Virus radi od deset

Nalazimo se u 19 časova u restoranu Kalenić. Kafana je krcata. Čini se ne samo da su svi stolovi zauzeti, već da nema ni slobodne stolice. Iako sam trostruko pelcovan, osećam izvesnu nelagodnost u zatvorenom, neprovetrenom prostoru u kome boravi toliki broj ljudi, ne naročito međusobno razmaknutih. Posmatram ih kako razgovaraju, i kao u crtanom filmu vidim kapljične mlazeve pljuvačke koji izlaze iz mnogobrojnih usta i šire se po ustajalom, zadimljenom vazduhu.

Ugostiteljski objekti su do 22 časa otvoreni za sve, za vakcinisane i nevakcinisane, mada broj novozaraženih i preminulih od kovida već neko vreme ne jenjava i obaraju se crni rekordi. U koju god zemlju da pogledam, u Srbiji je zvaničan broj inficiranih i preminulih na dnevnom nivou srazmerno broju stanovnika dva do pet puta veći. Ali su zato antipandemijske mere u Srbiji dva do pet puta blaže.

Malo se lagodnije osećam u separeu koji smo rezervisali jer je koliko-toliko odvojen od glavne sale. Dok smo se okupili i naručili piće, konobar nas već upozorava da je bolje da odmah naručimo hranu jer se kafana zatvara u deset. Kaže, odlučili su da skrate radno vreme jer ne mogu da objašnjavaju gostima da do deset smeju da sede u kafani, a da im od deset virus ugrožava zdravlje, pa da oni bez kovid propusnica moraju da napuste objekat, a oni vakcinisani smeju da ostanu. Zvuči isuviše glupo, pa je bolje da jednostavno zatvore kafanu nego da sa ljudima koji bi popili još poneku čašicu ulaze u rasprave o diskriminaciji, ljudskim pravima i slobodama. Mogli bi i batine da dobiju.

Pitanje je, dakako, i koliko je uopšte kelnera i kuhinjskog osoblja vakcinisano ili ima potvrdu da su preležali virus, i da li bi u skladu sa novim propisom posle deset imao ko da radi. Možda je to razlog što se ne uvode celodnevne kovid propusnice, što bi jedino bilo logično, jer bi mnogi ugostiteljski objekti morali da se zatvore zbog manjka vakcinisanog osoblja.

PITA SE REJTING

A osim sa debelom političkom zaleđinom nijedan vlasnik ugostiteljskog objekta se ne bi usudio da njegovi nevakcinisani radnici krše ovaj novi kovid propis, jer su novčane kazne ozbiljne: za pravno lice 300.000 dinara, za preduzetnika 150.000, za odgovorno lice u firmi 50.000, za kovid redara 30.000. Gosti koje bi nadležni organi uhvatili u prekoračenju vremenskog okvira u kome im je dopušteno da druge izlažu virusu koji eventulano nose u sebi i sebe ovom virusu koji ispljuvavaju drugi, morali bi da plate relativno skromnih 5000 dinara. Što je još uvek dva puta više od cene solidne večere sa sve pićem.

Za mojim stolom sedi nekolicina novinara, pa se razgovor po prirodi stvari vodi i o političkoj pozadini besmislene pandemijske polumere koja je uvedena. Naročito nakon što smo prisiljeni da brzinski naručujemo hranu.

Pomislim da se onaj ko u Srbiji donosi sve odluke i stalno se busa u grudi da se ničega ne plaši, ne usuđuje da se uvedu obavezne, dvadesetčetvoročasovne kovid propusnice ne samo za ugostiteljske objekte, već i za, na primer, sportske manifestacije, da se ovaj talas dodatno preseče sa nekim lokdaunom, što bi, prema epidemiolizima, jedino imalo smisla. Da ne govorimo o obaveznoj vakcinaciji za zaposlene u zdravstvu ili celokupnoj državnoj upravi. Od silne hrabrosti i hvalisanja o preuzimanju odgovornosti za teške i nepopularne, ali neophodne odluke u interesu građana, ispade da o zdravstvenim merama odlučuju ispitivanja javnog mnjenja i fokus grupe, a ne stručnjaci. Ne daj bože da nešto vladajućem čoveku obori rejting.

