Zaostavština najslavnijeg carinika u novijoj istoriji

Postoje te čuvene rečenice koje su dovele, krajem osamdesetih, naravno uz prateću propagandnu mašineriju, do dramatičnog uspona političkih aktera koji su ih izgovorili. Najpoznatija je svakako ona iz aprila 1987. godine, kojom će Slobodan Milošević poručiti kosovskim Srbima da „niko ne sme da ih bije“. Ova sentenca, koja nije ličila na uobičajenu retoriku komunističkih političara, bila je uvod u krvavi rasplet jugoslovenske krize. Ne mnogo puta manje u to doba reinterpretirana je i rečenica koju je izgovorio bačkopalanački političar Mihalj Kertes, a koja ga je potom vinula u sam vrh srpske politike kao čoveka od velikog Miloševićevog poverenja zaduženog za „specijalne operacije“ i menadžerisanje državnim novcem. Ona glasi: „Ako se ja kao Mađar ne bojim Srbije, zašto se Srbin boji Srbije!“

Ta rečenica je bila uperena protiv vojvođanskih političara srpske nacionalnosti koji su se zalagali za visok stepen autonomije severne pokrajine Srbije, i iskorišćena je kao čekić kojim je 1988, manje-više dosta jednostavno, slupana tadašnja pokrajinska vlast. Nikada nećemo saznati da li su ove dve rečenice unapred smišljene, odnosno pripremljene u nekim mračnim kabinetima, ili pak spontano izgovorene. Postoji legenda da je, recimo, Kertesu poznatu „misao“, na cedulji krupnim slovima ispisanu, doturio Jovo Radoš, takođe bačkopalanački komunistički funkcioner. Drugi opet kažu da autorstvo pripada Miroslavu Šoleviću, koji je za „događanja naroda“ bio lider kosovskih Srba.

Biografski podaci nam saopštavaju da je Mihalj Kertes zvani Bracika, jedan od glavnih likova trauma koje smo preživljavali tokom devedesetih, rođen 1947. godine u Bačkoj Palanci gde je i završio Višu upravljačku školu (u oblasti socijalnog rada). Učlanio se u Savez komunista sa 27 godina i iskazao veštine za lokalne političke igre i podmetačine, pa je polako napredovao na lestvici moći, sve do pozicije sekretara gradskog komiteta. Sebe je nazivao „poludelim socijalnim radnikom“ koji, priznao je, „voli da ukrade ribu“. Miloš Vasić je u „Vremenu“ svojevremeno pisao da je ovaj ribokradica upravo kuvanjem ribljih čorbi i paprikaša drugovima iz struktura uspeo da se dobro politički pozicionira.

OD BAČKE PALANKE DO SVETALA VELEGRADA

Na samom početku Miloševićevog ataka na Vojvodinu, Kertes je bio na „pogrešnoj strani“, uz autonomaše. Tek kada je procenio da je na strani gubitnika, menja dres i prelazi u suparnički tim, i to strastveno. Organizuje sa drugarima proteste u Bačkoj Palanci kojima podržava ideju „svesrpskog ujedinjenja“, a potom protestante vodi, i to pešice, do Novog Sada (42 kilometra udaljenog) na događaj poznat kao „jogurt revolucija“, koja dovodi do pada vojvođanskog rukovodstva, odnosno pobede Miloševića. Tu negde i izgovara čuvenu rečenicu. „Revolucija“ je, inače, nazvana po jogurtu koji je Novosadska mlekara kao osveženje dostavljala demonstrantima pristiglim sa svih strana da se okrepe, a kojeg su ovi iz bunta bacali na zgradu pokrajinske vlade. Zle glasine tvrde da Kertes i ekipa nisu zapravo išli pešice nego organizovanim autobuskim prevozom, a da su se samo za potrebe medija pomalo šetali regionalnim putem. Zbog istaknute uloge u „jogurt revoluciji“ 1989. godine postao je član Predsedništva Srbije, zadužen za žalbe i predstavke. Režimski mediji su ga nazivali „ministrom za narod“.

Milošević je u Kertesu prepoznao čoveka koji može da mu na različite načine posluži. Kao pripadnik nacionalne manjine, može pomalo zamagliti njegovu nacionalistički politiku, a kao ponositi ribokradica koji se nije trudio da pravi razliku između ispravnog i pogrešnog, između zakonitog i protivzakonitog – može da bude podesan za razne poslove kojih se drugi ne bi baš tako lako dohvatili. Dobro je procenio da će mu Kertes biti odan saradnik, i iz jedne turobne provincije izvukao ga je pod svetla prestoničke pozornice. Po uvođenju višestranačkog sistema Kertes postaje poslanik Skupštine Srbije, i to kao predstavnik beogradske opštine Grocka, u kojoj nikada nije živeo. Pod veoma sumnjivim okolnostima, kažu. Neki vele da se htelo osigurati da po svaku cenu ovaj istaknuti miloševićevac uđe u parlament, te da se procenjivalo da mu šanse u rodnom gradu nisu velike, dok je u Grockoj bilo to jednostavnije izvesti uz određene neprijatne rabote. Oni kažu da zapravo Kertes, zbog sumanutog i po mnogima nezasluženog uspona, nikada nije bio naročito omiljen u Socijalističkoj partiji Srbije.

