Žurnalizam i čurnalizam: Otpisana štampa i velika galama

Gutenbergovac: Čini se da u nekim slučajevima duga forma doživljava renesansu?

Alef: Tačno. Tekstovi duge forme (long read ili “tekstovi duge forme”) obuhvataju širok spektar sadržaja – od velikih intervjua i portreta do analitičkih eseja i reportaža. Nalaze mesto u “Atlantiku” i “Njujorkeru”. Tekstovi duge forme se objavljuju i u pretplatničkim biltenima (newsletter) i podkastima na platformama poput Substack-a. Sadržaj se ne uređuje, a činjenice se ne proveravaju – pouzdanost zavisi od kredibiliteta autora: neki su vrhunski novinari ili stručnjaci, dok drugi mogu širiti nepouzdane tvrdnje.

LONG READ FORMULA

Gutenbergovac: Kako se sa izazovima opstanka nose listovi koji neguju takozvane long read formule?

Alef: Long read format ne generiše masovne klikove, ali donosi lojalne pretplatnike i prestiž. Finansiranje te formule danas ide kroz pretplate, tzv. Membership/ donacije, fondacije, prestige advertising, prestižno oglašavanje ekskluzivnih, skupih i luksuznih brendova..

Štampa i digital se međusobno podstiču: štampa garantuje kredibilitet, digital širi dostupnost i mlađu publiku. Crowdfunding/ membership modeli – primer je “Gardijan” – sa više od milion donatora, a prihodi od članova veći od oglasa (2023) pokazuje da se oglašavanje kao primarni izvor prihoda može zameniti. Strategija: slobodan pristup sadržaju, bez paywall-a (digitalnog sistema koji onemogućuje pristup sadržaju ako se ne plati); čitaoci pozvani da daju dobrovoljne priloge (mesečne ili jednokratne).

Štampano izdanje i dalje postoji (“Gardijan dnevnik” i “Observer nedeljnik”) – više simbolično i za kredibilitet, a gubici štampe pokrivaju se prihodima od članarina i digitala. Štampano izdanje opstaje kao “temelj poverenja”, simbol i kredibilitet, ali finansijski ga nosi digital.

KAKO OPSTAJU NEDELJNICI U SRBIJI, SAD I NEMAČKOJ

Gutenbergovac: Kad su u pitanju nedeljnici, kako izgleda situacija u Srbiji, SAD i Nemačkoj?

...

Alef: Razlike su očigledne. SAD imaju ogromno, fragmentisano tržište sa brojnim nišama. Nemačka se odlikuje stabilnim i velikim tržištem sa razvijenom kulturom pretplata. Srbija, nažalost, više liči na SAD nego na Nemačku: fragmentacija, tabloidi dominiraju, magazini i portali jedva preživljavaju u nišama. Za razliku od SAD, ovde ne postoji ekonomska osnova za globalno tržište pretplata i digitalne modele. Srbija je mala i fragmentisana: publika je ograničena na urbanu, obrazovanu manjinu. U globalnom kontekstu, situacija u Srbiji je ekstremni primer “razbijene posude”.

Gutenbergovac: Gde zahtevni američki čitaoci sada traže odgovore?

Alef: U digitalnim izdanjima nacionalnih dnevnika (“Njujork tajms”, “Vašington post”), specijalizovanim časopisima (“Atlantik”, “Njujorker”, “Forin afers”), na digitalnim platformama za analizu (Vox, ProPublica, Politico), te u njuzleterima i podkastima koji nude dubinu i kontinuitet. U SAD mejnstrim diktiraju televizija i društvene mreže.

“Njujork tajms” je uspešno prešao na digitalni pretplatnički model kombinujući istraživačko novinarstvo sa multimedijalnim pričama i podkastom The Daily. Publika pripada elitnim nišama i oslanja se na digitalne pretplate. “Njujorker” i “Atlantik” ostaju utočišta za elitu, dok duga forma (long read) i dalje ima publiku zahvaljujući prepoznatljivom glasu i uredničkoj rigoroznosti.

“Tajm” je od marta 2020. prešao na dvonedeljni ritam i izgubio centralnu ulogu. Ono što ga je nekada činilo moćnim – objašnjenje i kontekst – danas nude drugi, brži i fleksibilniji akteri: digitalni dnevnici, specijalizovani časopisi, njuzleteri i podkasti. “Njuzvik” je doživeo digitalni oporavak: broj čitalaca u SAD porastao je za 45 odsto u 2025, što pokazuje da postoji publika zainteresovana za zahtevnije tekstove.

