U programu vrednosno sumnjive Televizije Pink, u do ovog teksta poslednjem izdanju vrednosno sporne emisije „Hit-tvit“, vrednosno upitan gost Aleksandar Vuksanović, poznatiji kao Aca Lukas, izvređao je novinarku Žaklinu Tatalović. Zaposlena je u TV N1, izvesno vrednosno suparničkoj medijskoj kući vrednosno sumnjive televizije. Ova novinarka inače redovno predstavnicima vlasti postavlja nedopadljiva pitanja sa upornošću koja ih očigledno nervira.
Voditeljka vrednosno sporne emisije, izvesna Verica Bradić, neubedljivo je pokušala da zaustavi ničim izazvanu skarednu tiradu razgoropađenog gosta. No, brzo se povukla pred njegovom istrajnošću da dokraja izlije salvu uvreda. Nije iskoristila nijedan od uređivačkih i tehničkih mehanizama da zaustavi besprizornost. Valjda kao slučajni svedoci, dva preostala gosta vrednosno sporne emisije, Aleksandar Šapić i Zoran Ćirjaković, ćutala su na uvredljivu tiradu na račun mlade novinarke. Pognute glave, doduše. To ih je gurnulo preko ivice vrednosti i ličnog dostojanstva. Ovo stoga što nisu neslaganje, ako ga je uopšte bilo, izrekli glasno i u krajnjem slučaju spasli obraz napuštanjem emisije. Ostankom i ćutanjem postali su saučesnici. Voljno ili nevoljno, sada je potpuno nevažno.
„Mudro“ za sada ćute predstavnici vlasti, posebno resor za kulturu i medije. Institucije, regulator naročito, sporošću dokazanom u bezbroj ranijih sličnih situacija, ne reaguju iako im je posao da štite javni interes i njegove vrednosti u elektronskim medijima. Ne bi iznenadilo da se pokriju nekim vrednosno sumnjivim pravnim objašnjenjem sve gurajući u prvi plan da nisu cenzori i da se neće tako ponašati.
Ni visoki predstavnici vlasti se ne izjašnjavaju, i tako izostaje poruka da je narečeni incident neprihvatljiv. Kao da ponovljeno poručuju da je sve dozvoljeno protiv njima neprijateljskih medija i novinara. Uostalom, ova vlast za sada sasvim komforno živi na podeli na „naše i njihove“, ne samo medija i onih koji u njima rade nego i celokupnog društva. Ona ne toleriše one koji drugačije misle i to javno govore. To su za vlast, njene predstavnike i simpatizere neprijatelji, mrzitelji. Protiv njih, kao takvih, sve je dozvoljeno.
Deo provladinih medijskih „boraca“ dobro je nagrađen za svoju vređalačku misiju. To je deo sistema vladanja. Ciljano napadaju neprijatelje vlasti a ona ih štiti na svaki način. Ima doduše i ličnih inicijativa, kakvom mi se čini skaredni incident koji je povod za ovo pismeno. Valjda u želji da se vlasti preporuče. Dodatno, uberu malo pažnje javnosti i porade na sopstvenoj promociji. Pobegnu od uobičajene beznačajnosti. Nema tu ni moralnog ni vrednosnog okvira niti granice. Ovog puta meta je bila novinarka.
Nisu naravno izostale reakcije. Profesionalna udruženja, ženski deo novinarske profesije koji je opravdano u svemu prepoznao i mizogini sastojak besprizornosti, novinari pojedinačno, medijski radnici, javne ličnosti… Svi na suprotnom vrednosnom polu od vrednosno sumnjive televizije, oštro su osudili ispad, reakciju u studiju. Biće takvih reakcija još. Izrečene uvrede ne bole samo uvređenog. U ovom slučaju uvređenu koja se hrabro oglasila izrekom da nije uplašena i da neće odustati.
Pitam se, nisu li profesionalna udruženja osim oštre saopštenjske reakcije, mogla da sastave nekakav tim i preduzmu neku ozbiljniju akciju. Recimo, da pokrenu neke, na zakonu zasnovane postupke. I ne samo udruženja. Matična televizija izvređane novinarke možda bi mogla i institucinalno da pokrene neki zakonski mehanizam zaštite svojih novinara. Da pošalje poruku, kao i udruženja, da neće postrance posmatrati napade i vređanja svojih članova, zaposlenih, novinara, kako god. Isto pitanje i za nevladin sektor koji se bavi medijima i ljudskim pravima. Ajde nešto konkretnije. Uveren sam da ima dovoljno pravnog osnova za konkretno delanje. Ne bi trebalo odustajati sve imajući u vidu ponekad jalove pokušaje isterivanja pravde i borbe za vrednosti. Odustajanje jeste neka vrsta pristajanja na to da postoje oni koji nekažnjeno i bezgranično mogu da vređaju i oni koji su vređani.
Ovako, salva osuda i anatemisanja izgrednika u vrednosno spornoj emisiji vrednosno sumnjive televizije nekako mi liči na glavnu junakinju eksperimenta sa kuvanjem žabe. Gicne se svaki put kada „naučnik“ preterano poveća temperaturu. Dok ne bude potpuno skuvana. Još se, izgleda, gica. Hoće li iskočiti iz šerpe?
Ovaj incident, ako je uopšte incident a ne pravilo, još jedan je opori detalj u sumornoj medijskoj, ali i ukupnoj stvarnosti duboko vrednosno razorenog i podeljenog društva u Srbiji. Legitimnim mi se čini pitanje: ima li ovome kraja? Postoji li dno ovakvog vrednosnog posrnuća? Mislim da, kao svaka moralna i društvena kriza, i ova u Srbiji nema jasno definisano dno. Kraj potonuća. Čini mi se da u socijalnom ambijentu gde vlast razara vrednosti takvo dno ne postoji.
