Normalizacija na talasu korone

U utorak 7. septembra, pozitivnih na koronavirus bilo je 5069. To je čak 140 puta više nego u istom danu prošle 2020. godine, makar prema zvaničnim podacima Ministarstva zdravlja. Tog 7. septembra prošle godine bilo je 36 novozaraženih u Srbiji, a u to vreme, tek dvocifrenog broja pozitivnih slučajeva na koronu, u škole su deca krenula po tzv. kombinovanom modelu, odeljenja su prepolovljena na dve grupe (po 15 đaka), nastava se odvijala što neposredno na časovima od 30 minuta, što onlajn.

Sada je drugačije.

Na svakodnevni četvorocifreni broj novozaraženih, od 1. septembra u Srbiji je ove godine krenula tzv. normalna nastava, ona koju pamtimo pre korone: čas od 45 minuta, po dvoje u klupi, celo odeljenje zajedno. I nije to jedini apsurd. Po slikama iz gradskog prevoza, beogradske Arene, kafića, školskih dvorišta, parkova, slikama s koncerata, pred nama je još jedno opušteno, kasno leto, uglavnom bez maski i bez distance.

Iz tog blaženstva povremeno trgne neka nova odluka, na primer da će muzika biti ugašena posle deset u beogradskim kafićima, ali ne zbog korone, nego zbog buke. Ipak, za svega nekoliko dana koliko traje nova školska godina povećao se i broj opština u kojima deca nastavu slušaju po kombinovanom (žutom) modelu: na listu od 15 lokalnih samouprava u kojima se nastava prati po tom modelu, upisane su još dve: Kragujevac i Veliko Gradište, makar do zaključenja ovog broja „Vremena“ (utorak 7. septembra). Treći model nastave, onlajn, zasad je primenjen samo u Tutinu.

Tako je u drugoj nedelji nove školske godine i dalje najveći broj đaka koji su seli u svoje školske klupe.

Koliko će dugo svako od njih pratiti klasičnu nastavu? Epidemiolozi kažu, zavisi od vakcinacije i poštovanja preporuka i mera za prevenciju i kontrolu pandemije u školama: nošenja maski, dezinfekcije ruku, distance među učenicima i nastavnicima… Statistika, pak, kaže da je samo polovina nastavnika u Srbiji vakcinisana, a broj vakcinisane dece starije od 12 godina je ispod jedan odsto.

Ko će i kako kontrolisati sprovođenje mera koje se odnose na prevenciju i kontrolu pandemije? Koliko će se učenici i nastavnici snaći u preporučenom „stavi–spusti“ modelu nošenja maski, s distancom od „najmanje metar, bolje više, a može i manje“? Kako će funkcionisati tzv. sistem semafora i prelazak s klasične (zelena) na kombinovanu (žutu) i onlajn (crvenu) nastavu?

35 SITNO KUCANIH STRANA

Oba sagovornika nedeljnika „Vreme“, Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije i profesor dr Zoran Radovanović, epidemiolog, uvereni su da bolje alternative nije moglo biti pošto su đaci u pandemiji izgubili tri polugođa, odnosno tri semestra.

Jasna Janković kaže da smo, za to vreme, u prethodne dve školske godine, oprobali jedina dva moguća modela osim interaktivne nastave: „Prvi je potpuni onlajn, na kojem smo bili od marta do juna 2020, a drugi kombinovani, hibridni koji je primenjen u prethodnoj školskoj godini. Čini mi se da se ne zna šta je gore i gde smo više i gore pogrešili i podbacili.“

Zoran Radovanović nema sumnju da je to, obrazovno gledano, ogroman gubitak: „Moralo se ići na redovnu nastavu, makar na početku. Dobro je što su napravili trostepeni sistem, tzv. semafora, nevolja je što su odluku doneli u poslednjem trenutku. Škole se nisu pripremile, kako će to sve da funkcioniše posebno je pitanje.“

Osnovne i srednje škole nisu ni imale vremena da se spreme jer su im „Preporuke za početak obrazovno-vaspitnog rada u školskoj 2021/2022“ Tima za praćenje i koordinisanje primene preventivnih mera u radu škola (u daljem tekstu: Tima za škole), stigle u sredu 25. avgusta, zajedno sa stručnim uputstvima o organizaciji nastave u osnovnim i srednjim školama Ministarstva prosvete. Samo nedelju dana pre početka nastave.

