Zlatna groznica na carigradskom drumu

Nakon razgovora sa Pavkovićem, Lazarević jedne subote početkom jula zakazuje hitan sastanak kome prisustvuju bezbednjak Nikonić, pukovnik Đorić, dvojica tragača za zlatom i još dva pukovnika. Pošto je ukratko upoznao skup sa tajnim projektom, odnosno namerom da se blago iskopa, Lazarević je, prema rečima mladih oficira VJ, zaključio: „Moramo naći zlato. To su naredili general Pavković i predsednik Milošević. Mi ćemo s tim zlatom, ima ga oko 300 do 400 kilograma, iščupati zemlju iz ekonomske krize. A sad idemo na lice mesta, odnosno do stene ispod koje je zlato zakopano…“

Sutradan su stigli vojnici sa opremom, kamionima, šatorima, buldožerom… Brzo su načinili logor, postavili straže i počeli da rade. Ubrzo je u ovom kraju nastao pakao: svakodnevno su odjekivale eksplozije mina, rušili su brdo, odnosno probijali dok je kamenje letelo na sve strane. Logoru niko nije mogao da priđe, dvojica starijih ljudi u civilu stalno su se nešto domunđavali sa oficirima, okolina je vrvela od specijalaca i generalovih telohranitelja.

General Lazarević je redovno nadgledao radove i tokom vikenda odlazio u rodnu mu Babušnicu dok je njegov kolega Pavković boravio sve vreme u Pirotu. Jako obezbeđenje ga je uvek čekalo na putu spremno da ga doprati do „rudnika“ kako bi pogledao ima li nešto novo. Šta ako bi nakon miniranja izronio neki ćup sa rasutim dukatima? U tom neponovljivom trenutku valjalo je da neko od generala bude prisutan

Od pamtiveka se na jugu Srbije, posebno u trouglu Niš – Surdulica – Pirot, među neukim stanovništvom raspredaju priče o drekavcima, vampirima i zakopanom zlatu. Pomenute sanđame nisu međutim zainteresovale početkom prošlog leta načelnika Generalštaba VJ general-pukovnika Nebojšu Pavkovića, ali zlato jeste. Ne zna se tačno kada je Pavković upoznao dvojicu staraca, profesionalnih tragača za zakopanim ćupovima sa zlatom, i „primio“ se na njihovu priču o blagu skrivenom u pomenutom kraju. Tragači su u rukama imali i nekakve mape ali im je, po svemu sudeći, nedostajala radna snaga. Ali tu je bila vojska. Tačnije, inženjerijska četa 211. oklopne brigade. Traganje za zlatom odmah je proglašeno vojnom tajnom sa kojom je bio upoznat samo deo vrha Vojske Jugoslavije.

General Pavković je po razgovoru sa tragačima odmah poslao u Niš general-potpukovnika Stamenka Nikolića, pomoćnika načelnika Generalštaba za popunu, mobilizaciju i sistemska pitanja, da bi u Beograd pozvao komandanta I armije general-potpukovnika Vladimira Lazarevića na poverljiv razgovor. Budući da neprijatelji, što unutrašnji što spoljni, pomno prisluškuju telefonske razgovore i radio-poruke istaknutih vojnih stratega našeg Generalštaba, posebno Pavkovićeve, bilo je razumljivo što se poruka šalje, što bi rekao mr general-potpukovnik Živorad Vujičić, „na ličnost“, odnosno putem poverljivog oficira.

Nakon razgovora sa Pavkovićem, Lazarević jedne subote početkom jula zakazuje hitan sastanak kome prisustvuju bezbednjak Nikonić, pukovnik Đorić, dvojica tragača za zlatom i još dva pukovnika. Pošto je ukratko upoznao skup sa tajnim projektom, odnosno namerom da se blago iskopa, Lazarević je, prema rečima mladih oficira VJ, zaključio: „Moramo naći zlato. To su naredili general Pavković i predsednik Milošević. Mi ćemo s tim zlatom, ima ga oko 300 do 400 kilograma, iščupati zemlju iz ekonomske krize. A sad idemo na lice mesta, odnosno do stene ispod koje je zlato zakopano…“ Da ne bi bilo sumnjivo svi su obukli civilna odela i otišli u izviđanje. Po dolasku na mesto označeno na karti, do velikog brda, nalaze rupu i konstatuju: tu je zlato na dubini od 20 do 30 metara. Treba ga samo iskopati.

