Ako izuzmemo „velikog vođu“ Aleksandra Vučića, koji privlači svetlost svih reflektora, retko je koji naprednjački funkcioner proteklih godina zaokupljao pažnju javnosti – pogotovo one prema vlasti kritički nastrojene – kao Nebojša Stefanović, novi vojni ministar, koji je od 2014. pa do prošle godine obavljao funkciju ministra unutrašnjih poslova. Godinama voditi Ministarstvo policije u zemlji u kojoj se ne razaznaju granice između države, kriminala, tajnih službi i partije svakako je kompleksan i neugodan posao prepun izazova, privlačan za medijska ispitivanja i čaršijska naklapanja. Na tom mestu se prelamaju razne silnice – ne samo interesi brojnih domaćih „biznis“ i kriminalnih klanova nakačenih na vlast, već i interesi međunarodnih organizacija i stranih službi koje i te kako – formalno i neformalno – imaju uticaj na rad bezbednosnog sektora u Srbiji. Neki tvrde da boravak na mestu prvog čoveka policije i bezbednosnih službi u Srbiji (Stefanović je od 2017. godine i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti) može značajno izmeniti čoveka, čak i takvog kakav je Stefanović.
U ono vreme kada je Srpska napredna stranka preuzela upravljanje državom, široj javnosti do tada nepoznat naprednjak postao je predsednik Skupštine Srbije. Ovaj neubedljivi stranački delatnik ubrzo je – širom društvenih mreža – postao simbol do patosa ponizne osobe, koja je sve u životu postigla isključivo zahvaljujući beskrajnoj odanosti partiji i Aleksandru Vučiću. Neki su komentarisali da je „mali Nebojša“ u svakom pogledu nedorasla osoba, ukazujući da su njegovi javni nastupi propraćeni šumom u glasu koji odaje tremu i nesigurnost, kojim pojedini ljudi podsvesno iskazuju spoznaju da se nalaze na mestu koje ni po čemu nisu zaslužili. Politički protivnici su predočili javnosti da Nebojšu Stefanovića krasi nadimak „Slina“, a ovaj špicname je ubrzo opšteprihvaćen i bezbroj puta korišćen u tvitovima, postovima, nekim kolumnama i kafanskim pošalicama.
Osim pod ovim nadimkom, poznat je bio, bar u jednom periodu, i kao „Nebojša iz Beograda“. Neko je pre par godina iskopao segment emisije „Utisak nedelje“ iz dvehiljaditih, koji je postao viralan. U njemu se Stefanović javlja u emisiju kao gledalac „Utiska“ i pohvalnim rečima obasipa Aleksandra Vučića, koji je bio jedan od gostiju Olje Bećković. Predstavlja se kao „Nebojša iz Beograda“. Praktično je bio bot pre svih naprednjačkih botova koji su kasnije okupirali društvene mreže. Kasnije, u jednom intervjuu, Stefanović svoju „javku“ u „Utisku“ karakteriše kao pokušaj „probijanja medijske blokade“, jer je navodno naprednjacima bilo onemogućeno da se pojavljuju u medijima za vreme vladavine Demokratske stranke. „A danas svi opozicioni lideri imaju potpunu slobodu da se pojave u medijima. Ali mi smo se i za to borili“, rekao je Stefanović 2017. godine, u onom periodu kada „Utisak nedelje“ zbog cenzure nije obitavao na malim ekranima. Na pitanje da li mu je žao što nema više „Utiska nedelje“, Stefanović je rekao da mu ta emisija ne nedostaje.
NADA UMIRE POSLEDNJA
Od simbola snishodljivosti, poslednjih godina se, međutim, Stefanović u delu javnosti transformiše u čoveka koji, navodno, svemogućem predsedniku države pruža „inteligentan otpor“. Neki će poznavaoci prilika reći da on svakako nije cvećka, daleko od toga, ali da je tokom šestoipogodišnjeg mandata na mestu ministra unutrašnjih poslova bio brana namerama da se policija u potpunosti stavi u službu kriminala, suprotstavljajući se raznoraznim „nepristojnim“ zahtevima Andreja Vučića, Zvonka Veselinovića i drugih naprednjačkih „aktivista“. Potom će, takođe, tvrditi da se bez njegovog znanja Aleksandar Vučić nije mogao prisluškivati, pa čak i da su afere „Krušik“ i „Jovanjica“ produkt „sukoba između Stefanovićevog i Vučićevog klana“.