I to zato što je Krizni štab doneo zaključke o stručnim uputstvima Ministarstva na sednici održanoj dan pre, 24. avgusta. Ova dokumenta (stručna uputstva za organizaciju rada u osnovnim i srednjim školama, zajedno sa dva priloga: 1) Indikatori i granične vrednosti za procenu rizika od prenošenja SARS-CoV-2 virusa u populaciji i 2) Preporuke za početak obrazovno-vaspitnog rada u školskoj 2021/2022. godini), dostupna su na sajtu Ministarstva prosvete u odeljku Raspored emitovanja obrazovnih sadržaja.

Preporuke Tima za škole, koji je Krizni štab osnovao pre godinu dana, date su na 35 strana, i kako je epidemiolog Predrag Đukić zapazio u svom osvrtu za list „Danas“ („Tajming i ostali problemi preporuka za početak školske godine“, 30. avgust), 23 strane su originalan dokument nepoznatih autora Tima, dok su preostalih 12 strana izdvojenih pod naslovom „Preporuke za prevenciju kovida 19 u školama“ zapravo prošlogodišnje preporuke Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“.

foto: strahinja aćimović / tanjug

ZLATNA ČETIRI KVADRATA

To su, zapravo, one preporuke Instituta „Batut“ u kojim stoji da u učionici ne sme da bude više od 15 učenika uz obezbeđena 4 m² po detetu, da je potrebno održavanje rastojanja tokom svih aktivnosti, uključujući sedenje u klupama, te da se raspored klupa uskladi s kapacitetom učionice kako bi se obezbedio minimum jedan metar rastojanja između učenika u svim pravcima. Propisana četiri kvadratna metra po detetu (preporuka SZO) u srpskim uslovima nisu bila moguća ni prošle godine kada su odeljenja (od 30 i više đaka u urbanim sredinama) bila podeljena na dve grupe po 15 đaka, sa časovima od pola sata i u tzv. kombinovanom modelu nastave.

Jasna Janković kaže kako je mnogo stariji od korone problem krcatih učionica u gradovima, s jedne, i praznih škola koje se zatvaraju u manjim mestima i selima, s druge strane. „Kada smo prošle godine delili odeljenja na po 15 učenika u svakoj grupi, ni tada svako dete nije imalo svoja bezbedna 4m², jer bi to značilo da su nam učionice po 60 kvadrata, ali nisu, naše učionice nemaju više od 50 metara kvadratnih. Sada smo 30 učenika uveli u tih istih 50 kvadrata, pošto naše učionice nisu porasle.“

„Korona je samo svima izoštrila sliku koliko je to neodrživ sistem“, rekla je Jasna Janković, podsećajući da su prosvetni radnici baš zbog toga protestovali pred početak ove školske godine. „Decenijama zanemarujemo suštinu onoga što jeste obrazovanje, a to je individualni pristup svakom detetu. Svako ko se bavi obrazovanjem u celom svetu“, izričita je ona, „reći će vam da je na času od 45 minuta, sa 30 ili 35 učenika u odeljenju, princip individualnog pristupa svakom detetu neodrživ. Zato što ćete nekome posvetiti dvadeset sekundi, a nekome dva minuta.“

U Ministarstvu prosvete, kaže, računa se drugačije: „Saberu 34 učenika u nekom beogradskom odeljenju, sa pet učenika u nekom selu na jugu Srbije, onda zbir podele sa dva i dobiju fenomenalan evropski prosek. I ubeđuju nas da smo fantastični“, iznosi Jankovićeva.

