Avgustovsko zagrevanje pred vruću političku jesen

Godinama se već u Srbiji – u poznim danima proleća i tokom leta – najavljuje tzv. vruća politička jesen, kada će, kao, građanima prekipeti i kada će ustati „i kuka i motika“ da traži nazad „otetu državu“, odnosno snažno protestuje protiv naprednjačke vlasti. Razloga za proteste je bezbroj, a društvo je rascepljeno između onih koji su svikli da žive u tragikomičnom rijalitiju od države ili imaju jasan interes da ovaj režim što duže pretekne, sa jedne strane i,sa druge strane, onih koji svoj jed zbog političkog nasilja, kriminala, korupcije, rasturanja institucionalnog poretka, nedemokratskih izbora, bezumnih nasrtaja na životnu sredinu i kontrole medija uglavnom izlivaju na društvenim mrežama, a ređe javno protestuju ili nešto tim povodom konkretno čine. Naravno, najviše je onih koji, „zgađeni politikom“, žive svoje male živote posmatrajući stvari koje se dešavaju oko njih kao da gledaju vesti iz Avganistana koje se, je li, ne tiču ni njih, ni njihove dece.

Analitičari kažu da je pitanje od milion dolara, i za opoziciju i za druge antivladine aktiviste, kako ove poslednje animirati, isterati iz polja konformizma, te motivisati ih da se na ulicama bore za „opšte dobro“, ali i ne samo to. Skupa su pitanja i kako nezadovoljnike sa Fejsbuka i Tvitera izvesti na ulicu i kako napraviti širok antivučićevski front, premostivši prethodno međusobne zađevice kojih je onoliko. Pitanje je i kako na svoju stranu pridobiti i razgranat nevladin sektor koji većinom, uporno i bezuspešno, pokušava da institucionalnim putem popravi stanje stvari i od preostalih krhotina napravi funkcionalnu i demokratsku državu.

I još jedno važno pitanje. Ukoliko se i desi ta „vruća politička jesen“, odnosno ukoliko uskoro budemo svedoci velikih i masovnih protesta u gradovima Srbije, kako da oni imaju nekakvog efekta, kako da ozbiljno poljuljaju naprednjačku vlast koja bi, u najmanju ruku, bila prinuđena na ustupke opozicionim partijama i građanima? Iz prethodnih iskustava, jasno je da režim „zna posao“ i da posle svakog masovnog antivladinog protesta izlazi kao pobednik, sve jači i osioniji, i sve manje spreman na bilo kakav ozbiljan dijalog. Građani, opet, posle njih bivaju sve bezvoljniji.

MOŽDA JE OVA JESEN DRUGAČIJA

No, možda će se stvari ove godine promeniti, možda ćemo stvarno ući u žestok i turbulentan politički period, koji će ozbiljno uzdrmati režim? Ako se to desi, manji deo zasluga će imati opozicija koja se, doduše, budi iz dugog sna, napokon se koliko-toliko konsolidujući; manji deo zasluga imaće i raznorazne veoma aktivne građanske grupe koje po celoj Srbiji prosveduju uglavnom zbog ekoloških problema – a veći deo sama vlast, koja počinje da se ozbiljno tetura i pravi sve veće gluposti, u osećanju vlastite svemoći, stvarajući i od benevolentnih građana protivnike. Osim toga, iz aviona se vidi da mnogo šta unutar režima škripi, da postoje ozbiljne nesuglasice u naprednjačkim stranačkim i parastranačkim redovima, dakako oko podele plena, i da se one neće tek tako okončati, same po sebi.

Ukoliko istraživanja budu pokazala da Vučiću pada popularnost, stvari će se tek zalaufati, tvrde optimisti. Svakako je afera „Belivuk“, i pored višemesečnog horor-spinovanja, nanela štetu režimu. A događaji iz poslednjih dana avgusta, pre svega slučaj „Bjelogrlić“, napadi na nezavisne medije i nasilje kriminalaca nad demonstrantima u Zrenjaninu, premda nepovezani, govore da je vlast izgubila baš svaku meru, mada osećaj za meru nikada i nije bila njena karakteristika. Atmosfera se usijala, a još uvek traju godišnji odmori.