Stefanović je, prema tim izvorima, znao da ono što je dobijeno prisluškivanjem predstavlja dragocen materijal koji mu može obezbediti zaštitu, pa čak i sačuvati život. Navodno je te snimke u kooperaciji sa uticajnim saradnicama pohranio na razna sigurna mesta. Čaršijske priče idu čak dotle da ispada da je tokom policijskog ministrovanja Stefanović postao pouzdan „američki čovek“, to jest da su SAD izuzetno zainteresovane da Stefanović ostane visokopoziconiran u bezbednosnim strukturama Srbije. Čak će i strastveni kritičar Aleksandra Vučića, a nekada njegov blizak saradnik, novinar Predrag Popović izmeniti poslednjih godina stav prema Stefanoviću. Od ciničnih opisa „Slinine“ poniznosti, Popović je došao do toga da tvrdi da će upravo Stefanović biti taj koji će „srušiti Vučića“ i „predvoditi reformističko krilo unutar naprednjaka“.
Svuda je politika prepuna šumova, tajni, intriga, mimikrije i podmetanja, pa je teško razlučiti da li se nekadašnji verni Vučićev pratilac zaista pretvorio u njegovog potencijalnog opasnog protivnika, ili je to tek naduvana čaršijska priča u kojoj se od komarca pravi medved. Možda je sve proizvod očaja protivnika režima, koji čak i u Stefanoviću vide nekakvu nadu da Vučić neće večno vladati. Postoje, međutim, i argumenti koji kažu da ipak vesti o sukobu nisu bez osnova. Recimo, Stefanović se rečito nije pojavio na legendarnoj postizbornoj korona-žurci u Srpskoj naprednoj stranci, kojom je dirigovao nesrećni Ivan Tasovac i kojoj su, osim „Nebojše iz Beograda“, prisustvovali svi stranački prvaci. Na to ukazuju i neke Vučićeve izjave, poput one da „ne postoje porodice u kojima nema svađe“. Podsećaju na to i neka dešavanja prilikom imenovanja i smenjivanja kadrova u policiji, uključujući i mesta šefova policije u pojedinim gradovima Srbije, u kojima se mogao iščitati sukob braće Vučić i Nebojše Stefanovića.
RAZVOJNI PUT
Poznati i manje poznati detalji iz biografije Nebojše Stefanovića mogu svakako biti dobra potka za roman koji bi tematizovao vreme koje živimo – oni ne govore samo o njemu već i o našem ukupnom političkom i društvenom mutljagu. Rođen je 1975. godine, završio je Devetu beogradsku gimnaziju, da bi 2004. navodno diplomirao na Fakultetu za poslovne studije Megatrend univerziteta. Dokumenti koji su isplivali u javnost onomad, dok je Stefanovićev „kontroverzni doktorat“ bio u žiži javnosti, pokazali su da mu je za megatrend-studije trebalo ukupno devet godina. Nije poznato da li se u drugoj polovini devedesetih i s početka dvehiljaditih bavio nekim biznisom koji mu je odvlačio pažnju od učenja. Na kraju se, međutim, ispostavilo da dužina studiranja nije najveći problem, već se postavilo pitanje da li je on zapravo ikada regularno i diplomirao. Ako je verovati nezavisnim medijima, biće da nije.
Neki izvori vele da je 2004. godine Stefanović zapao u tešku finansijsku situaciju, pa se obratio Aleksandru Vučiću za pomoć. Vučić je bio uticajan i onda kada je bio u opoziciji, pa je jedan poziv rešio sve: Stefanović postaje direktor marketinga u preduzeću za spoljnu i unutrašnju trgovinu Interspeed biznismena Petra Komljenovića. Nakon kratkog poslaničkog mandata, 2008. godine, Nebojša Stefanović postaje finansijski direktor u preduzeću Jabuka, a njegovo poslovno pregnuće je – tvrde zle glasine – doprinelo propasti ove firme. Tu negde i Stefanovićeva žena postaje direktorka opskurnog tabloida „Pravda“, kojim je šefovao sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a u kojem je suvlasnik bio Nebojšin brat Nemanja. Navodno je ovaj list, koji je poodavno ugašen, ostao dužan milione i milione dinara štampariji, zaposlenima i poslovnim partnerima.