Tačku na neveseli razgovor stavila je potpuno savršena kolenica obmotana u kupus. Kelner je nožem nežno zasekao ovu jestivu skulpturu koja se raspala na pola, počela da se puši i umilno zamirisala, izvadio je kosti i rekao: „Prijatno!“ Na stolu su već bili hren, sveža ljuta papričica i – za poklonike banatskog dodatka uz sve što ide sa kiselim kupusom – mileram. Sa zadovoljstvom primam k znanju kako kolege potvrđuju ono što sam najavio – da u Beogradu bolju kolenicu od ove u Kaleniću nisam jeo.

Razgovor i misli za stolom su odmah skrenuli u daleko prijatnijem smeru i bili nasilno prekinuti u 21.55. Šteta, za našim stolom svi su imali potvrde o vakcinaciji.

SAM–SAMCIT

Prošle subote oko 22.30 Njegoševa ulica u Beogradu deluje prazno kao Beč za Božić. Većina kafića je zatvorena u deset. U nekolicini koji rade zauzeti su jedan do dva stola. I u Lovcu je praznjikavo.

Na Cvetnom trgu vlada pustoš. Većina lokala je istakla natpis da rade do deset. Mada deluje da ne radi, jer unutra nema ni žive duše, otvorena je kafeterija Tierra. Ulazim unutra, sedam za sto. Prilazi kelner. Ja ga pitam koje točeno pivo imaju, on mene da li imam kovid propusnicu. Pokazujem mu na telefonu digitalnu potvrdu da sam vakcinisan tri puta Sputnjikom Ve. Dolazi njegova koleginica i sa svojim pametnim telefonom očitava bar-kod na mom pametnom telefonu. Živimo u novom dobu, krećemo se u novom svetu, koji je zaustavila pandemija, noseći sa sobom pola života u telefonu. Pa i propusnicu za noćni provod.

Zovem prijatelja da mu kažem genijalnu ideju koja mi je pala na pamet. Da mi vakcinisani počnemo da se nalazimo posle 22 sata i pijemo i družimo se u miru i tišini, virološki posve bezbedni u opustošenim ugostiteljskim objektima.

Mladi kelner mi kaže da je lokal malo pre 22 sata bio pun, pa se ispraznio. Tu uglavnom dolazi mlađa publika. Presek popunjenosti ugostiteljskih objekata u Njegoševoj i na Cvetnom trgu odgovara procentu vakcinisane populacije dovoljno mlade da uveče, makar vikendom, izlazi u grad.

foto: lenka pavlović

PREMIJERKINE MUDROLIJE

Besmislenost uvođenja ove sprdamsesazdravimrazumom–kovid–pas–polumere potvrđuje i da je nekolicina kafića poređanih u nizu u Resavskoj ulici preko dana dupke puna, prevashodno srednjoškolicima koji sede stisnuti na klupama, gde je svako mesto za sedenje zauzeto, gde ulaze sve nove i nove grupe od po troje, četvoro, petoro dece, provlače se između stolova, neko nekome seda u krilo, razdragano dobacuju nešto levo i desno, pa tako uvek nanovo dok ovi što sede ne ustanu, a ovi što se čekajući vrzmaju ne sednu. Golim okom se vidi leglo zaraze.

I sad stvarno: zašto se ne uvodi obaveza da se bez kovid propusnice jednostavno ne može boraviti u ugostiteljskim objektima bez obzira na doba dana i noći? Tako bi se: a) ovakva legla zaraze odmah isušila, i b) mlađa populacija bi bila veoma stimulisana da se vakciniše da ne bi bila osuđena da bleji po stanovima. I zašto se ne uvode i druge mere i ne konrolišu postojeće kao u većini država Evropske unije, kada u Srbiji zvanično od kovida umire gotovo 2000 ljudi mesečno? I moja porodica broji prvu kovid žrtvu.

Premijerka Ana Brnabić na to kaže: „Ako zatvorimo sve i investitori odu, umiraće ljudi i od nečeg drugog a ne samo od korone. Moramo da brinemo i da li ćemo imati novca da kupimo lekove, vakcine, zaštitnu opremu i da povećamo plate zdravstvenim radnicima. To je isto uloga Kriznog štaba, ali i da posmatra mentalno zdravlje nacije. Jer imamo ogroman rast nasilja, anksioznosti i depresije, i zato moramo da nađemo najbolji balans da se sačuva i zdravstveni sistem i mentalno zdravlje nacije i ekonomija.“ Obaška njene uobičajene jezičke greške i nemuštost i promašivanje teme: otiđite, gospođo koja se brine o bakama i dekama, preko dana u neki kafić blizu bilo koje škole u Beogradu da vidite kako im se provode unuci.

