portala, najviše neistinitih sadržaja stvaraju i prenose „Alo“, „Informer“, „Kurir“, „Srbija danas“ i „Espreso“, a dve godine zaredom dobitnik nagrade Zlatni Pinokio, kao medij koji najčešće širi dezinformacije, bio je „Informer“.

Uz to, Savet za štampu, nezavisno, samoregulatorno telo koje prati rad štampanih medija, govori o stalnom povećanju trenda kršenja Kodeksa novinara Srbije. U drugoj polovini 2019. zabeleženo je 5057 slučajeva. Prvi na listi je „Alo“, zatim slede „Kurir“, „Srpski telegraf“, „Informer“, „Blic“ i „Večernje novosti“.

Mediji koji prekrše Kodeks često i ne objave odluku Saveta za štampu. Štaviše, ne snose nikakve posledice. Naprotiv.

A VLAST JE VLAST…: Početkom prošle godine na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio je učesnik na okruglom stolu „Sloboda medija u kriznim situacijama“. Tada je rekao da ne zna kako da reši problem kreiranja i širenja lažnih vesti u Srbiji, odnosno da u Srbiji nisu kriminalizovane lažne vesti ili kršenje standarda profesije u pogledu istinitog izveštavanja, jer ako bi se to desilo, njemu bi bilo zamerano da ograničava slobode.

Međutim, fabrikovanje lažnih vesti najpre potiče od medija bliskih vlasti.

„Ako političari na vlasti ne trpe nikakve sankcije, već neretko bivaju i nagrađeni kada deluju mimo zakonskih i moralnih normi, isto se dešava i sa predatorskim medijima koji služe kao promotivna glasila vlasti: ne da neće trpeti posledice zbog toga što obmanjuju javnost, već se mogu nadati i novcu iz državnog budžeta. Sa druge strane, ni publika nije spremna da u značajnijoj meri ‘kazni’ te medije tako što će prestati da ih kupuje ili prati, već nastavlja da novcem i klikovima podržava dalji rad manipulatora“, ocenjuje Stefan Janjić za „Vreme“.

Naime, pomenuti šampioni štampanih medija u širenju lažnih vesti su i miljenici lokalnih samouprava i državnih preduzeća. Na tenderima i konkursima, za različite projekte čiji je cilj finansiranje sadržaja od javnog interesa, četiri tabloida prolaze odlično. Prošle godine su preko državnih tendera dobili više od 600.000 evra. Svi sklapaju više nego finansijski uspešne i vredne ugovore sa državnim preduzećima. Televizija Pink godinama nije plaćala porez pa im je, prema podacima do kojih je došao CINS (2019), Poreska uprava za četiri godine omogućila reprograme duga na ukupno 93 rate; istovremeno, dobila je od države najmanje 1,28 milijardi dinara kredita za izvoz.

Primera je mnoštvo, a poruka je jasna: nepoštovanje profesionalnih i etičkih standarda nije prepreka; većina medija više ne radi u prilog javnom interesu, već u korist režima. Mnoštvo lažnih vesti je jedna od posledica.

Stefan Janjić objašnjava našu realnost na sledeći način: svaki element našeg medijskog sistema zapravo radi u korist dezinformisanja. Za kreiranje lažne vesti nije potreban nikakav naročit angažman niti istraživanje, već samo upotreba jednostavne matrice u kojoj su likovi i teme, kao u bajci, grupisani na „dobre“ i „zle“. Ukoliko takve vesti odgovaraju predstavnicima vlasti – a odgovaraju, ukoliko se oglašivačima ne gadi da reklame plasiraju putem takvih medija – a ne gadi im se, i ako pritom ima dovoljno zainteresovane publike za takve sadržaje – a ima, i te kako – onda je proizvodnja lažnih vesti jedan od najunosnijih biznisa u Srbiji.