Već je cela biblioteka ispisana i izgovorena o fizičkom nasrtaju glumca Dragana Bjelogrlića na režisera Predraga Antonijevića pre desetak dana u Nišu. Ono što je usledilo posle toga, pretvorilo je Bjelogrlića u žrtvu sa kojom se dobar deo građana solidariše. Vlast je u ovom incidentu videla priliku da se osveti Bjelogrliću zbog njegovog kritičkog odnosa prema Vučiću, te da kriminalizuje opoziciju, i u tu svrhu je angažovala celokupnu mašineriju. Ukoliko je Bjelogrlićeva producentska kuća pretplaćena na pres-kliping, ovih dana je dobila stotine priloga iz režimskih medija koji ovog glumca predstavljaju kao užasnog nasilnika, lopova, antisrpskog aktivistu, ubicu u pokušaju. Samo je, recimo, „Informer“, čiji je gazda ovih dana ispraćao u vojsku sina u prisustvu državnog vrha pod šatrom u jednom selu pored Kosjerića, izbacio čak 45 priloga o niškom incidentu, proglašavajući Bjelu „đilasovcem“. Nema ko od naprednjačkih glasnogovornika nije izrazio gnušanje zbog ovog, kako će neki čak reći, „pokušaja ubistva“. Više nego prenaglašenom reakcijom, vlast je proizvela efekat da je Bjelogrlić u dobrom delu javnosti, pogotovo na društvenim mrežama, postao „junak našeg doba“, koji na otvorenoj sceni dobija frenetične aplauze, a neki čak smatraju da bi mogao biti i odličan protivkandidat Vučiću na predstojećim izborima za predsednika Srbije.

TABLOIDNI I FIZIČKI NAPADI

U oštroj utrci tabloida koji svakodnevno krše tzv. standarde profesije, što u prevodu znači da su propagandna glasila u službi vlasti koja rabe govor mržnje, šire lažne vesti i izluđuju građane, „Srpski telegraf“ kani da ostvari pobedu. Ova „štampana pojava“ je 24. avgusta objavila specijalni dodatak o finansiranju nezavisnih medija i nevladinih organizacija, u kojem se dolazi do zaključka da su oni „strani plaćenici“ i „izdajnici“, koje finansiraju zapadne vlade i „sumnjive fondacije“, a da bi podrivale Srbiju i Vučićev režim koji, je li, radi u korist građana i „opšteg dobra“. Naravno, nije prvi put da režimski mediji eksploatišu ovu priču u proteklih desetak godina (nećemo se vraćati u devedesete), ali nikada je ne ispričavši do kraja. Ono što se prećuti zapravo kaže da isti oni koji, na različite načine, finansiraju Vučićevu državu – pomažu i nezavisne medije i nevladine organizacije. Čini se, međutim, da su ovaj prilog i njegova eksploatacija otišli korak dalje, a neki analitičari tvrde kako predstavljaju najavu da će vlast u skoroj budućnosti, možda baš najesen, još jače nasrnuti na nezavisne medije. Preostaje da se vidi da li će ovaj slučaj biti kap koji će preliti čašu i da li će novinarske i medijske asocijacije, ali i nevladine organizacije, zauzeti radikalniji stav prema vlastima i odustati od ćoravog posla da „implementacijama“ raznih strategija pokušavaju da unaprede stvar sa medijskim slobodama i tzv. institucionalnim poretkom. Svima je, valjda, jasno da su Vučić i sloboda medija dva suprotna pojma, koja se međusobno potiru. Žešći napad na medije mogao bi značiti da se ovom režimu polako približava kraj, reći će optimisti, podsećajući na devedesete.

Svemu ovome treba pridodati i znakovit incident u Zrenjaninu. Aktivisti Zrenjaninske akcije (ZRAK) protestovali su 26. avgusta zbog toga što u ovom gradu već 17 godina nema zdrave vode za piće. Protest se odvijao u centru grada, a demonstrantima je prišlo nekoliko mladića, napalo ih, oduzelo i polomilo transparente, uz pretnje i uvrede. Jedan od nasilnika je fizički nasrnuo na aktivistu odgurnuvši ga. Nakon toga je stvar u ruke preuzela komunalna policija, koja nije privela nasilnike već je legitimisala demonstrante, jer navodno nisu prijavili skup. Niko u Zrenjaninu ne sumnja u to da iza ovog incidenta stoji vlast, a može biti da je to njen metod kako će se ubuduće boriti sa protestima koji se skoro svakodnevno zbivaju diljem Srbije, a tek će se, prema najavama, dešavati po završetku godišnjih odmora.

U PANICI PUCAJU NA SVE STRANE

Docentkinja na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Bojana Bodroža bavi se, između ostalog, psihologijom javnog mnjenja, strategijama manipulacije i građanskim aktivizmom. Ona u razgovoru za „Vreme“ ističe da incident u Nišu ne predstavlja neki preterano neobičan događaj, jer se takve stvari dešavaju, ali ga je izuzetnim učinila „medijska pompa koja je usledila, a koju su podstrekivali prorežimski mediji“. „Potpuno je besmisleno da se ministri i visoki državni zvaničnici u medijima nedeljama bave jednom kafanskom tučom koja ih se ni na koji način ne tiče. A cilj je, mislim, odvraćanje pažnje javnosti od mnogo značajnijih tema koje su u fokusu javnosti poslednjih meseci – pre svega mislim na razotkrivanje sprege predstavnika vlasti i kriminala“, kaže Bodroža.