Najveća zamerka profesora dr Zorana Radovanovića jeste što se odluke donose bez konsultacije s profesorima, učiteljima i roditeljima, jer su i roditelji, kaže, učesnici u nastavnom procesu: „Tako je bilo i prošle godine. Sve se u ovoj državi radi bahato, siledžijski, pa i to. Svaki razgovor, sugestija, shvata se kao poniženje, uvreda, jer ‘šta meni ko ima da kaže’. Oni su, dakle, to presekli, a bolje bi i uspešnije bilo da su razgovarali, da su sindikati prosvetnih radnika, a ima ih nekoliko, uzeli aktivno učešće, da se vodila polemika. Zna se kad počinje škola, bilo je vremena, od juna, da se mehanizmi optimalno osmisle, isprobaju. Izgleda da su nepotrebno sve iskomplikovali, te Štab, te Tim, škola javlja jednima pa drugima. Moglo je jednostavnije.“

Uveren je dr Radovanović da će problema biti. Prvo zbog toga što je obuhvat vakcinacijom „ispod očekivanja, razočaravajući“. Svaka druga odrasla osoba je vakcinisana, a u ukupnoj populaciji gledano obuhvat je manji, oko četrdesetak posto. Sreća u nesreći je, kaže, što su neki i preboleli, a oni koji su preboleli su se i vakcinisali: „To su oni koje je bolest opametila. Ne možemo da sabiramo one koji su preboleli i vakcinisane, to su u visokom procentu – isti ljudi. Imamo, dakle, mnogo osetljivih u populaciji i to će da se razbukti.“

Epidemiolog Radovanović je uveren da, s obzirom na više od 5000 zaraženih već početkom septembra, znatan broj škola neće sačekati 1. oktobar u zelenom modelu:

„Tu će biti važno na vreme uočiti inicijalnog bolesnika u odeljenju, izolovati ga. Nemamo ni tu dobru kontrolu; ako se pusti da taj jedan zarazi dvoje-troje u svom ili u susednim odeljenjima, onda je šteta velika, to je kao požar, uzima veće razmere“, kaže on.

POPULIZAM ILI PREPORUKE

Preporuke Tima za škole izgledaju kao da su s pažnjom, detaljno sačinjene, predviđajući različite situacije – u zavisnosti od uzrasta učenika, epidemiološke situacije i obuhvata vakcinacijom u opštini. Epidemiološka situacija će se procenjivati na osnovu dostupnih indikatora i graničnih vrednosti za procenu prenošenja virusa SARS-CoV-2 u populaciji. Tim za školu naglašava da su normalizacija procesa obrazovanja i organizacija nastava u školskim objektima apsolutni prioritet. Međutim, epidemiolog Predrag Đurić u svojoj analizi Preporuka Tima za školu u pomenutom tekstu u „Danasu“ iznosi kritike da se, i pored uloženog truda autora Preporuka, vidi da su radili pod vremenskim pritiskom, ali i popustili „pred pritiscima malobrojne, ali radikalne i glasne manjine, koja se opire bilo kakvim protivepidemijskim merama i koja ne veruje u postojanje pandemije, a da će najveći teret biti na besomučnim izveštavanjima i na lokalnim epidemiolozima, usled čega će trpeti mnoge druge važnije aktivnosti“.

Pored lošeg tajminga (samo nedelju dana pred početak nastave u školama), Đurić kao probleme navodi „konfuziju i nekonzistentnost dokumenta“, zapravo neusaglašenost „pet ključnih mera“ (upotreba maski, održavanje rastojanja, higijenske mere, dezinfekcija prostora i saradnja škola sa zdravstvenom i javnozdravstvenom službom) iz Preporuka Tima za školu, s prošlogodišnjim preporukama Instituta „Batut“ koje su pridodate ovom dokumentu. Đurić piše: „Uzmimo primer distance. Na strani 10 sugeriše se distanca u ‘zelenoj’ zoni ‘prema mogućnostima škole’ (može biti i manja od jednog metra), dok se na strani 12 kaže da distanca među učenicima nije potrebna, a za osoblje je ‘najmanje jedan metar’. Na strani 25 se kaže da je za sve prisutne u školi neophodno održavati rastojanje od najmanje jednog metra, a poželjno je dva metra. Sličnih primera ima nekoliko i oni će sigurno otežati razumevanje i primenu mera.“