Kao čovek od najvećeg Miloševićevog poverenja, Kertes biva ubrzo postavljen na čelo Službe državne bezbednosti Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova. Želeo je, kako kaže, da dovede u red ovu instituciju, koja je po njemu bila „kuća alkoholizma i leglo antisrpstva“. Sa „tajnom policijom“ je do kraja karijere održavao bliske veze, što kao „kontrolni Miloševićev faktor“, što kao finansijski pokrovitelj u periodu dok je upravljao Carinom.

U šestomesečnoj Vladi Milana Panića – sada je to već Savezna Republika Jugoslavija – bio je pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, ali ga je Amerikanac posle dva meseca smenio nakon incidenta na Londonskoj konferenciji. Kertes je naterao tadašnjeg šefa diplomatije Vladislava Jovanovića da nosi prisluškivač na konferenciji. Bracika je želeo da čuje šta ko govori, naravno uz pomoć prevodilaca, i tako je prouzrokovao diplomatski skandal, pošto je prisluškivanje brzo razotkriveno. Smenom Kertesa, kažu, i započeo je sukob Miloševića i Panića, a ovaj potonji je nekoliko meseci potom i oteran sa funkcije premijera i to na predlog Srpske radikalne stranke, sa kojom je, uzgred budi rečeno, Bracika uvek imao dobre odnose. U prvoj polovini devedesetih, Kertes je bio čovek koji je imao velikog udela u organizovanju, naoružavanju i finansiranju paravojnih formacija. Inače, kad smo kod naoružanja, kažu da je infantilno voleo oružje. Imao je, a možda još uvek ima punu kuću raznih pištolja, pušaka i bombi.

SEDMOGODIŠNJI CARINSKI POSLOVI

Kada su 1993. znatno pooštrene međunarodne sankcije SRJ uvedene prethodne godine zbog učešća u ratovima u BiH i Srbiji, Milošević procenjuje da bi mu Kertes najbolje poslužio kao direktor Uprave carina. I to je bila dobra procena, jer je Kertes – što se vladajuće klike tiče – tu funkciju predano obavljao, radeći sve što mu se naredi, pa i više od toga. Najbolja potvrda njegove „uspešnosti“ je to što je na ovoj funkciji ostao sve do pada Miloševića u oktobru 2000. Nema čime se ova institucija za Bracikinog vakta nije bavila, svime što možemo da zamislimo, a bogami i onim što nam ni na pamet ne bi palo: obrtala se tu velika lova, novac se slivao i odlivao na različite račune, iznosio u inostranstvo, plenjena je i distribuirana roba raznih kategorija, šverc je cvetao. Carina je bila srce sveopšte korupcije, duša „organizovanog kriminalnog poduhvata“. Da bi je dubinski držao pod kontrolom, Kertes je u nju zaposlio „pola Bačke Palanke“.

Carina je bila posebno „atraktivna“ za vreme sankcija, kada se najveći deo robnog prometa odvijao na crnom tržištu. Ali ništa nije falilo ni vremenu potonjem. Kertes je bio „bog šverca“ koji je donosio ogromne prihode i njemu i njegovim „saborcima“. Najveća lova se krila u krijumčarenju nafte, cigareta i motornih vozila. Iako je i kešom izdašno pomagao Državnu bezbednost MUP-a Srbije, znao ju je Bracika obradovati i kojekakvom skupocenom robom. Policija je, recimo, utvrdila da je Carina „tajnoj policiji“ ustupila 660 kilograma zaplenjenog čistog heroina.

foto: igor jovanov

Carina je služila, kada su se pojavljivale rupe, za punjenje budžeta. Ali to u krajnjem slučaju. Kertes je bio izdašan „dobročinitelj“, pa je pred kamerama poklanjao zaplenjena vozila i luksuznu robu nerazvijenim selima i lokalnim samoupravama. U tami je pak poklone prosleđivao raznim funkcionerima, javnim ličnostima, specijalnoj policiji, vojsci i paravojnim formacijama. Miloš Vasić je pisao i to da je omiljena poslastica Mihalja Kertesa bilo oduzimanje deviza od putnika namernika: pošto za vreme sankcija, pa i godinama posle njih, nije bilo valjanog platnog prometa između Srbije i inostranstva, ljudi su preko granice nosili novac sa sobom. Bilo je para i za zapevati, i za pojas zadenuti. Zaplenjena lova nije završavala u Trezoru Narodne banke, kako je zakon nalagao, nego u Kertesovom sefu u kancelariji, odakle je već distribuirana tamo gde treba.

