Ni koaliciona, ni koncentraciona – Vučićeva i božja

Samo malobrojni – i verovatno malo stariji – čitaoci će naslov „Vlada na bespuću“ povezati sa svojevremenim istoriografskim bestselerom pokojnog Veselina Đuretića, o sudbini jugoslovenske („izbegličke“) vlade za vreme Drugog svetskog rata. Svi drugi, a naročito politički opterećeniji, asociraće na aktuelnu („drugu Brnabićkinu“) naprednjačku vladu, koja se ovih dana, više od četiri meseca nakon izbora, upravo porađa pred našim očima.

Doduše, Srbija danas nije okupirana (barem ne na klasičan način) i, srećom, u njoj još uvek nema građanskog rata. Mada se, da se ne lažemo, neka vrsta prljavog (medijskog) rata vodi već godinama, tačnije, vodi ga naprednjački režim protiv svih koji ga ne podržavaju, sa sve važećom maksimom „sto za jednog“, odnosno sto rafala iz sto medijskih haubica na jednu opozicionu ili kritičku izjavu, saopštenje ili tvit. A ima i drugih sličnosti. Na primer, ni ova vlada neće imati naročitog uticaja na procese i događaje u samoj zemlji. A oni koji u njoj sede takođe se neće mnogo pitati i odlučivati, jer se, slično kao što je bio slučaj i u onoj londonskoj, centri moći i stvarnog odlučivanja neće nalaziti u njoj.

Naravno, u velikoj meri to se moglo reći i za prethodnu, kao i za manje-više sve ostale naprednjačke vlade (a bilo ih je ukupno pet). Uključujući onu prvu, kojoj je na čelu formalno bio Ivica Dačić, a Aleksandar Vučić bio „samo“ ministar vojni i „Prvi Potpredsednik“(PP). Ipak, nije baš isto. Naime, ma koliko da je bio dominantan, i ma koliko se neprekidno hvalisao time da na njegove odluke i izbor ne može da utiče niko, a pogotovo tamo neki „tajkuni“, „kriminalci“ i „ambasadori“, Vučić je, zapravo, bio veoma senzitivan za pritiske, „preporuke“ i „sugestije“ iz tih i svih drugih centara moći. (Na kraju krajeva, upravo zahvaljujući, pored ostalog, i toj „senzitivnosti“ jeste dospeo tu gde je dospeo.)

SLIKA I PRILIKA

Sve u svemu, nije potrebna prevelika „forenzika“ da bi se razaznalo koja od Vučićevih kadrovskih rešenja su dolazila iz koje kuhinje, bilo domaće ili strane. Ali je – i to je ono što mu se svakako mora priznati – uz sve te lupinge i savitljivost prema spoljnim veto-igračima sa istoka i zapada, odnosno uslužnosti koja je često znala da ide do neukusa, snishodljivosti i samoponiženja – nepogrešivo umeo da provuče i svoj lični, vlastodržački interes. I tako je od izbora do izbora i od vlade do vlade on lično postepeno sve više jačao, a uticaj pomenutih faktora bivao proporcionalno sve manji. Da bi se konačno stiglo do ovoga danas, kada je ta fraza kako „niko ne sme da mu se meša u posao“ postala ako ne baš potpuna istina, onda barem nešto što je istini veoma blizu. I zato je ovo, moglo bi se reći, u potpunosti „vlada Aleksandra Vučića“, od njega skrojena i najvećoj meri njegova „slika i prilika“.

Vladi, koja bi trebalo da bude izglasana od strane krnjeg skupštinskog saziva otprilike u trenutku dok vi čitate ovaj tekst, njen roditelj, političke babice i dokoni medijsko-analitički popovi tepaju da je „koncentraciona“, čime se hoće reći da u sebi akumulira čitav ili najveći deo političkog spektra. Ali od toga, naravno, nema ništa. Doduše, ova vlada jeste „koncentrisala“ četrdesetak odsto ukupnog biračkog tela koje direktno ili indirektno podržava Aleksandra Vučića (dakle, ne ovu ili onu politiku, nego NJEGA lično), i koncentrisala je najveći deo onoga što je izašlo na junske korona-izbore, što svakako jeste impresivan procenat, ali, ma koliko se režimski telali trudili da dokažu suprotno, ipak nije čitava politička scena. Sve ono što se protivi kursu „Druže Aco, mi ti se kunemo“ – a to je, kako god računali, najmanje trećina, a verovatno i više od 40 odsto političke scene – nema predstavnika ni u ovoj vladi, niti u ovoj skupštini.