Đurić kao značajan problem ističe i „preveliku (a nepotrebnu) administraciju“ u lancu informisanja: „Škole informišu opštinske i gradske štabove za vanredne situacije, ovi školske uprave, a oni Tim za škole. Škole takođe informišu lokalne epidemiologe, oni sanitarne inspektore itd. Nejasno je zašto je sve ovo moralo toliko da se zakomplikuje, zašto se proces nije mogao pojednostaviti kroz maksimalno dva učesnika – školu i, recimo, školsku upravu ili lokalni štab, koji uključuju pojedince obučene za sprovođenje mera i reagovanje.“ I oslanjanje na malobrojne epidemiologe detektuje se kao mana.

Isuviše je malo epidemiologa da u svim tim situacijama intervenišu, kaže profesor Radovanović, ali je normalno da se iz Zavoda za javno zdravlje priključe specijalisti higijene i socijalne medicine, onda viši tehničari. „To je jedini način da se efikasno radi. U Kini to rade priučeni. Ako laiku treba objasniti šta da radi, on ode gde treba, zapiše, izvesti i onda se preduzima dalji postupak. Dakle, daje osnovne informacije o detetu, odakle je, s kim je bilo u kontaktu. To je ovde ostavljeno epidemiolozima da rade, a malobrojni su. Oni to neće moći. Tu će odmah početi da škripi. Ključni je momenat da se odmah otkrije i izoluje obolelo dete, a deca u kontaktu s njim moraće u kućni karantin, dok ne prođe onih 14 dana, ne mogu na klasičnu nastavu. Na papiru to deluje dosta korektno, u praksi će teško biti sprovodivo.“

RASTEGLJIVE MASKE

Problema ima još: preporuke Tima za škole nisu usaglašene sa trenutno važećim međunarodnim preporukama. Kada je reč o, recimo, indikatorima i graničnim vrednostima za procenu rizika, Predrag Đurić piše da su granične vrednosti u preporukama našeg Tima za škole „po pravilu šest puta više nego u SAD, a nekad i značajno više“, a pri tome je u Sjedinjenim Državama deset odsto više vakcinisanih nego u Srbiji, napominje on. Problem je, kao i prošle godine, preporuka za nošenje maski, koja može različito i dosta „rastegljivo“ da se tumači. Zato što, ukratko, ima čitav niz situacija kada se maske stavljaju na lice, ali i kada mogu da se skinu. Maske se, tako, stavljaju na lice prilikom ulaska u školu, mogu da se skinu u klupi dok deca ćute (iako u ovoj školskoj godini ne sede sami u klupama, u kojima između dvoje dece ne može biti rastojanje od jednog metra), kad progovore, bilo da odgovaraju, bilo s drugom iz klupe, opet treba da stave masku na lice. Nije bolje ni kad je o nastavnicima reč. Masku ne moraju da nose vakcinisani učitelji i nastavnici i oni koji su preležali koronu, oni koji nisu moraju da ih nose, a svi ih nose ako se približe učeniku na manje od jedan i po metar.

U preporukama za škole u Bosni i Hercegovini, recimo, deca moraju stalno da nose maske i sede sama u klupama, na odmore ne izlaze. U Srbiji se na odmore posle časova – izlazi, u klupama sede po dvoje. I za američke škole stigle su preporuke za stalno nošenje maski u školama bez obzira na to ko je vakcinisan a ko nije, a preporučena distanca je dva metra. Prema ovome, čini se da se samo u Srbiji nastava „unormalila“ do mere da učenici i nastavnici zapravo sami odlučuju šta je za njih ćutanje, a šta razgovor.