MRAK I TRESKA

„Ponovo čitav teret pada na ugostitelje“, kaže vlasnik kafea Skver na Vračaru Ivan Markov. I on misli, što valjda misle svi, da ova polumera nema nikakav epidemiološki efekat, da bi, ako već mora, kovid propusnice morale da važe ceo dan i to ne samo u ugostiteljskim objektima. Većina njegovih konobara nije vakcinisana pa je i on prinuđen da zatvori kafić u deset. Čak i da ima gostiju, nema ko da radi, a ne može zaposlene da natera da se vakcinišu. A i da hoće sutra da se pelcuju, prošlo bi tri nedelje do revakcinacije.

Dok je u Skveru mrak, u jednom obližnjem lokalu sve trešti od narodnjaka, kao da nema pandemije, kovid propusnica i paprenih novčanih kazni za one koje uhvate u kršenju mera. Možda je to jedno od stecišta mladih, odgovornih ljudi koji su se na vreme vakcinisali i sada bezbrižno uživaju u provodu.

NEKA STARIJA KLIJENTELA

Drugo veče istraživanja smisla i besmisla policijskog kovid časa koji stupa na snagu svakog dana u 22 h. Restoran Guli na ćošku Skadarske i Zetske. U devet sati uveče pored našeg stola je zauzet samo još jedan sto u pušačkom delu. Kada su otišli, ostali smo sami. Tako prazni malo su depresivni svi ti prostori u kojima se konzumiraju jelo i piće.

U Guliju se oduvek dobro jelo. Da li čorba od bundeve, salata sa spanaćem i fetom, tartar od tune, pica ili odležao, zreo, krvavi biftek sa grilovanim povrćem, ne znam šta bi se moglo zameriti bilo kom od ovih jela. A tek čokoladni terin i kremasti kolač od pistaća! Hrana popravlja raspoloženje, naročito slatka hrana, naročito u pandemijskim vremenima.

Sa nama u društvu je tur-menadžer svetski poznatih rok bendova i muzičara, Britanac, upravo se vratio sa turneje u Sjedinjenim Američkim Državama. Upoznat je sa srpskim kovid ciframa. Čudi se koliko je u nas sve ležerno i opušteno, čak ni zaštitne maske u zatvorenom prostoru ili gradskom prevozu ne nose svi i to se ne sankcioniše. Priča da članovi njegovog tima koji su u stalnom kontaktu sa ljudima nose i po dve maske, da su za nekoliko nedelja u Americi potrošili na hiljade maski, onih pravih, KN-95. Naravno da su svi vakcinisani.

Jedan od suvlasnika Gulija, Nikola Petrović, kaže da su i oni imali problema sa nevakcinisanim osobljem, ali da su se u međuvremenu svi vakcinisali „iz solidarnosti“. I on se žali da im je prvih nekoliko dana od uvođenja kovid propusnica drastično opao promet, ali da se sada situacija malo popravila.

„Naša klijentela je starija pa samim tim i odgovornija“, kaže Petrović. Velika većina je vakcinisana. Kada kucne čas i konobari traže na uvid kovid propusnice, malo je onih koji moraju da odu. Situacija, ipak, nije sjajna. Mnogi stariji ljudi se pribojavaju zaraze i otkako su zatvorene bašte ne idu u restoran.

Na pravom udaru su dakako ugostiteljski objekti koje posećuje mlađa publika.

foto: lenka pavlović

NEKA MLAĐA KLIJENTELA

Odmah podno Gulija u Skadarskoj ulici se nalazi Red bar, stecište dvadesetogodišnjaka, studenata. Do pre nekoliko meseci lokal je praktično radio dokle god ima gostiju, sada, kako to propisuju antikovid pravila, radi do jedan iza ponoći. Najveća gužva ovde je bila u kasnim noćnim satima. Kada su uvedene kovid propusnice bila su zauzeta samo dva stola. U Red baru je zaposleni menadžer ujedno i kovid redar. Manjkavost celog ovog sistema je da on nema prava da gostima na uvid traži ličnu kartu, osim ako posumnja da su maloletni.

„Promet nam je opao za 80 odsto. Za nama je katastrofalna nedelja“, kaže vlasnik Dušan Škuletić i dodaje da se tek sada vidi koliko ljudi nije vakcinisano. Mada kovid propusnice direktno pogađaju ugostitelje, on kaže da bi daleko više smisla imalo da su obavezne tokom celog dana, jer bi to ubrzalo masovnu vakcinaciju.