Gutenbergovac: Iskustvo njuzmagazina “Špigel” je drugačije?

Alef: Da. “Špigel” i hamburški “Cajt” imaju specifično iskustvo jer u Nemačkoj postoji snažna kultura nedeljnika i magazina. “Špigel” je rano uložio u onlajn izdanje i postao jedan od najposećenijih portala. Uprkos krizama, poput skandala sa fabrikovanim reportažama 2018, zadržao je identitet istraživačkog autoriteta. Nemačka publika je spremna da posveti vreme opsežnim tekstovima, pa “Špigel” i dalje objavljuje obimne istraživačke priče koje oblikuju dnevni red.

U Nemačkoj nedeljnici i dalje igraju značajnu ulogu u javnom životu i elitnoj javnosti, imaju status nacionalnog foruma i oblikuju politički diskurs. Kombinacija štampe i digitala funkcioniše zajedno sa događajima uživo; “Cajt” održava reputaciju kroz eseje i duge tekstove, dok “Špigel” kombinuje brze onlajn vesti i jake istraživačke priče.

KAKO SU SE PRILAGOĐAVALI NEDELJNICI U SRBIJI 1990–2025

Gutenbergovac: Kako nedeljnici u Srbiji stoje u poređenju sa “Tajmom” i “Špiglom”?

Alef: Razlika je ogromna. Srpski nedeljnici nemaju resurse za takav iskorak. Njihova strategija opstanka je skromnija: balans između sedmičnog štampanog identiteta i selektivnog digitalnog prisustva. Oni ne pokušavaju da budu tabloidi ni portali vesti, već čuvari magazinskog žurnalizma.

Gutenbergovac: Koje je mesto nedeljnika u Srbiji od devedesetih do danas?

Alef: Nedeljnici su zauzimali poseban položaj. Dok su dnevni listovi donosili vesti iz sata u sat, a tabloidi diktirali masovni ukus, nedeljni magazini – NIN, “Vreme”, “Nedeljnik”, “Pečat”, a kasnije i “Radar” – nudili su prostor za duže analize, komentare i kulturološke eseje. U vreme sankcija i ratova bili su utočište kritičke misli i oblikovali javni razgovor mnogo više nego što bi njihovi tiraži sugerisali.

Gutenbergovac: Da li su opstali ili nestajali?

Alef: I jedno i drugo. Jezgro je stabilno: NIN, “Vreme”, “Nedeljnik”, “Pečat”, “Novi magazin” i “Radar”. Njihovi tiraži nisu veliki, ali simbolička težina jeste – čitaoci su lojalni, obrazovani i politički zainteresovani.

Gutenbergovac: A digitalna tranzicija?

Alef: Nedeljnici u Srbiji ostaju štampani jednom nedeljno, ali su u digitalu znatno življi: “Vreme”, NIN i “Nedeljnik” svakodnevno objavljuju nove tekstove i rubrike “Najnovije vesti” ili “Vesti”. Ipak, njihov tok vesti nije isti kao kod dnevnih listova – selektivne su, često zamišljene kao uvod u analizu ili komentar, a ne iscrpno pokrivanje svakog događaja. Funkcionišu kao hibridni mediji: štampa izlazi jednom nedeljno, digitalno prati dnevni ritam, uz analitički ton, paywall (sistem plaćenog pristupa sadržaju na internetu) za pretplatnike, PDF izdanja i kombinaciju oglasa – od direktnih banera do automatizovanih mreža.

Gutenbergovac: Da li menjaju formu izražavanja?

Alef: Ne bitno. Ostaju verni dužem analitičkom tekstu, komentaru i intervjuu. U digitalu dodaju njuzletere, podkaste i povremene multimedijalne formate, ali ne odustaju od magazinske tradicije. Kapital im je dubina, a ne brzina.

Gutenbergovac: Koja je njihova publika?

Alef: Različita. NIN i Vreme privlače liberalno orijentisane čitaoce, Pečat konzervativnu i nacionalnu publiku, Nedeljnik kombinuje politiku i kulturu, dok Radar cilja mlađe i digitalnije generacije. Publika je manja, ali lojalna i angažovana.