„Novinarstvo ima ogromnu odgovornost da navikne građane da kritički posmatraju stvari“, naglašava Vesna Radojević, dalje smatrajući da su ovakvoj situaciji doprinele ekonomske prilike, odnosno neprilike u zemlji, obrazovanje i sama profesija: „Kod jednih novac menja ideale, druge je strah, a treći i ne znaju za bolje.“

METE SVUDA, A REČI PREJAKE: Posledica lažnih vesti su mnogostruke, bilo da je reč o lošem novinarstvu, bilo da se radi o propagandi. Na „nepodobne“ se stavljaju mete, konstruišu se afere, raspiruje se mržnja prema manjinama, šire se teorije zavere koje rezultuju potom rizicima po javno zdravlje, širi se panika ili se proglašavaju ratovi.

Nema bezazlene dezinformacije, kaže Stefan Janjić, dodajući da je iza lažnih vesti uvek neka dobit – politička, finansijska ili ideološka. Čak i teorije ravnozemljaša koje su mu u početku bile smešne, danas posmatra u drugom kontekstu. „Takvim se teorijama kontinuirano i sistematski urušava poverenje u nauku, pri čemu se obrazac po kojem se prećutkuje ‘istina o Zemlji kao ploči’ veoma lako može preneti na teren medicine, uz argument da iste skrivene, interesne grupe sada hoće da nas čipuju i uguše maskama“, smatra Janjić.

Koji su, međutim, najopasniji primeri iz širokog dijapazona lažnih vesti?

Za Vesnu Radojević, urednicu portala „Raskrinkavanje“, najopasniji primeri su linčovanja onih koji se usude da nešto kažu: „Imamo slučaj uzbunjivača iz Krušika Aleksandra Obradovića, kojeg su ti ‘obračunski’ mediji ‘rastrgli’ jer je tako odgovaralo SNS-u. A on je uradio jednu od najpatriotskijih stvari – odlučio je da progovori kada je video da mu potkradaju firmu i državu.“

Osim što ti ljudi prolaze kroz „toplog zeca“, ovim tretmanom se šalje i upozorenje svima drugima koji bi progovorili, da neće biti pošteđeni ni oni ni njihove porodice.

Podsećanja radi, zbog rečenice „Ćale, ovo je za tebe“, izrečenoj na protestu, Petar Đurić, sin Ljubiše Đurića koji je preminuo od posledica virusa korona čekajući mesto za respirator, postao je tema kojom su se bavili predsednik i redom svi prorežimski mediji. U tih nekoliko dana proglašen je huliganom, nasilnikom, lažovom, a „anonimni poznanici“ su pričali kako je „veoma problematičan.“ U međuvremenu, Petar Đurić je od suda dobio dokaze da nije osuđivan, da se protiv njega ne vodi nijedan sudski postupak, pokazao je medicinsku dokumentaciju koju je dobio posle očeve smrti, a koja potvrđuje ono što je govorio. Suvišno je reći, to se nije našlo u tabloidima ili na Pinku.

S druge strane, urednik FN tragača smatra da su izuzetno opasne one dezinformacije koje se naslanjanju na već postojeće stereotipe prema manjinskim i marginalizovanim grupama, poput migranata ili Albanaca. Kako vest pada na plodno tlo, nastaju izlivi besa i gneva koji se onda šire, bez kontrole, društvenim mrežama. Sagovornik „Vremena“ se seća prošlogodišnjeg „divljanja ekstremista sa svinjskom glavom ispred pekare u Borči“.

Međutim, osim ovih posledica, provlači se i jedna druga na koju podseća Snežana Bajčeta – informacioni eskapizam. „U strogo polarizovanom medijskom ambijentu u kojem su kritički mediji sistemski skrajnuti na marginu, publika ima ‘izbor bez izbora’ između neizvjesnog digitalnog prostora bez medija kao štita od dezinformacija i tradicionalnog medijskog kruga, u kojem dezinformisanje sve izvjesnije postaje nova normalnost ovog društva“, dodaje Bajčeta.