Ni Škuletić, kao i svi drugi ugostitelji, ne može da shvati zašto se najdrastičnije mere odnose samo na njih. Kada je već pandemijska situacija ovakva kakva jeste, zašto se ne uvode obavezni kovid sertifikati i u zdravstvu ili obrazovnom sistemu?

Posle deset časova uveče i Skadarlija tone u pandemijsko mrtvilo.

POMOR U NOĆNIM KLUBOVIMA

Ako drugi ugostiteljski objekti imaju egzistencijalnih problema, noćni klubovi doživljavaju pomor svojih prevashodno mladih posetilaca, populacije koja je, kao što nam se kaže, jedva vakcinisana. „Klubovi žive posle ponoći, sa kovid propusnicama koje važe posle 22 sata jedva da možemo da pokrijemo troškove“, kaže suvlasnik klubova Mladost/Ludost/Radost u Savamali Pero Di Reda.

Po njemu, to ovako jednostavno ne funkcioniše. Ne može da shvati ni zašto u jedan iza ponoći moraju da gase muziku. „Ako se ovako nastavi, taj segment zabave će jednostavno da nestane. Velika većina klubova je na rubu egzistencije“, objašnjava Di Reda. U njegovim klubovima se strogo vodi računa o svim važećim merama. Jedina pozitivna stvar u svemu tome je da sada dolaze samo neki „pristojni, urbani, vakcinisani mladi ljudi“.

Vaš izveštač nije imao snage da se lično uveri kakva je situacija u beogradskim noćnim klubovima. Ja atmosferu zamišljam kao na nekoj neuspeloj žurci na koju jedva da je neko došao. Priča se da je život u Savamali gotovo izumro. Taksisti pripovedaju o nekim klubovima na vodi koji „imaju neku šemu“ pa se u njima peva do zore.

POBUNJENI DOKTOR KON

Sve je do te mere sumanuto da se i Kriznom štabu lojalni dr Predrag Kon pobunio. U emisiji „Persona non grata“ je rekao da premijerka Srbije „tačno zna da bi mere koje je predložio medicinski deo Kriznog štaba spustile krivu“, ali da ništa povodom toga ne preduzima.

Rekao je Kon i da je Brnabićeva rekla nešto tipa da ako sada pooštre mere, stalno će morati da ih pooštravaju i opuštaju i nešto zatvaraju i tako ukrug, a da je „glavna stvar imunizacija“. Što reče jedan od beogradskih konobara: „Pa imunizuj onda, sestro. Uvedi obaveznu vakcinaciju u zdravstu, prosveti, državnoj upravi, neplaćeno bolovanje za nevakcinisane koji obole od kovida, celodnevne kovid propusnice, pa da vidiš kako će da se imunizuju. Vidi malo kako se radi po Evropi.“

Kon je ipak konovski rekao da on „kao epidemiolog insistira tvrdo na merama, jer je to izlaz iz krize“, ali da moć njih epidemiologa „očigledno nije dovoljna“.

DA SVE UĐE U ZAPISNIK

A onda je netipično jasno izjavio da je on premijerki Ani Brnabić rekao da je „velika greška“ da se ne sprovode mere koje su tražili – deset dana zatvaranja, pomeranje radnog vremena i da se na to nadovežu kovid propusnice „jer nema drugog načina“, i da „tačno znam šta radimo, to što drugi ne znaju, to je tako“. Spomenuo je i javne događaje na kojima se ne poštuju mere.

Doktor Kon se na kraju ogradio od svega što vidimo da se dešava, ili ne dešava, u našim gradovima i selima i bolnicama, jer „premijerka sasluša i dobro zna da je preuzela odgovornost“, i tera po svom. Ili njegovom, Vučićevom, ne Konovom. Zbog toga je Predrag Kon odlučio da se moralno i pravno osigura za neka buduća vremena insistirajući da, kako sam kaže, „sve ostane u zapisniku, bukvalno od reči do reči šta je izrečeno. Po odluci koja je objavljena u ‘Službenom glasniku’ jasno je ko odlučuje u ovoj zemlji, to je Vlada Srbije“. Znači, ako neko nekada bude odgovarao što se ništa nije preduzimalo kada je kovid divljao i ljudi umirali, odgovaraće predsednica Vlade, a ne predsednik države.

Sećaćemo se onda možda kovid propusnica koje su važile od deset uveče, kada je, po logici onih koji su tako odlučili, virus odlazio na posao. Ili su se jednostavno toliko opustili u svojoj nedodirljivosti da polaze od toga da će im baš svaka glupost proći.