Patrijarh Irinej rođen je u selu Vidova, kod Čačka, 1930. godine. Tamo je završio osnovnu školu, potom gimnaziju u Čačku, a zatim Bogosloviju u Prizrenu i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Bilo je to vreme kada je studirati na Bogoslovskom fakultetu, uopšte opredeliti se za takav život, bilo veoma hrabro. To što je stasavao u vremenu u kojem je Crkva stradala, sigurno će na njega uticati.
Bio je profesor i rektor Prizrenske bogoslovije, upravnik Monaške škole u manastiru Ostrog. Za vikarnog episkopa izabran je 1974, a godinu dana kasnije postaje episkop niški. U Nišu će ostati dok ne bude izabran za patrijarha Srpske pravoslavne crkve, 22. januara 2010. godine.
Mnogo je puta ovih dana rečeno koliki je teret bio doći na čelo Crkve nakon patrijarha Pavla, voljenog i za života proglašavanog svetim. S druge strane, izgledalo je da se patrijarh Irinej sa tim nosio lako, na sebi svojstven način, i ne pokušavajući da podražava svog prethodnika. U danu kada je iz koverte izvučeno njegovo ime, nije bilo malo onih koji su to dočekali s radošću. Ponavljalo se da je na čelo Crkve došao jedan od najumerenijih vladika. Strani mediji će pisati da je reč o pomiritelju.
U prvo vreme, nastojao je da reši probleme koji su se u Crkvi tavorili godinama, što je zahtevalo određene promene, a menjati Crkvu pretežak je posao. Kada je krenulo da se komeša u Eparhiji raško-prizrenskoj, kažu da je, obraćajući se Saboru, patrijarh kazao da svi prisutni moraju da budu odgovorni pred Bogom i ljudima, napomenuvši da je star, ali da baš zato želi da što pre neka pitanja pokrene. Nije ostalo samo na rečima. Dve godine nakon ustoličenja patrijarha, penzionisan je, između ostalih, i vladika Vasilije Kačavenda. Konačno je, unutar Crkve, prestalo da se šapuće o svemu što je sada umirovljeni episkop zvorničko-tuzlanski radio. Patrijarh Irinej nije hteo da zataška slučaj.
Mnogo je puta ovih dana rečeno i da je patrijarh Irinej bio na čelu Crkve u teškim vremenima. Ali, takva je valjda i ova država, i ne samo ona, svako je vreme turobno na svoj način. Dok je patrijarh German pokušavao da iznađe ravnotežu sa komunističkim vlastima, patrijarh Pavle je vodio Crkvu u vreme ratova i pustošenja i u ono strašno posleratno doba, a onda se i nakon demokratskih promena trudio da iznađe načina da Crkva nađe svoje mesto u društvu. Patrijarh Irinej je, sa druge strane, bio na čelu SPC dok je previralo na međunarodnoj sceni, između pravoslavnih crkava, na unutarpolitičkom i društvenom planu, unutar same Crkve i na relaciji društvo – Crkva.
Kada je reč o odnosima između pravoslavnih, tu je pokazao odmerenost i mudrost. Prelomio je da se ide na Sveti veliki sabor na Kritu, iako Ruska pravoslavna crkva nije otišla.
Prva njegova poseta kao patrijarha bila je poseta Austriji, gde će izjaviti da je za sve hrišćane jedinstvo Crkve imperativ, ali da ekumenski dijalog teži pomirenoj različitosti. „Takav dijalog Crkvu čuva od dva podjednako opasna iskušenja – otvorenog relativizma i zatvorenog fanatizma“, rekao je tom prilikom, naglašavajući i da ukoliko Pravoslavna crkva ne bi bila u dijalogu sa drugim hrišćanskim crkvama i zajednicama, sa nehrišćanskim religijama i izazovima modernog vremena, ne bi više bila Crkva, već bi se transformisala u sektu.
Komisija o Stepincu, koja je pokrenuta nakon njegovih pisama papi Franji, skoro da je jedina takve vrste na svetu – gde pravoslavci zajedno sa rimokatolicima raspravljaju o nekome koga je Rimokatolička crkva već proglasila blaženim.
Njegov se glas u javnosti, ipak, nije prečesto čuo kada su u pitanju društvene teme. Kada je izjavio, na primer, da Crkva podržava presađivanje organa i da je stav Crkve da deca moraju da budu vakcinisana, te da bi i doktori, ali i sveštenici, trebalo da informišu roditelje (Televizija Hram, april 2018), to je prolazilo bez većeg odjeka, a trebalo je da odjekne.
Trudio se da održi unutar Crkve izvesnu ravnotežu, da ne ide u krajnosti. Kako su godine odmicale, tu ravnotežu je, nažalost, bilo sve teže održati.
I koliko god je bio umeren na mnogim poljima, u odnosu prema vlasti čini se da to nije bio slučaj. Deo javnosti nije mogao da mu oprosti česte i otvorene pohvale na račun predsednika, kao i podršku koju je u više prilika ovoj vlasti pružao.
Iza njega ostaje završen Hram Svetog Save, građen 85 godina. Kada je reč o Kosovu, ostao je dosledan od prve reči do poslednjeg dana – nezavisnost Kosova nije dolazila u obzir.
Šta poručuje režim koji slavi čoveka osuđenog za genocid i zločine protiv čovječnosti? Zašto je Rasim Ljajić jedini na derbiju reagovao kako dolikuje? Zbog čega Vučić više nije mogao odlagati narodno izjašnjavanje? Gde su tu opozicija i studenti? I kako je Srbija postala umorna od lidera
“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže za “Vreme” studentkinja Milica čiji je telefon napadnut špijunskim softverom. “Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava... Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”
Kada se BIA (na slici) zainteresuje za nekoga, tvrde izvori “Vremena”, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste
Srbija se u Evropi sada i javno naziva “žarištem” na kojem se vrbuju i za sabotaže obučavaju ruski ljudi. O tome se u Beogradu samo ćuti
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad? Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