Paralelno sa biznisom teče i njegova politička karijera: od 2004. do 2008. godine bio je odbornik radikala u beogradskom parlamentu, a jednu godinu, od 2007. do 2008, navodno na izričit Vučićev zahtev, sedi u klupama Skupštine Srbije. Kažu da je imao obavezu da sa ostalim radikalskim poslanicima zauzme poziciju u parlamentu desetak minuta pre početka zasedanja, da prvi ustane i počne frenetično da aplaudira Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću prilikom njihovog ulaska u salu, što su pratili ostali radikali. Nikolić i Vučić su, po inscenaciji, uvek malo kasnili. Stefanović je upamćen kao poslanik koji je nosio dve torbe – svoju i Vučićevu, a u zimskom periodu pred kraj sednice odlazio je da zagreje Vučićev automobil, da šef ne bi fasovao kakvu prehladu. U sali je revnosno posmatrao ko od radikala ne pazi dok Vučić govori i ko mu ne aplaudira dovoljno dugo i energično. Takve bi Vučić – po Stefanovićevoj dojavi – izvodio u hodnik i histerično urlao na njih. Radikali odani Vojislavu Šešelju i Draganu Todoroviću zvali su Stefanovića – Šicer.
Vučić je veoma teško podneo to što je 2008. godine od Đilasa izgubio beogradske izbore. Kažu da je sa njim zajedno tugovao Stefanović, koji je Vučića sledio u stopu kada je ovaj napustio radikale i priključio se Tomislavu Nikoliću. Navodno je bio izuzetno vredan i pouzdan, pa je Vučić s njim delio i „najtajnije“ informacije, poput onih ko novonastalu Srpsku naprednu stranku finansira iz redova kriminalaca ili tajkuna, kakvi su sve dilovi napravljeni sa Stankom Subotićem Canetom i drugima. Ove informacije, kao i brojna saznanja iz perioda dok je bio ministar policije, čine Stefanovića opasnim svedokom. Stoga ne bi bilo toliko čudno i nelogično da je zaista neke dokaze i snimke pohranio na sigurna mesta. Takvo šta oduvek dobro štiti.
AFERE, DRŽAVNI UDARI I TUŽBE
Prisetimo se, ukratko, kako je izgledala već pomenuta afera „Doktorat“. Stefanović je, naime, po dolasku na vlast promptno odbranio megatrend-doktorat pod nazivom „Nova uloga strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom“, a grupa britanskih naučnika poreklom iz Srbije argumentovano je utvrdila da je u pitanju – ordinarni plagijat. Sajt „Peščanik“, koji je obelodanio tekst naučnika, bio je izložen hakerskim napadima nedeljama nakon toga. Megatrend je zatim formirao dve „nezavisne komisije“ koje su se bavile Stefanovićevim doktoratom i zaključile da nije u pitanju plagijat, a tema „lažnog doktorata“ vrtela se u nezavisnim medijima mesecima. Stefanovićeva politička karijera ovom aferom ni najmanje nije okrnjena. Naprotiv, doživeo je razna unapređenja, kao i Siniša Mali, uostalom. „Kontroverze“ o Stefanovićevom doktoratu, pa i o samoj diplomi, prekrili su „ruzmarin, snjegovi i šaš“.
