Ovo je moj izbor

Jelena Lengold je jedna od onih koji su sami po sebi dovoljan i aktuelan povod za novinski intervju. Razgovaramo u nedelju, kada je premijerka Ana Brnabić ozvaničila imena ministara nove srpske vlade, manje-više ista ona koja su mediji najavljivali danima unazad. Izbegavamo politiku, pokušavamo da pričamo o lepim temama, njenim najnovijim knjigama; na primer, o pesmama iz nedavno objavljene osme zbirke Mutni nagoveštaj kiše, ili romanu Odustajanje, čije je treće izdanje upravo u knjižarama, ili o nagradama – pomenuću samo jednu: Nagradu čitalaca EU za najbolju evropsku priču za Jasmin i smrt, koju je objavila u „Vremenu“. Iz razgovora koji sledi, biće jasno da nam se politika ipak nametnula.

„VREME„: Počnimo od vašeg nedavnog tvita, zato što se odnosi na novoizabranu vladu. Citiraću: „Zamisli odeš na neki prijem, kao umetnik, pa te pozdravi Maja Gojković, kao ministarka kulture.“ Koje osobine bi, po vašem mišljenju, trebalo da poseduje ministar kulture? Da li postoji neki koga pamtite po dobru?

JELENA LENGOLD: Nemam sumnju da se Maja Gojković u svom privatnom životu zanima za kulturu, ona mi zaista liči na ženu koja čita knjige i ide u pozorište. Ali da bi neko bio ministar kulture potrebno je mnogo više od toga; potrebno je da ste se svojim radom dokazali barem u nekoj oblasti kulture, a Maja Gojković se uglavnom dokazivala u teatru apsurda koji sebe naziva Skupštinom Srbije. Sećam se i da je bila duboko potresena sudbinom jedne stilske stolice iz parlamenta, koja je postradala u petooktobarskim demonstracijama. Možda joj se to sve računa u kulturna postignuća, ne bih znala.

Od dosadašnjih ministara kulture, meni je u najsvetlijem sećanju ostao Voja Brajović. On je svoju misiju shvatao veoma ozbiljno i učinio je nekoliko dragocenih poteza u kulturi. Prilično su se trudili Nebojša Bradić i Peđa Marković, i zahvalna sam im na tome. Verujem da je Peđa Marković želeo da učini i mnogo više, ali mu jednostavno nisu dozvolili. Uopšte, jako je teško biti ministar kulture u zemlji koja ima tako mizeran budžet za kulturu i do te mere pogrešan i ponižavajući odnos prema umetnicima. Međutim, to je toliko poznata priča, da je besmisleno iznova je ponavljati. Kultura će kod nas imati neku šansu tek onda kad se promeni sve, ali bukvalno sve. Sitne, parcijalne promene znače vrlo malo, ali za neke grupe kulturnih poslenika čak i one mogu biti značajne.

Prošle nedelje uputili ste doktoru Konu javno pismo i pozvali ga da se opredeli: Vučić ili narod, ne bi li mu narod poverovao i poslušao ga da se čuva od virusa. Da li vam je odgovorio? Ili, da li ste od tada primetili neku promenu u njegovim postupcima koji bi ukazivali da je primio k znanju vaš predlog?

Nije mi odgovorio, a nisam ni očekivala. Sigurna sam, međutim, da je pročitao. Mnogi su mu poslali to pismo. Izgleda da se ono pak o doktora Kona odbilo kao teniska loptica o vrh mreže, i završilo negde na tribinama. Jer samo dan ili dva nakon toga, kad je jedna voditeljka pitala doktora Kona da li ponekad upozori predsednika Vučića što ne nosi masku, doktor je mirno, ne trepnuvši, izgovorio da on lično nikad nije video predsednika bez maske, i da je krivica novinara jer love predsednika baš u trenucima kad ne nosi masku. Dakle, Vučić nije ništa pogrešio, a novinari su zlonamerni. Meni je ovo žalosno, i, da se malo našalim na svoj račun, ja mu više neću pisati, a on neka vidi šta će… I ovo će proći, moraćemo da se jednog dana svi pogledamo u oči.

Šta mislite o promeni u srpskom parlamentu zahvaljujući kojoj su žene, makar brojčano, postale ravnopravne sa muškarcima?

Sve što se bude desilo – ili se ne bude desilo – u ovom novom sazivu parlamenta, potpuno je irelevantno. To će biti jedna grupica statista, v.d. poslanika, koji su pristali da za dobru platu godinu-dve fingiraju parlamentarizam u Srbiji. Koliko u takvom parlamentu ima žena takođe je nevažno, jer on sam po sebi nije ispoštovao ni osnovna ljudska prava, pa samim tim ne može da poštuje ni ženska prava. Ovo je zemlja u kojoj koordinatorka Sigurne kuće nije mogla da ostane neutralna, nego je morala da podrži SNS. Meni je to neumesno. Postoje neka radna mesta na kojima ljudi ne bi smeli partijski da se svrstavaju i morali bi da budu svima podjednako na raspolaganju. Ništa u našoj zemlji nije ravnopravno, pa ni položaj žena. Pitanje ženske ravnopravnosti samo je deo opšte ravnopravnosti. A kako te opšte ravnopravnosti nema ni u tragovima, naprotiv, onda je sve to o ženama u parlamentu samo deo farse. Neće tamo sedeti nikakve ravnopravne žene. Tamo će sedeti Vučićevi poslušnici koji su pristali na najneravnopravnije izbore u istoriji našeg parlamentarnog sistema. I to je sve što treba znati o ženama u parlamentu u jesen 2020. godine.

