Osnovni podaci: Zoran Janjušević je rođen u Sarajevu 22. avgusta 1960, gde je završio Elektrotehnički fakultet.
Po dolasku u Beograd 1993. godine, otvara firmu „Tangent“ koja se bavi prodajom mobilnih telefona i druge tehničke opreme, a u Republici Srpskoj se pojavljuje sa projektom „Cepter mobilne telefonije“.
Politička karijera: Tvrdi se da je zahvaljujući vezi sa Milanom Jankovićem Cepterom, koji je bio blizak prijatelj Zorana Đinđića, Janjušević postao prvo savetnik za privredu, a potom za bezbednost srpskog premijera.
„Zoran Đinđić me je pozvao da pomognem zato što je tada pri formiranju kabineta tražio sposobne ljude koji mogu da mu pomognu u rešavanju privrednih situacija. Potpuno slučajno, na poziv Đinđićeve sekretarice sam došao u Vladu, a upoznali smo se na jednoj slavi.“
Za stečajnog upravnika Brodogradilišta „Beograd“ postavljen je 2002, a već u novembru 2003. preduzeće prodaje firmi Filipa Ceptera.
Posle oružane pobune Jedinice za specijalne operacije postaje član Saveta za državnu bezbednost i održava vezu između BIA i Vlade Srbije.
Tokom prethodne decenije više puta je bio pod istragom.
Afera „Novi Popovac„: Bila je najpoznatija afera zbog zloupotrebe službenog položaja u vezi sa privatizacijom fabrike cementa „Novi Popovac“ kod Paraćina. Tužilaštvo je tvrdilo da su se Nemanja Kolesar i Darko Križan dogovorili sa „Holcimom“ da njihovo preduzeće „Brajtenburger“ bude proglašeno za najpovoljnijeg kupca. A da je švajcarska kompanija kao protivuslugu „u nekoliko navrata“ uplatila oko 2.000.000 dolara na račun firme „Majron Sejls limited“ sa Sejšelskih ostrva čiji je vlasnik Janjušević.
Međutim, posle više od šest godina istrage, 30. juna 2010. Više tužilaštvo u Beogradu odustalo je od krivičnog gonjenja Janjuševića i ostalih osumnjičenih zbog nedostatka dokaza.
Afera „Delimustafić„: U medijima je dovođen u vezu i sa aferom „Delimustafić“ zbog sumnji da je, kao stečajni upravnik beogradskog brodogradilišta, bivšem ministru policije BiH Aliji Delimustafiću neregularno izdao poslovni objekat u brodogradilištu.
Tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica je izjavio da se u Savetu za državnu bezbednost Vlade Srbije nalaze ljudi koji su na početku rata u BiH bili direktno podređeni Aliji Delimustafiću, dok je bio ministar policije BiH, i kao jednog od ljudi pomenuo Janjuševića. Janjušević je odbacio te navode: „Bio sam u sastavu srpskih snaga policije, a jedan od najvećih neprijatelja bio nam je upravo Delimustafić.“ U javnosti ima tvrdnji da je u to vreme bio vozač Dragana Kijca, šefa DB-a, Istočno Sarajevo, gde ga je zaposlio stariji brat, kako bi ga oslobodio odlaska na front, a posao u DB-u platio je „audijem 80“.
Afera „prisluškivanja„: DSS je optužio Janjuševića, iz Biroa za komunikacije, da je bio glavni akter u operaciji prisluškivanja tadašnjeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice. Na sumnjama je i ostalo jer dokaza nije bilo.
Bivši potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać je 2003. izjavio da je Janjušević „u najvećoj tajnosti, da za to nije znala ni policija, već samo mali broj ljudi, prisluškivao razgovore kriminalaca“, a u javnosti se spekulisalo da se Janjušević bavio i formiranjem dosijea „neposlušnih“ članova Vlade Srbije.
Presuda: Janjušević je 3. marta 2007. prvostepenom presudom osuđen na uslovnu kaznu od godinu dana i osam meseci zatvora, zbog utaje poreza na prihode u iznosu od 7.702.665 dinara. Pored toga, Janjuševiću je izrečena i novčana kazna od 800.000 dinara. Tada je rekao da je protiv njega doneta „politička presuda u političkom procesu“.
Osumnjičen: Policija je 1. novembra uhapsila direktora preduzeća „Kargo logistički centar brodogradilišta Beograd“ Pavla Miljkovića i specijalnog savetnika i osnivača tog preduzeća Zorana Janjuševića. Oni se sumnjiče da su oštetili ovo preduzeće za 800.000 evra.
Po rečima premijera Srbije i ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, Janjušević je osumnjičen da je podstrekivao Miljkovića da iskoristi službeni položaj tako što je davao naloge i odobravao plaćanja na teret ovog preduzeća za radove na Janjuševićevoj kući na Dedinju.