KRALJEVIĆ MARKO I CAR VASILIJE: Na 43. km od Niša prema Pirotu kod sela Špaj nedaleko od puta, od davnina je postojalo brdo nazvano Šuplji kamen na čijem vrhu je priroda načinila stene probušene u obliku srca. Legenda kaže da je neki Turčin ukrao devojku i bežao s njom dok ga je Kraljević Marko jurio na Šarcu. Međutim, Šarac je povredio nogu te je Marko, iako zaostao za beguncem, potegao topuz, probio pomenutu stenu i ubio Turčina kod sela Moklište. Šuplji kamen je inače od davnina bio orijentir trgovcima na carigradskom karavanskom putu koji je tuda prolazio. Još iz doba Turaka potiče priča da je ispod Šupljeg kamena zakopano blago, objašnjavaju stanovnici ovog kraja. „S kolena na koleno prenosi se predanje da je tu vizantijski car Vasilije 1018. ili 1019. godine sakrio ogromnu količinu zlata i više njega načinio veštačko brdo, odnosno Šuplji kamen, po kome je i ovaj kraj dobio to ime“, kaže penzioner Miroslav Bošković koji je 1983. godine kupio plac i sagradio vikendicu na oko 180 metara od Šupljeg kamena. „Dolazili su ovde tragači za zlatom iz Srbije, Bosne i ko zna otkud. Donosili su bušilice, burgijali Šuplji kamen, nekakvim instrumentima nešto merili i bušili i kopali gde su stigli. Naročito zimi kada su Mratinske noći, najduže u godini. U početku sam mislio da su geometri, tek kada je policija počela da juri te probisvete, shvatio sam da oni zapravo traže blago u čije postojanje samo budala može da poveruje. Neki opet pričaju da je tu još u srednjem veku zatrpana nekakva crkva dok drugi govore gluposti – da su Rimljani tu zakopali ćupove sa blagom bežeći od razjarenih Srba.“

Ne zna se na koju su se varijantu „primili“ general Pavković i generalska bratija, tek akcija je bila odmah započeta.

STROGO KONTROLISANO KOPANJE: „U julu prošle godine vidim ide prema vikendici neki kapetan“, priča Miroslav Bošković. „Pita me može li se buldožerom pored kuće do Šuplje stene. Kažem mu da može, kako da ne, vi ste moja vojska. Ima li tu neke rupe u steni, interesovao se kapetan. Ima, odgovorim, odvedem ga i pokažem. Ništa mi nije pričao niti sam ga pitao o čemu je reč. Vojska je vojska, mislim, sigurno je neka tajna. Napomenuo mi je samo da ispod Šupljeg kamena postoji neki prolaz koji će vojska tražiti. Sutradan su stigli vojnici sa opremom, kamionima, šatorima, buldožerom… Brzo su načinili logor, postavili straže i počeli da rade. Ubrzo je u ovom kraju nastao pakao: svakodnevno su odjekivale eksplozije mina, rušili su brdo, odnosno probijali dok je kamenje letelo na sve strane. Kako mina eksplodira, tako mi vikendica poskoči, a mojoj susetki Budimki Golubović kuća se gotovo prepolovila. Pucalo se tako od jula do novembra. Jedno vreme vojska je pojačala stražu, radilo se i danju i noću. Logoru niko nije mogao da priđe, dvojica starijih ljudi u civilu stalno su se nešto domunđavali sa oficirima, a kada je dolazio general Pavković da obiđe radove, nekad i sa suprugom Glorijom, okolina je vrvela od specijalaca i generalovih telohranitelja. Bila ih je puna šuma. Upropastili su i legendu o Šupljem kamenu i više od 500 kubika najkvalitetnije hrastove i cerove šume koju su gotovo potpuno zatrpali kamenjem“, kaže Bošković.

General Lazarević je redovno nadgledao radove i tokom vikenda odlazio u rodnu mu Babušnicu dok je njegov kolega Pavković boravio sve vreme u Pirotu. Jako obezbeđenje ga je uvek čekalo na putu spremno da ga doprati do „rudnika“ kako bi pogledao ima li nešto novo. Šta ako bi nakon miniranja izronio neki ćup sa rasutim dukatima? U tom neponovljivom trenutku valjalo je da neko od generala bude prisutan.

„Odlazio sam da razgovaram sa vojnim starešinama i upozorim ih da će celo selo (Crvena Reka) izaći i najuriti vojsku ako nastave sa miniranjem, ali se niko na moje žalbe nije obazirao. Bio sam i u niškom garnizonu i tražio nekog od odgovornih starešina koji bi intervenisao i zaustavio rušenje Šupljeg kamena. Niko nije znao da mi odgovori zašto se to čini“, kaže Bošković. On se takođe seća da je upoznao kod Šupljeg kamena izvesnog Nešu iz Knina, vodnika po ugovoru, koji je učestvovao u miniranju. „Rekao mi je da su inženjerci otkopali neki sanduk u kome su bili pištolj i mape. Inače, pričalo se da ispod Šupljeg kamena postoji prolaz, tunel, a i Neša mi je napomenuo da vojska upravo to traži“, kaže Bošković.

Kao što su iznenada došli, tako su tragači za zlatom i otišli krajem oktobra prošle godine. „Zatrli su tragove boravka, uklonili logor i nestali. Vojska se vratila u kasarne a šta su generali saopštili bivšem predsedniku Miloševiću ostalo je u domenu vojne tajne. Akcija traganja za zlatom bila je „pokrivena“ naredbom o tzv. uređenju teritorija, odnosno potrebom da se oštećeni lokalni putevi naspu kamenjem iskopanim iz Šupljeg kamena, teško ranjenog i unakaženog. Na njegovom vrhu su oduvek bila gnezda jastrebova, kojih više nema. Nema ni kornjača, smukova ni ičeg živog. Sve je uteklo bežeći od eksplozija“, rekao je Miroslav Bošković.