Jedna od signifikantnih petooktobarskih scena svakako je upad „interventne brigade“ DOS-a u Saveznu upravu carina. „Brigadom“ je upravljao biznismen i vlasnik frišopova Dušan Zabunović, Đinđićev kum i finansijer Demokratske stranke, uz podršku ekipe kapetana Dragana. Kertes je uhvaćen in flagranti, sa facom deteta koje je uhvaćeno u krađi pekmeza, kako uništava dokumentaciju. Šta se sve tu dešavalo, teško je znati, ali Kertes je potom odveden pred istražnog sudiju i određen mu je pritvor. Slošilo se ovom „lojalnom Mađaru“, koji je imao problema sa povišenim šećerom, tada. Nije uspeo da uništi dokumentaciju. Kažu da su zapravo trebali dani i dani da se sva papirna nepočinstva pretvore u „rezance“. Mediji su izveštavali da je prilikom upada u Upravu carine zatečeno 1,3 miliona dolara u raznim valutama, određena količina zaplenjenih narkotika, oko 50 komada oružja i desetak blindiranih automobila. Potom se Kertesovo ime našlo na brojnim postpetooktobarskim optužnicama, koje su sve bile bezuspešne, osim jedne.

SNS I KERTESOVA NEVINOST

Šverc je, bio privilegija odabranih. Od krijumčarenja duvanskim proizvoda profitirao je, je li, Miloševićev sin Marko Milošević, a pominjalo se tu i ime kontroverznog biznismena Stanka Subotića. Ovaj potonji je po dolasku na vlast Srpske napredne stranke, sa kojom od njenog osnivanja ima veoma dinamične odnose, oslobođen svih optužbi za šverc duvana, što zbog zastarelosti, što zbog nedostatka dokaza. Bilo je to 2015. godine. Po istoj optužnici oslobođen je i Kertes, koji mu je – kako se tvrdilo – omogućio šverc, odnosno omogućio da stekne silno bogatstvo. Bracika je 2017. godine oslobođen i optužbi da je omogućio pokojnom generalu policije Radovanu Stojičiću Badži i njegovom bratu Siniši da švercuju duvan. Navodno je Kertes obezbedio da se cigarete ne registruju na carini ili da se prikažu kao da su u tranzitu, te da ih nije potrebno ocariniti. Opšte je mišljenje da je upravo šverc cigareta Badži došao glave.

Iako su mnogi detalji bili poznati ne samo policiji i tužilaštvu već i javnosti još 2001. godine, glavna optužnica protiv Kertesa za zloupotrebu položaja podignuta je tek 2007. godine. Reč je o prenosu love na Kipar. Veli optužnica da je Bracika zajedno sa Miloševićem, Jovanom Zebićem i Nikolom Šainovićem organizovao prenos državnog novca u kiparske banke, nakon čega mu se gubi svaki trag. U pitanju su naravno milioni maraka. Sudilo se samo Kertesu, jer su u međuvremenu Milošević i Zebić preminuli, a Šainović je bio u Hagu. Optužnicom je obuhvaćeno i to da je Kertes bez pravnog osnova novac od Carine poklanjao pojedinim preduzećima. Pravosnažnom presudom je osuđen na šest i po godina zatvora, ali je – po dolasku SNS-a na vlast – 2014. godine Specijalni sud poništio presudu i proglasio ga nevinim zbog zastarelosti slučaja.

Nakon devet godina procesuiranja oslobođen je Kertes i optužbi da je zloupotrebio službeni položaj kada je bitumen dopremljen za popravku puteva na severu Vojvodine preusmerio u Novi Sad radi obnove porušenih mostova. I još jedna oslobađajuća presuda: u januaru 2018. Viši sud u Beogradu oslobodio ga je optužbi za nezakonitu dodelu državnih stanova 2000. godine. Neki kažu da oslobađajuće presude zapravo predstavljaju kontrauslugu Srpske napredne stranke Mihalju Kertesu za sve ono što je ovaj učinio za vodeće ljude ove stranke dok su bili radikali, devedesetih. Kertes 2015. postaje član Srpske napredne stranke.

Nakon dva ponovljena suđenja, u februaru 2007. godine Kertes je osuđen na dve i po godine zatvora zbog obezbeđivanja „kamiona ubice“ za atentat na Ibarskoj magistrali 1999. godine, čiji je cilj bio ubistvo opozicionog lidera Vuka Draškovića. Drašković je preživeo, ali su četvorica njegovih saradnika izgubila život. Odslužio je kaznu (godinu i po, zbog dobrog vladanja) i 2011. godine izašao iz zatvora.

Neki će tvrditi da su sve ove optužnice protiv Kertesa podignute iz dva razloga. Prvi je jer je bio nezajažljiv i potpuno raspojasan, verujući da Milošević nikada neće pasti sa vlasti. Drugi razlog glasi: njegova stranka ga je posle političkih promena pustila niz vodu, te nije imao valjanu političku zaleđinu. Rekli smo već da nije bio omiljen u SPS-u, pogotovo među ekipom koja je partiju preuzela po Miloševićevom odlasku u Hag. SNS je za Kertesa pokazao veću senzibilisanost i sada je zaštićen.

Poslednjih godina Bracika više nije interesantan medijima. Sve su prekrili „ruzmarin, snjegovi i šaš“. Niko od sagovornika „Vremena“ ne zna gde se danas nalazi i čime se bavi. Ali, kažu, sigurni su da mu ništa ne fali.