I u prošloj školskoj godini, mada preporuke jesu bile još slabije definisane od ovogodišnjih i mogle su da se tumače kako je ko hteo, u zavisnosti od sopstvenih predubeđenja, bilo je škola u kojima se ni roditelji, ni deca, ni direktori, ni nastavnici, ni učitelji nisu pridržavali ni osnovnih preporučenih pravila ponašanja.

NUŠIĆ, OPET

Bilo je, tako, slučajeva da su roditelji dece koja su se pridržavala preporuka o distanci, higijeni i nošenju maski bili primorani da povlače svoju decu na onlajn nastavu u jeku pandemije. Uz to, uredno su morali i da popune zahtev za onlajn nastavu i obrazlože zašto to čine, jer šta ako, recimo, hoće na skijanje ili na Maldive, da odande prate nastavu, i onda dođu i donesu zarazu? Naravno, sistem mora da se zaštiti. Tako je država, u nemogućnosti da sprovede sopstvene propise i preporuke, kao što je onaj o nošenju maski u školi, doslovno proganjala roditelje i njihovu decu koji su poštovali njene propise i preporuke.

Umesto da kod kuće sede deca čiji roditelji ne žele da im deca nose maske u školi, bila su primorana da na onlajn nastavu prelaze deca čiji roditelji hoće da poštuju propise, ali ih sistem ne štiti – nego izlaže riziku i njih i njihovu decu i njihove roditelje penzionere koji su tu decu (uzrasta do 12 godina) morali da čuvaju posle dvosatne nastave u školama, jer nije imao ko. Povrh toga, ti roditelji su morali i da se pravdaju popunjavanjem zahteva za onlajn nastavu zašto je zahtevaju, da se slučajno, ne daj bože, ne ugrozi sistem. Sve je to Nušić već napisao. Da li je država toliko slaba da ne može da kontroliše one koji ne poštuju preporuke o prevenciji u školama?

DRŽAVA MOŽE, ALI NEĆE

„Ne da ne može“, kaže dr Radovanović, „država svašta može, ali neće iz demagoških, populističkih razloga, jer se stalno meri da li i koliko to utiče na rejting.“

Predsednica Unije sindikata Jasna Janković kaže da za nepoštovanje preporuka postoji adresa: inspekcija. „Inspekcija mora da izađe na teren i pod anonimnom prijavom. Moj savet svakom roditelju je da prijavi školu koja ne poštuje jasne propise. Jer niko neće zaštititi njegovo dete ako on sam to ne učini.“

Ona podseća da je direktor škole odgovoran za nastavu i ono što se dešava u školi, za ono što se dešava u učionici učitelj ili nastavnik i direktor škole, u dvorištu – dežurni nastavnik i ponovo – direktor škole. „Dugogodišnji loš izbor direktora ponovo je potvrđen u koroni. Korona je društvu u Srbiji pokazala gde je, u stvari, obrazovanje. U jeku najgoreg zaražavanja prošle godine, od novembra 2020. do februara 2021, kolega mi je rekao da kod njega u školi, zapravo u domu učenika gde on radi, niko ne nosi maske, ni deca, ni nastavnici. Direktori škola bi trebalo nešto da počnu da rade. Ako su nesavesni direktori, zna se ko je iznad njih – ministar prosvete, on ih postavlja i razrešava.“ Onda iz toga proizlazi da ako Ministarstvo prosvete štiti nesavesne direktore, država ne poštuje pravila koja je sama donela. A to je, u Srbiji, omiljeni sport.

Jasna Janković zaključuje: „Ako postoji propis, a ljude pustite da rade šta hoće, onda dovodite u pitanje sudbinu dece, nastavnika, roditelja, celokupnog društva. I naravno da se u tom haosu povlače oni koji nisu dovoljno agresivni. A poruka koja se šalje deci je – samo budi agresivan i radićeš u životu šta hoćeš. To je najveći poraz ove države.“

I još nešto je korona pokazala, sem što joj je uspelo da popadaju sve maske iza kojih je država krila svoju nebrigu prema prosveti i obrazovanju: deca žele da idu u normalnu školu.