Zapravo, ova vlada ne samo da nije koncentraciona, nego nije čak ni „koaliciona“ u pravom smislu te reči. Jer koalicija podrazumeva i neku vrstu koalicionog razgovora i dogovora, i barem načelnu ravnopravnost koalicionih partnera, a toga ovde nema ni od korova. Vučić je naprosto izdiktirao uslove „partnerima“ i oni su, razume se, ponudu primili sa oduševljenjem. Štaviše, ovo nije čak ni vlada SNS-a, i to ne samo zato što se SNS uopšte ne pominje u nazivu pobedničke izborne liste („Aleksandar Vučić – Za našu decu“). Jer da jeste, za početak, u njoj sigurno ne bi (makar i „simbolično“) sedeli socijalisti, ne bi Gordana Čomić bila ministar, a vrlo verovatno ni Ana Brnabić ne bi bila premijer. Ovo je vlada Aleksandra Vučića i ljudi od njegovog poverenja. Tačka.

STEFANOVIĆEV „STALJINGRAD“

Razočaran u opoziciju, a željan kakve-takve nade ili barem medijske senzacije, jedan deo prestoničke političke javnosti počeo je da gaji preterana očekivanja od unutrašnjih trvenja i komešanja unutar SNS-a. I u tom smislu su prethodnih meseci bile otvorene bezmalo kladionice na temu da li Nebojša Stefanović ostaje ili odlazi sa mesta ministra unutrašnjih poslova. (Navodno, ako ostane, to bi bila najava da se oko njega pravi alternativni centar moći, a ako ode, to bi bila „definitivna pobeda bratije“.) Naravno, otišao je (odnosno, „rotirao“ se sa Vulinom), a već sama spekulacija na tu temu dodatno je ubrzala, odnosno zapečatila neminovnost tog pomeranja. Nije sporno da u SNS-u, i to na svim nivoima, ima različitih sukoba, trvenja i netrpeljivosti. Mnogo je tu isprepletenih sujeta, interesa i novca u pitanju. Ali, pored ostalog, upravo zbog ovog poslednje navedenog (novca i interesa) i nije realno očekivati neke „revolucionarne“ i senzacionalne obrte.

Elem, bio zadovoljan „rotacijom“ ili ne, neće Nebojša Stefanović biti demokratski „trojanac“ u SNS redovima. Baš kao što to nije bila ni Zorana Mihajlović, u koju je deo „proevropskih“ političkih kibicera onomad takođe polagao izvesne „reformske“ nade. Kao što rekosmo, ima tu mnogo raznih sukobljenih interesa i sujeta. Ali, Vučić već godinama gradi sistem u kojem je on lično iznad svega toga, dok se svi drugi samo međusobno biju i bore za njegovu naklonost. I zato će svako od s razlogom ili bez razloga „osumnjičenih“, barem je do sada uvek tako bilo, samo imati dodatni motiv, a bogme i imperativ, da pojačanim izjavama lojalnosti i napadima na protivnike dokazuje svoju privrženost Velikom Vođi.

ZORANA I „RUSKI FAKTOR“

Zoranin slučaj je indikativan u još jednom smislu. Ona je u jednom trenutku postala, takoreći, geopolitički simbol i neka vrsta „jabuke razdora“ oko koje se prelamaju veliki spoljnopolitički interesi u Srbiji. Iako nije jasno da li je ta priča zaista stigla iz Moskve ili je lansirana iz konkurentskih krugova u Srbiji, Mihajlovićka je svojevremeno kao „američki čovek“ sklonjena iz Ministarstva energetike, uz neformalnu ali rasprostranjenu teoriju da se njenom ostanku na tom mestu protivi Moskva, to jest, „ne daju Rusi“. E sad, dakle, pošto je Zorana ponovo došla na mesto ministra energetike, ostaju samo dve mogućnosti: ili je ta priča i onda bila laž (tj. nije dao Vučić, jer nije bio dovoljno siguran u njenu lojalnost, a rusko protivljenje je bilo samo alibi), ili su u međuvremenu „Rusi dali“, odnosno Vučić prestao da haje za njihovo mišljenje?!

Realno, ima osnova za obe teorije. Nedavno je uticajni ruski „Komersant“, povodom „Sporazuma o ekonomskoj normalizaciji između Beograda i Prištine“ i spornog tvita portparolke ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marije Zaharove, kojim je ona prokomentarisala sporazum iz Vašingtona, pisao da je za Moskvu energetika ključna i da će uglavnom kroz tu vizuru sagledavati i bilateralne odnose sa Srbijom. A sada se čini da se upravo u tom energetskom aspektu stvari menjaju. S druge strane, većina nas koji više-manje poznajemo tehnologiju Vučićeve vladavine, skloni smo da u svemu vidimo samo njegovo petljanje i izmotavanje, te nije isključeno da se uz takav fokus ponekad i previdi neka šira slika.