MEDIJSKA (NE)PISMENOST: Kada je reč o ličnom angažmanu i odbrani od poplave lažnih vesti, već je uveliko prepoznata potreba da se radi na medijskom opismenjavanju građana, da oni budu u stanju da kritički promisle sadržaje koje su pročitali i videli. Neke zemlje su treninge medijske pismenosti uvele kao obavezne još u osnovnoj školi. Kod nas je na tom polju aktivan nevladin sektor. U gimnazijama se odskora, kao deo izbornog predmeta Jezik, mediji i kultura radi i na medijskoj pismenosti. Tek će se videti kakve će rezultati to dati.

Kako kaže Snežana Bajčeta, dezinformisan ili neinformisan građanin je prva adresa za rešavanje krize demokratije čiji smo deo.

Institut otvorenog društva u Sofiji je počeo 2017. da meri indeks medijske pismenosti, kao, kako su naveli, odgovor na fenomen postistine, odnosno da vide kakav je potencijal za otpornost na lažne vesti u evropskim zemljama. Pomenuti indeks koristi sledeće indikatore – medijske slobode, obrazovanje i poverenje u društvo. U izveštaju se pominje i da je što je veća percepcija korupcije u zemlji, nepoverenje u nauku i tradicionalne medije, rezultat indeksa medijske pismenosti bio slabiji.

U periodu 2017–2019, Srbija je jedna od 14 evropskih zemalja koje pokazuju pogoršanje rezultata. Takođe, jedna smo od država potencijalno najranjivijih kada je reč o posledicama lažnih vesti, odnosno prijemčivosti na njih, a slično stoje i druge zemlje regiona.

Kako se još boriti protiv lažnih vesti, kada su u pitanju ne samo strukturne promene, koje jesu neophodne, jer integritet medija se jača kroz bolju legislativu, transparentno vlasništvo, rad na regulaciji i razvijanju političke kulture?

Glavni nosilac borbe protiv lažnih vesti, kažu iz Evropske komisije, jeste kvalitetno novinarstvo. „Da bi stvari postale bolje“, podseća Vesna Radojević, „vi morate da imate bar onu početnu pretpostavku da neko želi da stvari budu bolje. Odgovornost novinara i redakcija je u istoj ravni sa odgovornošću partija koje vode zemlju.“

Otud ne treba zaboraviti da je mnogo novinara koji i dalje odgovorno i etički rade svoj posao, koji ako naprave grešku, tu grešku i priznaju, ali da je mnogo više onih koji su odabrali da ne poštuju osnovne postulate novinarstva, i utiču svesno na urušavanje demokratije i budućnosti jednog društva.

KAPACITET ZA MISAO: „Ako vas svako stalno laže, posledica nije ta da verujete lažima, već da zapravo niko više ne veruje ni u šta. Ovo je zato što laži po svojoj suštini moraju da se menjaju, i vlada koja laže mora stalno iznova da piše svoju istoriju“, kazala je Hana Arent u razgovoru sa Rodžerom Ererom, francuskim profesorom prava.

Intervju je rađen 1974, godinu dana pre njene smrti, i bio je prikazan na Francuskoj nacionalnoj televiziji. Četrdesetak godina kasnije, za vreme Bregzita i američkih predsedničkih izbora, kada je širenje lažnih vesti (fake news) dobilo neslućene razmere i imalo implikacije na javnost država koje su u središtu pažnje te steklo svetsku vidljivost, njene reči, pohranjene do tada u članku magazina „The New York Review of Books“, izroniće kao veoma aktuelne, iako je i do tada, ali i nakon toga, bilo mnogo prilika da se uklešu po trgovima, kabinetima i redakcijama širom planete.

Arentova je, u istom razgovoru, rekla: „Tako dobijate ne samo jednu laž – s kojom ćete živeti do kraja života – već dobijate ogroman broj laži, u zavisnosti od toga kako politički vetar duva, i narod koji ne može više ničemu verovati ne može da se odluči. Njemu nije uskraćen samo kapacitet za bilo kakvu akciju, već takođe i kapacitet da misli i sudi. I s takvim narodom onda možete da radite šta hoćete.“