Mnogi smatraju da su opozicija svojim odustajanjem od parlamentarnih izbora i intelektualci nedovoljnom aktivnošću vidno pomogli da živimo onako kako dominantna stranka odluči. Ako se slažete sa ovakvom ocenom, kada se odustaje? Da li je to lako?

Za mene lično tu nije bilo nikakve dileme: uslova za izbore nije bilo i bojkot je za mene bio jedina opcija. I nadalje mislim, sve dok se ne steknu elementarni uslovi za izbore, na njih ne treba izlaziti. Da, to jeste i autodestruktivno, ali je barem časno. Videli smo kako su prošli svi oni koji su mislili da mogu da se poigraju sa Vučićevom izbornom mašinerijom. Bukvalno su završili u blatu. Ako nema demokratije, onda treba jasno pokazati da je nema. Ne treba ništa fingirati, ne treba im davati bilo kakav alibi. Znate, intelektualaca ima ovakvih i onakvih. Svako može da izabere mudru glavu kojoj veruje po sopstvenom nahođenju. Ja, recimo, verujem profesoru Čedomiru Čupiću. Verujem Gojku Božoviću. Verujem Raletu Milenkoviću. Takvim ljudima verujem i oni su za mene neka vrsta svetionika. Nije me sramota da kažem kako svoje stavove uvek proverim kroz njihove stavove, jer znam da znaju i razumeju više od mene. Tako proveravam da li sam i dalje razumna, da li i dalje sagledavam stvarnost kako treba. Za mene sve to što ovi ljudi rade nije odustajanje, već jedan vid borbe. Ta borba je dugotrajna i iscrpljujuća. I neće svi dočekati njen kraj. Ali neko će dočekati, u to sam sasvim sigurna, samo treba imati prave svetionike ispred sebe. Ne smemo te svetionike pobrkati sa vatrometima koji se svake noći ispaljuju sa splavova. Ne smemo dozvoliti da nas to zbuni. Moramo stalno proveravati i stavljati pod lupu svoje sopstvene etičke kriterijume.

Podeljenost „mi“ i „oni“ zahvatila je i kulturu; upravo je u toku sukob na književnoj sceni. Kako se prevazilazi netrpeljivost zbog različitih mišljenja?

Različita mišljenja, sama po sebi, nisu problem. Različita mišljenja su poželjna stvar. Sporenja na književnoj sceni oduvek su postojala. Neka su dovodila i do izvanrednih knjiga polemika. Setite se samo profesora Nikole Miloševića, u koliko dobrih sporenja je on učestvovao. Pitanje je, međutim, sa koliko dostojanstva, časti i obrazovanja se ta vrsta sporenja vodi. Ako su to sporovi između ljudi koji imaju dobru argumentaciju, koji razgovaraju kulturno i koji istinski brane svoje mišljenje, onda to može da bude samo podsticajno. Problem je u tome što današnji sukobi na književnoj sceni nisu autentično književni, oni to samo glume. To su sukobi sasvim druge vrste i ponekad koriste manir koji je došao iz najgadnijih emisija sa režimskih televizija. Takvi sukobi nikome ne čine dobro, a ostavljaju trajno loše posledice za svakog pojedinačnog umetnika, koji je i bez toga izguran sasvim izvan društvene margine. Jedini način da se to prevaziđe bila bi kultura dijaloga. Nije to baš toliko teško koliko izgleda. Jedan civilizovan, nepristrasan voditelj, koji se ne rukovodi željom da vidi krv već željom da zaista dođe do nekog zaključka, mogao bi u svakoj emisiji da učini čudo. I uopšte, kada bismo imali društvo u kome bi se ukinulo to besomučno vređanje i ponižavanje odmah bi stvari krenule u normalnijem pravcu.

U biografiji na kraju vaših knjiga piše da ste pesnikinja, pripovedačica, romansijerka. Piše i da ste profesionalni pisac. Da li to znači da nemate posao koji podrazumeva mesečnu platu? Vaš izdavač je „Arhipelag„, jedan od najuglednijih kod nas, ali bez i jedne jedine knjižare koja bi njegovim piscima omogućavala sigurniju prodaju knjiga. Molim vas za komentar.