U svojoj dinamičnoj političkoj karijeri, Stefanović je poznat i kao političar koji voli da presavije tabak i tuži nezavisne medije. Pre nešto manje od pet godina meta njegove tužbe bila je Vesna Pešić, zbog kolumne objavljene na sajtu „Peščanik“. Tužio je i urednice ovog portala. I dobio je spor. Ministru se nije dopao deo kolumne u kojem autorka veli da je „jedino glupost ministra policije Nebojše Stefanovića nenadmašna i nepredvidiva“ i da „do sada nismo otkrili zašto je baš njemu dodeljena uloga da ispadne najgluplji“. Tekst je tretirao nelegalno rušenje u Savamali i reakciju ministra na to što se desilo. Savamala je bila povod i za tužbu protiv „Nina“, zbog toga što je ovaj nedeljnik na naslovnoj stranici objavio da je Stefanović „glavni fantom iz Savamale“, aludirajući na ljude sa fantomkama koji su, pod okriljem noći, rušili objekte koji su zasmetali projektu „Beograd na vodi“. Spor je ministar izgubio, jer je sud zaključio da naslov „ima preneseno, metaforičko značenje, kojim se slikovito i figurativno ukazuje na tužiočevu političku odgovornost za ponašanje policije u vezi sa dešavanjima u Savamali“. Stefanović je, u međuvremenu, tužio i portal Nova.rs, koji je objavio da je njegov otac trgovao oružjem, kao i „Danas“, koji je ministra doveo u vezu sa paradržavnim grupacijama nasilnika koje su tokom protesta na ulicama Beograda, u leto prošle godine, prebijale građane i novinare.
Ako bude pravičnog suđenja, teško će Stefanović pobediti portal Nova.rs na sudu, jer su o vezi njegovog oca, sada pokojnog Branka, i trgovine oružjem napisane knjige tekstova, sa veoma validnim dokazima. Pisali su mediji, i domaći i strani, među njima i „Vreme“, kako otac ministra, zajedno sa drugarima, obilazi fabrike oružja po Srbiji, uključujući i „Krušik“, dobija naoružanje po smešnim cenama, potom od sina dobija dozvolu za trgovinu i preprodaje ga kupcima na Istoku, uzimajući pozamašne provizije. Navodno je novac od trgovine oružjem kasnije ulagan u kupovinu restorana, poslovnih prostora i stanova. Interesantan je detalj iz ranijeg perioda očeve karijere: navodno je Vučić tokom dvehiljaditih uspeo da zaposli i Stefanovićevog oca, i to u državni Telekom. Kada je na čelo ovog preduzeća došao Branko Radujko, Stefanović stariji je napredovao i dobio povišicu. U čaršiji se priča da je Boris Tadić upravo preko Telekoma i Branka Radujka pomagao Nikoliću i Vučiću da naprave stranku. Ne zna se da li u tome ima istine, ali je jedno sigurno: nedavno se saznalo da je Radujko još jedan od Tadićevih bliskih saradnika koji je našao utočište kod Vučića. Postao je direktor Uprave carina Srbije.
Od brojnih „državnih udara“ koji su se obrušili na Srbiju otkako naprednjaci vladaju njome, ostala je u sećanju ona zavrzlama kada je Stefanović držao konferenciju za novinare okružen specijalcima sa maskama i automatima, i saopštio javnosti kako je uhapšen Slaviša Milić, „bivši policajac povezan sa klanom Luke Bojovića“ koji se motao oko Vučićevog stana. Potom su usledili legendarni Jajinci, gde je pronađen u zemlju zakopani arsenal oružja, i to nedaleko od kuće porodice Vučić. Prvobitno su tabloidi tvrdili da je u pitanju atentat na Vučića, posle se ispostavilo da je meta zapravo bio brat Andrej, da bi na kraju javnost bila umirena tvrdnjom da to Amerikanci samo hoće da zaplaše Vučića. I pored Stefanovićevih dramatičnih obećanja, niko nikada nije odgovarao niti za atentat niti za skladištenje oružja.
Verovatno kao sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, a nakon sastanka ovog tela, Stefanović se pre neki dan obratio javnosti, sa dramskim pauzama u govoru. Povod je hapšenje „Belivukovog klana“. Obećao je Stefanović da će svi oni iz državnog aparata koji su sarađivali sa kriminalcima biti – sankcionisani. Videćemo da li će se to desiti. A u čaršiji se, istovremeno, baš odlazak Stefanovića sa mesta ministra policije dovodi u vezu sa privođenjem pravdi Velje Nevolje i ekipe. Poznavaoci prilika, međutim, vele da treba biti oprezan: možda su ovi kriminalci imali podršku Stefanovića, ali on sam nije mogao da ih štiti. Morao ih je štititi i neko iznad njega. A zna se ko je iznad Stefanovića, Ustava i države. Biće da je u pitanju još jedna „porodična svađa“.