Komentarišući napade na medije i nevladine organizacije, Bodroža kaže da njihovo targetiranje i proglašavanje za „izdajnike“ i „strane plaćenike“ daje opravdanje svakome ko želi da „uzme pravdu u svoje ruke“. „Građani nezadovoljni zbog egzistencijalnih i društvenih problema mogu lako biti navedeni da krivca za svoje probleme prepoznaju u tim ‘izdajnicima’ umesto u onima koji direktno kreiraju našu političku situaciju – u vlasti. U javnosti se govori o tome da je ovaj napad na nezavisne medije bar u izvesnoj meri reakcija na potez Tvitera kojim su prorežimski mediji označeni kao takvi. Iz ovog poteza stičem utisak da su predstavnici vlasti u panici i da pucaju u prazno i na sve strane, ne bi li održali svoj rejting“, smatra ona.

Bodroža misli da će jesen koja nas uvodi u predizborno polugođe sigurno biti politički napeta, ali i kako bi bilo preuranjeno zaključivati da ćemo biti uvedeni u otvoreno nasilje. „Ponekad su akti otvorenog nasilja isprovocirani neočekivanim događajima koje je teško predvideti. Međutim, ono prikriveno psihološko nasilje – targetiranje nepodobnih, plasiranje dezinformacija i diskreditovanje protivnika – to gledamo konstantno i velika je šansa da će biti još prisutnije u predizbornom periodu. Cilj toga je uvek da se manipuliše javnim mnjenjem, da se građani podele i polarizuju sa ciljem da se zamaskiraju važnije teme, kao i da se isprovociraju snažne emocije kod ljudi koje, kako nam je to dobro poznato iz socijalnopsiholoških istraživanja, vode ka tome da se ljudi učaure u izvesnost postojećeg stanja nasuprot tome da biraju nešto novo, nepoznato i neizvesno – na primer neku drugačiju vlast“, kaže Bodroža.

Psiholog Oliver Tošković veli da je Vučićev režim počeo sa krilaticom „profini se pa zavladaj“, a kada su došli na vlast, nastavili su po staroj izreci „zavadi pa vladaj“. Podseća da su svakom autoritarnom režimu potrebne tenzije, neophodan mu je neprijatelj, kako spoljašnji, tako i unutrašnji. „Od autoritarnih do diktatorskih režima širom sveta, kako danas, tako i u prošlosti, svi konstantno podižu tenziju stvarajući neke neprijatelje. Sva vojna ikonografija koja je krasila i krasi takve režime počiva na tome, stvara se i neguje konstantna ideja da smo okruženi neprijateljima, da moramo stalno da budemo spremni, da smo u opasnosti. Isto tako, propaganda tih režima je puna priča o domaćih izdajnicima i stranim plaćenicima, koji su pak unutrašnji neprijatelj. A kada smo stalno ugroženi i uplašeni, kao jedini spas nam se nudi autokrata, spasitelj čvrste ruke, sa svojom snažnom vojskom, koja zapravo čuva samo njega i njegove ‘kontroverzne biznismene’“, kaže on u razgovoru za „Vreme“.

Tošković ističe da je trenutno jedini ozbiljan strani neprijatelj Srbije virus korona, pa u nedostatku spoljnih neprijatelj autoritatni režim podiže unutrašnje tenzije. „Mora nas podeliti što više može jer jedino tako može da se održi. I koristiće svaku priliku da naglasi te podele, da prikaže kako postoje dve Srbije, kako postojimo mi i oni, pravoverni i izdajnici i da, naravno, one druge treba istrebiti. Zbog toga se svaka situacija koristi da se te podele naglase, čak i ako one nemaju direktne ili bilo kakve veze sa političkim podelama, prorežimska propaganda će ih stvoriti. Mi treba da shvatimo da smo jedan narod i da je jedina podela koja nas uništava ona na ugnjetavane, koje teraju na mitinge, ucenjuju za posao, otpuštaju zbog bunta dece, i na ugnjetavače, koji pune džepove, kradu doktorate i prave lažne navijače da bi ugnjetavali one prve. A samo treba razmisliti koga ima jedan, a koga 99 odsto i stati na jednu stranu, svoju“, kaže Tošković.