Ali, nezavisno od Zorane, u svetlu oduzimanja Ministarstva energetike SPS-u, i pomeranje Ivice Dačića iz Ministarstva spoljnih poslova (bez obzira da li to pomeranje tretiramo kao „degradaciju“ ili „unapređenje“) dobija drugačiju boju i konotaciju. Pogotovo ukoliko se stvar sagleda još i iz ugla „Vašingtonskog sporazuma“, u kojem se u jednoj od naizgled haotično nabacanih tačaka eksplicite pominje i obaveza „diversifikacije“ energetskih izvora, a čitav sporazum odiše duhom „novog savezništva“ sa SAD.

I, opet, ma koliko u tom dokumentu i pratećim izjavama američkog predsednika i njegovog emisara Grenela bilo i tipično trampovskog preterivanja i kičeraja, ipak se na osnovu više indikatora čini da će ova „druga Brnabićkina vlada“ biti vlada konačnog raskida sa „ruskom opcijom“, i označiti definitivno postavljanje Srbije na „evro-atlantski“ i proamerički kolosek. U svakom slučaju, bilo da je tako ili nije, sasvim je sigurno da će Vučić i njegovi emisari nastojati da stvar upravo tako predstave u zapadnim ambasadama i medijima. (Baš kao što je sigurno da će za unutrašnje potrebe i na fakultativne teme „srbovati“ i „rusovati“ kao nikad pre, a pomenuti zaokret kriti kao zmija noge.)

Naravno, Vučić ne bi bio Vučić da u istom danu kada je Ivicu Dačića sklonio iz Ministarstva spoljnih poslova nije najavio otvaranje kancelarije za vojnu saradnju sa Moskvom (analognu onoj kakva već odavno postoji sa NATO). Bajatović do daljeg ostaje na položaju u Srbijagasu, a Putin i Lavrov će u Beogradu, kad i ako dođu, biti dočekani sa najvišim počastima (nije isključeno da u poslednji čas padne i neki ordenčić). Ali, bez obzira na sve, čini se da je negde tokom ovog letnjeg institucionalnog „vakuuma“ Vučić napravio ozbiljan „iskorak“ i po pitanju Kosova i srpske „evroatlantske budućnosti“. Samo što o tome srpski prozapadni mediji ne pričaju previše, jer u taj zaokret još nisu sasvim sigurni. A oni, navodno, „proruski“ ćute jer ipak mnogo više od Kosova i Rusa vole vlast i Vučića.

Nema sumnje da, kao što je već bezbroj puta dokazano, Vučić uvek vuče poteze koji su u njegovom ličnom političkom interesu. A on je iz razloga koje još uvek u potpunosti ne znamo zaključio da je u ovom trenutku za njega ipak bolje, tj. oportunije da odigra na kartu Zapada i posebno Trampa. Neki će se zbog toga možda kratkoročno obradovati, a drugi biti razočarani. Samo, niko ne bi trebalo da ima iluzije kako iza toga stoji bilo kakva „ideologija“, a još manje ideal.

A svi skupa možemo samo nagađati da li će zbog te zapadne podrške na koju računa Vučić na unutrašnjem planu biti prinuđen na otvaranje i otopljavanje odnosa sa opozicijom i civilnim društvom – čemu se neki nadaju – ili će, naprotiv, ojačan tom geopolitičkom podrškom, iskoristiti žeton i priliku za još veće stezanje obruča (i omče) oko ostataka opozicije i kritičke javnosti. Pisac ovih redova nema previše dileme po tom pitanju. Štaviše, osnovano sumnjam da je upravo radi dobijanja odrešenih ruku na ovom unutrašnjem planu one spoljnopolitičke ustupke i pravio.

I malo ohrabrujuće političke statistike za kraj. Ovo je šesnaesta vlada od obnavljanja višestranačja u Srbiji. I, zanemarimo li onu „prelaznu“, Minićevu, od oktobra dvehiljadite do decembarskih izbora, za ovih trideset godina imali smo pet Miloševićevih, pet DOS-ovskih i četiri „naprednjačke“ (čitaj, Vučićeve) vlade. Tako gledajući, ovo bi, po redu vremena, trebalo da bude peta, tj. poslednja naprednjačka vlada. Mada, kako trenutno stoje stvari, čini da su veće šanse da bude poslednja višestranačka. Ali neke promene će sigurno biti.