Da, to je bio moj izbor, i 2011. sam otišla u samostalne umetnike. Nisam se pokajala, iako je to dosta neizvestan put i ne bih ga preporučila nikome ko nema alternativu, tačnije nekoga ko će ga izdržavati. Od pisanja se ne može živeti, to uspeva samo pojedinim piscima bestselera. Pa i oni zarađuju samo u nekim periodima kad im se knjiga najviše prodaje. Sve je ovde postavljeno naopačke. Pisac u čitavom prodajnom lancu najmanje zarađuje od svoje knjige; svi zarade više, i izdavač i štampar i knjižara. Nastupi na književnim večerima su ili neplaćeni ili su honorari mizerni. A ako niste po volji režimu, ne smeju ni da vas pozivaju na promocije. Sad nema književnih večeri zbog korone, ali da nije toga šta mislite koja biblioteka ili dom kulture bi smeli da pozovu Marka Vidojkovića na promociju njegovog novog romana? Malo ko, budite sigurni. U normalnim zemljama pisci bukvalno žive od nastupa i čitanja. To je kod nas misaona imenica.

Bili ste novinar desetak godina. Da li je i tada sloboda medija bila problem?

Ja sam bila novinar na Radio Beogradu u vreme Slobodana Miloševića i sloboda medija je uvek bila problem. Znalo se tačno koje pisce nije poželjno pozivati u emisije, koga nije poželjno pominjati. Bila sam mlada i strastveno sam volela radio kao medij, ali čim sam došla u iole razumne godine shvatila sam da tako, u toj neslobodi, ne mogu i ne želim da radim. A ni oni nisu želeli mene jer nisam bila voljna da se prilagođavam zabranama i cenzuri.

Jedna od tema vaše najnovije zbirke pesama Mutni nagoveštaj kiše jeste prolaznost. I seta kao njen proizvod. Šta sad mislite o prošlom vremenu, da li su to „neobjašnjive godine„, kao što piše u pesmi Zaborav?

Da, ta pesma sa nedorečenim i nezavršenim rečenicama bavi se upravo tim godinama mladosti u kojima smo verovali da nas nešto veliko i značajno tek čeka, a danas, kad smo na drugoj strani tog puta, ne dozvoljavamo sebi ni da dovršimo misao jer bi to bilo suviše bolno. I ne samo zato, već i zbog spoznaje da je naše sopstvo zapravo nevažno. Ljudi stare na različite načine – neki stare tako što sami sebi postaju sve važniji, a neki sasvim suprotno sebe polako gube iz fokusa i zanimljivija im je opšta slika. Ja spadam u ove druge. I istinski, bez ikakvog foliranja, sama sebi sam najmanje zanimljiva od svega na svetu. To su te neobjašnjive godine koje nas dovedu do ove ili one tačke.

Pesma Veče je bilo grom je o onom neumoljivom pravilu po kome je nešto ružno i mučno jače od lepog i dobrog. Kako to objašnjavate?

Poznat je onaj odlomak iz Frojdovog eseja Nelagodnost u kulturi, gde kaže, parafrazirano, da je čovekov kapacitet za radost nažalost mnogo slabiji nego kapacitet za tugovanje. Izgleda da su naše duše tako postavljene da zbog jednog istog podsticaja možemo patiti neuporedivo duže, nego što se zbog ostvarenja neke želje možemo radovati. Radost prođe brzo, a patnja traje godinama. To je izgleda u prirodi čoveka. Tako je nažalost sa mnogo čime što nas okružuje. Neko može godinama raditi na unapređivanju neke institucije, neke države ili bilo čega, a onda se pojavi nešto što bukvalno u trenu sruši sve. Ono što je bilo dobro zaboravi se zastrašujuće brzo, gotovo kao da nije ni postojalo. Oni koji ruše morali bi da imaju to na umu tu strašnu istinu da građenje traje mnogo duže nego rušenje. I da je naše nepostojanje na ovom svetu beskonačno, a naše postojanje je samo treptaj oka u toj večnosti. I prema tome se moramo rukovoditi kad odlučimo da bilo šta na svetu pokvarimo.

Sudeći po vašim knjigama, vi ne mislite da je ljubav prevaziđena tema. Šta se to desilo svetu pa je omalovažava? Šta ako jednog dana nestane?

Do pre samo neku godinu sam mislila da je nemoguće da ljubav nestane, ali sad više nisam toliko sigurna. Možda će ljubav morati na neko vreme da ode u ilegalu, da se pritaji i čeka neka bolja vremena. Izgleda da dolazi novo doba, u kome će se ceniti druge stvari. A opet, katkad se tešim mišlju da se verovatno svakoj generaciji činilo kako se svet okrenuo naglavačke. Meni sada izgleda kao da dolazi svet otuđenja, samoreklamerstva i samodovoljnosti. Svet u kome neće biti razumevanja za slabosti. I u kome će finese elektronike biti važnije od finesa duha. Paradoksalno, taj svet otuđenja je neugodno bučan. Međutim, to menjanje sveta je proces, a svaki proces ima jednu osobinu – neizbežan je. Mislim da sam imala sreću što sam živela i bila mlada u vreme kada je ljudska duša shvatana ozbiljnije i temeljnije nego što je to slučaj danas.