Estetski i ideološki dosledan

Goran Paskaljević je bio veliki umetnik i veliki humanista, što je uz mnogo rada i upornosti rezultiralo time da postane jedan od najproduktivnijih, najangažovanijih i najnagrađivanijih jugoslovenskih, srpskih i evropskih reditelja. Svi njegovi filmovi, a snimio ih je čak 18 dugometražnih i preko 30 dokumentaraca i kratkometražnih, jasno su prepoznatljivi po svojoj estetskoj i ideološkoj doslednosti.

Rođen je u Beogradu, ali ga je majka, posle razvoda, sa dve godine odvela u Niš kod njenih roditelja, tako da je odrastao sa bakom i niškim drugarima u velikom dvorištu. U Beograd se vratio sa 16 godina. Imao je sreću ili je sudbina tako odredila, pa je njegov očuh radio u Kinoteci gde ga je zaposlio da cepka karte na ulazu. Tako je mogao besplatno da gleda filmove i po nekoliko puta, i vrlo je rano odlučio da se bavi režijom. Položio je prijemni u čuvenoj Praškoj filmskoj školi (FAMU) i studirao u isto vreme kad i Goran Marković, Rajko Grlić, Lordan Zafranović, Srđan Karanović, a kasnije im se pridružio i Emir Kusturica. Kao pravi đak Praške škole, svojim realističkim filmovima, socijalnim dramama i crnim humorom, gradi crni optimizam kojim zatalasava javno mnjenje. Njegovi filmovi, za koje je vrlo često sam pisao scenarija, zasnovani su na jednostavnim pričama koje iskreno i sa empatijom opisuju život i svakodnevnu borbu običnih ljudi, onih koji najviše trpe od posledica istorijskih događaja. Lako je ulazio u cipele mladih i slabih, starih i nemoćnih, siromašnih, diskriminisanih, inferiornih, onih koji žive na margini društva, i bavio se njihovim egzistencijalnim dramama. Voleo je svoje filmske likove, naglašavao njihove ljudske dimenzije, sa svim manama i vrlinama, izbegavao stereotipe i klišee, nije moralisao niti je manipulisao svojom publikom. Situacije kroz koje njegovi likovi prolaze uglavnom su van njihove kontrole, tako da se njihova borba na kraju uglavnom pokazuje kao uzaludna, ali oni ne gube veru i nadu nego ih ulažu u svoje snove i vizije. Njegovi junaci su često bili žrtve autoritarne politike u bivšim komunističkim zemljama, zbog represivnih politika, loših socijalnih uslova ili društvenih tabua. Zato je od samog početka karijere dolazio u sukob sa režimom, počevši od svog diplomskog kratkog filma Legenda o laputu (1972). U vreme građanskih ratova u Jugoslaviji kritičkim okom je posmatrao i beležio događaje, bavio se temeljnim društvenim tenzijama i kritikovao društvo metaforički i simbolički, opisivao raspoloženje u zemlji koja se raspada iz raznih uglova, međugeneracijske odnose, život u gradu i na selu, probleme gastarbajtera, socijalne probleme u tranziciji iz socijalizma u kapitalizam. Paskaljević u svojim filmovima izbegava srećan kraj, ali uvek postoji svetlo na kraju tunela kao simbol nade. U svojim pričama inspirisanim događajima iz svakodnevnih ljudskih života, reflektuje kolektivno iskustvo naroda u istorijskom trenutku zemlje. Teme su mu nesigurnost ljudi sa izgubljenim identitetom u vreme rata, nesposobnih da razumeju svoj život, da vide budućnost i sudbinu u mizernoj svakodnevici. Snovi i neostvarene želje su uvek tamo negde na horizontu. Na taj način njegovi junaci se opiru „unapred određenoj sudbini“ tj. „uzimaju sudbinu u svoje ruke“.

Paskaljevića sam srela 2009. godine, kada je bio počasni gost na 50. Međunarodnom solunskom festivalu (THIFF). U okviru sekcije „Pogledi na Balkan“ održana je retrospektiva njegovih filmova. Dobio je nagradu Zlatni Aleksandar za životno delo i objavljena je knjiga sa kritikama njegovih filmova na grčkom i engleskom jeziku.

Sećam se, zakasnila sam na solunsku premijeru filma Medeni mesec. Sala je bila puna, bio je mrak i sela sam na stepenice. U nekom trenutku, na svetlu sa filmskog platna videla sam lice čoveka do mene koji je takođe sedeo na stepenicama. Bio je to on. Na pauzi sam se okrenula i rekla: „Zdravo, Gorane, ja sam Milica, sestra Gordane Kosanović.“ Razrogačeno me je pogledao svojim plavosivim očima. Videli smo se jednom davno pre tačno 33 godine (a isto toliko je Gordana imala kad je umrla) na beogradskoj premijeri Čuvara plaže…, filma koji je i njemu i njoj bio debitantski i postigao ogroman uspeh. Iskoristila sam priliku i dogovorila intervju za naš „Zenit“, časopis „novog, svetskog nereda“. Dao mi je intervju pred put, poslednjeg dana festivala. Našla sam ga kod auta kako ugurava stvari u gepek: „Tako je to kad putuješ sa ženama, nikad dosta mesta“, kroz osmeh se „pravdao“. Tada mi je otkrio nešto što je malo ko znao, da je po dedi, očevom ocu, bio poreklom Grk. Deda se zvao Pashalis, a baka je živela s njim u Solunu, dok jednog dana nije odvela njegovog oca u Beograd i tako su nastali prvi Paskaljevići. Rekao mi je i to da je solunsko priznanje za životno delo doživeo kao znak da se ciklus zatvorio, da možda više ne treba da se bavi filmom. Ipak je posle snimio još 3 filma i primio još 4 međunarodne nagrade za životno delo: u Rusiji, Španiji, Italiji i Slovačkoj. A dobio je i plaketu UFUS-a, za koju je izjavio da mu je najdraža jer je od kolega, a oni su tvrdi na nagradama. A koliko je njegov život bio posvećen filmu pokazuje i događaj sa trinaestog LIFFE-a (Leskovačkog internacionalnog filmskog festivala) gde je trebalo da mu bude uručena Nagrada „Živojin Žika Pavlović“ za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu. Organizatori su saopštili publici da Goran neće moći prisustvovati dodeli i pročitali su njegovu poruku: „Živojin Pavlović nije bio samo moj prijatelj, već i moj uzor. Učio sam iz njegovih filmova isto onoliko koliko sam učio o filmu na Praškoj akademiji. On je presudno uticao na moje stvaralaštvo, koje je u početku bilo blisko crnom talasu, ali sam ja dodao malo češkog humora kako bih izbegao cenzuru. Velika mi je čast da primim nagradu koja nosi njegovo ime.“ Pola sata kasnije stigla je vest da je preminuo u Parizu. Čitam da je odbio da bude sahranjen u Aleji velikana u Beogradu. Poslednja želja mu je bila da mu urna bude položena u porodičnoj grobnici pored majke Olivere.