Gutenbergovac: A oglašivači – da li ih zanimaju nedeljnici?

Alef: Da, ali ne u istoj meri kao dnevne novine ili portali masovne čitanosti. Publika nedeljnika je platežno sposobna i obrazovana, pa privlači oglašivače iz oblasti automobila, luksuzne robe, kulture i nekretnina. Digitalno donosi novu dimenziju: neki portali koriste automatizovane mreže oglasa poput Google AdSense, što omogućava prihod po kliku ili prikazu. Ipak, glavni oslonac i dalje su direktni oglasi, pretplate i sponzorstva.

Sergije Lukač

Plima večernje štampe 1970-ih

...

U Socijalističkoj Jugoslaviji nova masovna štampa bila je svojevrsna preteča tržišnog reagovanja. U civilizacijama urbano industrijske matrice novinska štiva krupnih pucačkih naslova, kratkih tekstova, sa fotosima za ljude koji još miču usnama dok čitaju, lansirali su prinčevi štampe na bulevare u drečavoj kolportaži krajem prošlog veka u Njujorku i Parizu. Zato su bili potrebni veliki gradovi, veliko tržište i snaga profesionalne volje da se siđe sa visina elitne štampe i domisli proizvod za malog čoveka.

U Srbiji je to počelo slučajno, sa sedamdesetak godina zakašnjenja, usred Tršćanske krize, one zamalo ratne 1953. godine kada su mnogi domovi još snevali radio-prijemnike. Jedan informativni obrok u 24 časa, jutarnje novine, pokazale su se nedovoljne za stepen napona radoznalosti i zabrinutosti: biće – neće biti rata?!

Otvorilo se gladno tržište koje je vapilo za večernjim vestima i kuća Borba se začas trgla i izašla na ulice Beograda s tabloidnim listićem koji je vršio posao. Koncepcija lista nije bila baš osmišljena, bio je to čist novinarsko-tržišni refleks. Sutra ujutro, gle čuda, jutarnja štampa se nije manje prodavala nego juče, a posle podne su “Večernje novosti” morale da se doštampavaju. Kriza je bila baš vruća. Bilo je i ranije u Beogradu večernjih izdanja – “Glas” 1945, 20. oktobar 1941, a tek pre Prvog svetskog rata. Ali svi ti posleratni večernjaci bili su sačinjeni manje-više prema modelu jutarnje štampe. Još jedanput to isto, samo posle podne, prosto nije moglo proći!

“Večernje novosti” su krenule vrlo dobro, nastavile slabašno. Trst je iščezao sa horizonta pretnji – i ponovo su krenule odlično.

Na svoju desetogodišnjicu, “Novosti” su se prodavale u 170.000 primeraka, a dve godine kasnije (1965) prešle su prag od 200.000. Godine 1963, posle neočekivano dugog oklevanja, i kuća Politika pokrenula je svoj večernji list “Politiku ekspres”. Tržište štampe je otvorilo jednu novu proporcionisanu panoramu. Dva večernja lista u berićetnoj godini 1980. u Srbiji prodavala su se u 639.000 (“Večernje novosti” 369.000, “Politika ekspres” 262.000), a dva stara dobra jutarnja lista samo 347.000 (“Politika” 293.000 i “Borba” 54.000). Ostali republički tiraži bili su gotovo beznačajni.

Večernjaci su osvojili svoje čitaoce time što su se spustili do njih. Ostvarili su to formulom “brzo, kratko, jasno”, što su cinici prepevali na “kratko, pitko, plitko”. Pravila su bila stroga: sve što možeš da kažeš jednostavno, kaži još jednostavnije, ne pametuj – obaveštavaj, prosečan fotos rečitiji je od teksta, ne upotrebljavaj više od 1.000 reči, kada koristiš strani izraz, on mora da je već toliko odomaćen da više nije stran.

