Onaj ko je izumeo tabloide u Srbiji, učinio je veliku uslugu vlastodršcima. Tablodi nisu nastali ovde, ali u današnjoj Srbiji imaju nekoliko specifičnih zadataka. Prvo, da kleveću političke protivnike režima, a da hvale umišljenog gospodara sudbine Srbije i njenih građana (dalje u tekstu „vladar“). Drugo, možda najvažnije, da relativizuju istinu i laž. Treće, takođe veoma značajno, da skreću pažnju javnosti sa relevantnih političkih i društvenih pitanja na efemerna.
Sve po zadatku: Prvi zadatak je najočigledniji. Nije teško izmisliti klevetu ili uzeti neki detalj iz života nekog političkog protivnika „vladara“, i na tom detalju izgraditi kompromitujuću strukturu. A onda u naslov staviti, na primer, „Đilasov lopov“. To je dosta slično ogovaranju uz kaficu ili pivo, ali je brutalnije i dopire do većeg broja ljudi. A kada se u tabloidu želi reklamirati „vladar“, naslov bude, na primer, „Razotkrivamo – prisluškivanje deo dugo pripremanog plana stranih tajnih službi da likvidiraju Aleksandra Vučića“.
Drugi zadatak: relativizacija istine. Mnogi čitaoci tabloida misle da tabloidi lažu, ali da je nešto u nekom lažnom tekstu ipak istina. Ne mora biti tako. Tabloidi ponekada bukvalno sve izmisle. Imam utisak da je mali broj ljudi toga svestan. No, svejedno da li neki tabloid objavi tekst koji je sazdan od neke istine i mnoštva laži ili je sve čista izmišljotina, tabloid u oba slučaja postiže željeni efekat: čitaocima režimskog tabloida postaje nebitno da li čitaju istine ili laži, već uživaju u najraznorodnijim perverzijama koje im tabloidi nude. Istinitost, kredibilnost i realnost čitaocima tabloida je nebitna. Bitan je užitak u perverziji i/ili kleveti. Najvažnije je da su istina i laž reletivizovane. Tako laž više nije nešto loše, već je vrednosno neutralna. Time se takođe relativizuju dobro i zlo.
Ova relativizacija dobra i zla je karakteristična za skoro sve totalitarne i autokratske režime, a nešto manje za autoritarne. Setimo se reči filozofkinje Hane Arent, koje opisuju, iako im to nije bila namera, i svrhu tabloida: „Rezultat dosledne i potpune zamene laži za činjeničnu istinu nije da će laž sada biti prihvaćena kao istina i istina da se predstavlja kao laž, cilj je uticati na osnovne postavke načina kako prolazimo kroz život – šta je to što je dobro, a šta loše. Na taj način se utiče da laž postaje potpuno prihvatljiva.“
Tabloidi imaju i svoju specifičnu terminologiju. Setimo se Tijanićevog nazivanja usmerivača ružičaste izlučevine specifičnog mirisa „spermatozoidom“. Ili, Tijanićevog kvalifikovanja zagonetnog konobara kao „lakirane bubašvabe“. Možda je upravo pomenuti Aleksandar Tijanić uveo tabloidsku terminologiju u srpsko novinarstvo, dok je autokratski režim Miloševićevog ministra propagande najbolje razumeo koliko mu tabloidi mogu pomoći u učvršćivanju vlasti (da ne bude nesporazuma, u tabloide ne svrstavam samo one štampane, već i elektronske; posebno, mada ne isključivo, TV Pink). Ipak, Tijanić je makar bio duhovit, dok je ta dispozicija uskraćena urednicima „vladarovih“ štampanih i elektronskih tabloida.
Potiskivanje bitnih pitanja: Treća uloga tabloida je skretanje pažnje javnosti sa kriminalnih afera vladajuće strukture. Primera ima veoma puno. Režim ima pregršt razloga da se trudi da u javnost ne dospeva diskurs koji se bavi njegovim kriminalnim aferama. Zato on povremeno lansira kvazi-afere, koje se uglavnom vrte oko ličnosti „vladara“ – počev od toga da se sprema atentat na njega, pa sve do toga da on lično nabraja kojim pogrdnim rečima ga navodno nazivaju njegovi politički protivnici. Stilske figure i nemaštovitost tog nabrajanja, neke poznavaoce prilika navodi na tvrdnje da prvu stranu glavnog režimskog tabloida ne uređuje njegov glodur ili „lakirana bubašvaba“, već „vladar“ lično.
Naravno, izmišljanje ili delimično izmišljanje tabloidskih afera može da ima i nepovoljne posledice po vladajuću strukturu. „Meta-prisluškivanje“ (prisluškivanje sopstvenog prisluškivanja) „vladara“ je jedan takav primer. Očigledno potpuno ili delimično laganje, koje je trebalo da bude samo još jedna egzibicija „vladara“ pred kamerama, radi skretanja pažnje javnosti sa njegove eventualne uloge i uloge njegovih pomagača u uzgajanju i prodaji opijata sa najveće plantaže narkotika u Evropi, dobilo je potencijalno neželjene razmere. Naime, ispostavilo se da je „vladar“ mogao jedino da bude prisluškivan od strane nadležnih službi države ukoliko je komunicirao sa osumnjičenim kriminalcima koji su bili „na operativnim merama“ (prisluškivanja, u ovom slučaju). Tako je afera koja je trebalo da bude dimna zavesa za „Jovanjicu“, možda otvorila dodatni problem „vladaru“. Sasvim je moguće da će ga i izbeći. Ostaje da sačekamo epilog.
Bitna pitanja koja se potiskuju dimnim zavesama tabloidskog tipa nisu samo kriminalne afere vladajuće strukture, već i sva značajna državna pitanja, od spoljnopolitičkih do unutrašnjih. Tabloidske afere su iz javnog diskursa čak skoro potpuno potisnule i diskurs o „najskupljoj srpskoj reči“ (Kosovu). Embargom na javni diskurs o značajnim političkim pitanjima, a možda posebno embargom na javni diskurs o nepostojanju spoljnopolitičke orijentacije Srbije, vladajuća struktura Srbiji ispisuje recept za katastrofu.
Ukratko, dimne zavese tabloida instrumenti su u rukama režima, koji su usmereni ka izmišljanju afera radi skretanja pažnje javnosti sa značajnih pitanja, relativizacije istine, laži, dobra i zla, kao i brutalnog klevetanja protivnika režima. Osim toga, režimski tabloidi su istovremeno i značajni instrumenti koji režimu mogu pomoći da, zarad svojih interesa (kriminalnih ili nekriminalnih), Srbiju odvede u uništenje.
Autor je redovni profesor, upravnik Centra za filozofiju Instituta društvenih nauka, direktor Centra za bioetičke studije i šef uprave za Evropu UNESKO katedre za bioetiku (Haifa)