Titovi kilometarski govori mogu se i moraju skraćivati, a lepa, golišava žena prodaje novinu i podiže životni elan. Razigravaj dizajn strane, naslovi moraju da vrište, da se čuju, ne samo čitaju. Tvoj čitalac ima više srca nego mozga, raspali ga po srcu, a zapostavljanje žene kao čitaoca biće kažnjeno padom tiraža (…) Od šezdesetih i sedamdesetih godina u srpskoj štampi nije se događalo ništa od kapitalnog značaja. Večernja izdanja su konačno prevagnula i u tom smislu počeli smo da ličimo na normalne zemlje, sem što smo novine kupovali (ne i čitali) 3-5 puta manje od Šveđana, Japanaca, manje čak i od Rumuna i Bugara (…) Dnevna štampa je ipak nekako jedrila uprkos šarmu radija i televizije u nezadrživom osvajačkom pohodu na čoveka-masu. Nije ni čudo, programe audio-vizuelnih medija stvarali su uglavnom mladi, nasmejani ljudi.

Novinari štampe koji su za čitaoce bili nepoznate fizionomije, pa stoga nepodesni za komentare, tonuli su u anonimnost. Mali ekran je nagrađivao i minornije žurnalističke poduhvate velikom popularnošću. Doduše, na televizijskim rejting-listama novinari su bili daleko ispod slatkastih glumaca, pevačica svake vrste, ispod nemuštih sportista, čak i mucavih političara sa poluspuštenim kravatama…

Nije objašnjen način na koji su eksperti Uneska došli do premise da se sa prodatih 100 novina na 1.000 stanovnika dostiže neka niža srednja granica informisanosti; ona koja se može kvalifikovati kao javno mnenje kao koliko-toliko artikulisana društvena svest i orijentisanost prosečnog građanina. Kada se prisetimo da se u Japanu, Švedskoj, V. Britaniji, SSSR-u (čak i nekadašnjoj Nemačkoj Demokratskoj Republici) na hiljadu stanovnika kupovalo i još uvek čitalo više novina.

(Razvoj štampe u SR Srbiji 1945–1980. sa osvrtom na jugoslovensku štampu: doktorska disertacija / Sergije Lukač/FPN 1982)

PROCVAT PERIODIČNE ŠTAMPE ŠEZDESETIH

Prve godine šeste decenije donose i početke radničkog samoupravljanja, obrazovanje se širi i produbljuje, naročito među tradicionalno zapostavljenom ženskom omladinom, umetnost doživljava snažan uzlet i popularnost, pojavljuju se prvi oblici masovne kulture i povećava slobodno vreme građana. Kao rezultanta svih ovih pozitivnih i dinamizujćih faktora političkog, ekonomskog, društvenog i duhovnog života, manifestovao se prirodan zahtev za višim kvalitetom života, za relaksacijom i zabavom, što će se na planu sredstava masovnog komuniciranja prevesti kao veća potražnja periodične štampe zabavnog i specijalizovanog sadržaja.

U 1951. obnavlja se izdavanje NIN-a (Nedeljne informativne novine) u Beogradu, i pokreće specijalizovana sportska revija “Fudbal”.

Potražnju ilustrovane revijalne štampe na tržištu koje se otvara u celoj zemlji omogućila je tehničko-tehnološka modernizacija u štamparijama.

U petoj deceniji pojavila su se periodična izdanja čiji naslovi ukazuju na mnogostranost njihovih profila:

1951. NIN (Beograd), “Fudbal” (Beograd);

1952. “Ekonomska politika” (Beograd), “Politikin zabavnik” (Beograd), “Vjesnik u srijedu” (Zagreb);

1953. “Informator” (Zagreb), “Tedenska tribuna” (Ljubljana);

1954. “Filmski svet” (Beograd), “Plavi vjesnik” (Zagreb);

1956. “Male novine” (Sarajevo), “Svet i sport” (Beograd);

1957. “Dečje novine” (Gornji Milanovac), “Kekec” (Beograd), “Komunist” (Beograd), “Poljoprivrednik” (Novi Sad);

1958. “Ilustrovana politika” (Beograd), “Svijet” (Sarajevo);

1959. “Arena” (Zagreb), “Moto-revija” (Beograd).

Tipologija ove periodike, koja se sa malim izuzecima pojavljuje sedmično, dosta je jasno diferencirana. Deo pripada izrazito političkoj vrsti – “Komunist”, kao organ SKJ, NIN i “Vjesnik u srijedu”; drugi su iz vrste ilustrovano-zabavnih revija kao “Politikin zabavnik”, “Ilustrovana politika”, “Plavi vjesnik”, “Arena”, “Svet i sport”, “Svijet”. U dve godine, 1956. i 1957, pokrenuta su tri lista za decu: “Male novine” (Sarajevo), “Dečje novine” (Gornji Milanovac) i “Kekec” (Beograd), “Politikin zabavnik”, koji bi mogao da se uvrsti u medij namenjen odraslijoj deci. Javljaju se i periodični listovi sa ekonomskom tematikom, kao “Ekonomska politika” (Beograd), “Informator” (Zagreb), “Poljoprivrednik” (Novi Sad) i specijalizovane revije “Fudbal”, “Moto-revija”, “Filmski svet” (sve u Beogradu)…

(Razvoj štampe u SR Srbiji 1945–1980. sa osvrtom na jugoslovensku štampu: doktorska disertacija / Sergije Lukač/FPN 1982)

INFORMATIVNO–POLITIČKI NEDELJNICI NIN I VUS 1951–1990.

Početkom pedesetih godina u Jugoslaviji pojavila su se dva značajna političko-informativna nedeljnika – beogradski NIN (1951) i zagrebački “Vjesnik u srijedu” (VUS) (1952). Iako različitog profila, postavili su standarde magazinskog novinarstva i obeležili decenije posleratne štampe.

NIN je obnovljen šesnaest godina nakon što ga je monarhistička policija ukinula 1935, na inicijativu mladih novinara i Moše Pijade. Od početka je zamišljen kao analitički list, blizak konceptu “opinion magazina”, sa malim, ali uticajnim krugom obrazovanih čitalaca. Lukač navodi da je NIN prvi uveo analitička razmatranja društveno-ekonomskih i civilizacijskih promena u svakodnevnom životu. Redakciju su činili fakultetski obrazovani intelektualci-komunisti, što je za tadašnje prilike bilo jedinstveno.

Tiraž je rastao sporo: od 50.000 primeraka 1951, do 100.000 1962, uz oscilacije tokom šezdesetih. Godine 1980. dostiže 150.000, a 1981. prelazi 200.000 primeraka. Kolebanja tiraža bila su povezana s promenama kvaliteta, političkim pritiscima, smenama urednika i ideološkim primedbama. Uz podršku kuće Politika od 1960, NIN je održavao ambiciju da donosi “informaciju sa trećom dimenzijom”, a slogan “Sa NIN-om se zna više” odražavao je uređivački kredo.

Prelomni trenutak bio je 1970. kada NIN prelazi sa modela “magazina gledišta” na formulu “njuz magazina”, po uzoru na “Špigel”, “Tajm” i “Njusvik”. Od tada analitički obrađuje najvažnije događaje iz zemlje i sveta, ali stabilan rast čitalaca dolazi tek krajem sedamdesetih. List tretira osetljive teme kritički i analitički, često izazivajući idejno-političke primedbe, koje su povremeno uticale na kvalitet izdanja. Gašenje konkurentskog VUS-a 1978. nije značajno uticalo na njegov tiraž.

VUS, pokrenut 1952, već je 1955. imao 320.000 primeraka. Kombinovao je ozbiljne političke i društvene tekstove sa ilustrovano-zabavnim sadržajem – velike fotografije, priče o skandalima i privatnom životu zvezda privlačile su široku publiku. Čitalac je osećao da “čita ozbiljnu političku novinu, a istovremeno se zabavlja”. Međutim, od sredine sedamdesetih nastupa pad tiraža; pokušaj da se preorijentiše na njuz magazin nije uspeo, a 1978. list je ukinut.

Treći pokušaj bio je ljubljanski “Tedenska tribuna” (1964), sa 117.000 primeraka, ali je takođe beležio pad do gašenja. Publika ovih listova nije praštala ni žurnalistička ni politička razočaranja, što objašnjava zašto su oscilacije u uređivačkoj politici često značile i oscilacije u tiražu.

(Sergije Lukač, Razvoj štampe u SR Srbiji 1945–1980. sa osvrtom na jugoslovensku štampu, doktorska disertacija, FPN, Beograd 1982)

U narednom broju Vremena:

• Arhivar moderne Borhesove Svetske biblioteke Alef (fiktivna personalizacija veštačke inteligencija, ChatGPT) o nedeljniku “Vreme” 1990–2025. kao paradigmi drame između Gutenbergove ere i digitalnog doba

• Prilog kulturi sećanja: Šta smo hteli kad smo započeli – Kako da se uništite pomoću štampe (tekst za internu upotrebu iz 1990)