Jednog dana, kad sve ovo prođe, fotografija na kojoj Tihomir Stanić stoji na Starom savskom mostu u Beogradu ispred kordona policajaca u punoj opremi, postaće svedok pobune protiv nerazumne politike ove vlasti.
Tihomir Stanić je glumac i producent, izuzetno uspešan u tome šta radi, i ne treba mu da se mrzne po Starom savskom mostu. Pre dve godine bio je član tima kandidata za gradonačelnika Vladete Jankovića, na izborima 2016. javno je podržao Demokratsku stranku, a bio je predsednik Udruženja dramskih glumaca Srbije – nekako je uvek tamo gde treba.
Za sve to vreme, kako kaže, više od 20 godina živi sa Andrićem. Glumio ga je nekoliko puta, poslednje 23 godine igra monogramu Na Drini ćuprija, a prošlog meseca i u televizijskoj seriji Nobelovac, koju je i režirao. Pre desetak dana je završeno snimanje sedme sezone serije Ubice moga oca u kojoj igra inspektora Marjanovića, a pre toga ima više od 140 uloga na televiziji i filmu. U matičnom pozorištu Atelje 212 i na drugim scenama odigrao je više od 130 uloga. I tako dalje i tako dalje….
“VREME”: “Da li sam ja spavao dok su drugi patili?”, pita Vladimir u Beketovom Godou u monologu kojim ste nedavno otvorili izložbu upriličenu povodom Dana Ateljea 212. Pitanje je optužujuće, ali i pokretačko. U ove naše dane je, čini se, više ono prvo. Da li ćemo sami biti krivi ako, na primer, Stari savski most ne preživi?
TIHOMIR STANIĆ: To je najvažnije pitanje 20. veka, u kome je ova drama nastala, a nažalost i ovog našeg veka. Ko u sebi potraži odgovor na to pitanje, i ne pomiri se sa činjenicom da spava i nastavi da spava i da se pravi lud, već se probudi, postaće deo bedema nasilju, samovolji, tlačenju. Solidarnost sa slabijim, ugroženim, bespomoćnim je suština onog što nas očovečuje i čini dostojnim i dostojanstvenim ljudima.
Zašto je Stari savski most vama važan i vredan pa ste otišli da ga branite?
To je samo jedno od mesta gde sam svojim prisustvom pružio otpor aktuelnoj vlasti, koja državni aparat, policiju i medije koristi za zastrašivanje svakog ko ih bespogovorno ne podržava.
Zar se ne bojite policije i batina i bojkota onih od kojih zavisi vaš posao?
Normalno da se čovek boji batina, ali zar se život ne sastoji u oslobađanju od straha, i zar sloboda nije najveći ideal? Moj posao je, srećom, od samog početka zavisio isključivo od mene. Ja sam predstave u koje verujem i na koje sam ponosan znao da igram i pred dvoje, petoro, tridesetoro ljudi, jednako strasno kao i pred stotinama. Tako da sam siguran da ću u ovoj profesiji opstati.
Vaša fotografija na Starom savskom mostu ispred policajaca je postala viralna. Mediji su tim povodom istakli činjenicu da ste vi, moguće, jedini glumac na mostu. Da li bi mostu pomoglo kad bi ga branio ceo Atelje 212 ili neko drugo pozorište?
Nisam jedini, bilo je tu mnogo glumaca, pogotovo mladih, ali ja sam trenutno zbog televizijskih serija u kojima igram možda popularniji i vidljiviji. Veliki evropski reditelj Roberto Ćuli u jednom intervjuu koji je izašao baš u “Vremenu” (11. maj 2022) kaže: “Reč glumac na italijanskom ili engleskom znači onaj koji deluje”. A Šekspir kaže: “… cilj glume čiji je zadatak u početku i sad bio i jeste da bude, takoreći, ogledalo prirode: da vrlini pokaže njeno sopstveno lice, poroku njegovu rođenu sliku, a samom sadašnjem pokolenju i biću sveta njegov oblik i otisak”.
To što vlastodršci, ne samo naši i aktuelni, a ponekad i neki među nama samima omalovažavaju ovu plemenitu veštinu i umetničku disciplinu i pokušavaju da nas svedu na puke zabavljače, ne može i ne sme umanjiti bit pozorišta koje je bilo, jeste i biće prostor javne reči, preispitivanja, slobode i igre.
Upravnik Narodnog pozorišta a vaš kolega Svetislav Bule Goncić kritikovao je kolege iz svoje kuće zato što su posle predstave pročitali Saopštenje javnosti UDUS–a. Najviše im je zamerio što nisu pitali upravu pozorišta za dozvolu.
Ja sam u Ateljeu 212 pre predstave čitao saopštenje našeg udruženja, publika ga je zdušno pozdravila aplauzom. Čitanje tog saopštenja pomoglo nam je da bez stida izađemo na scenu i odigramo predstavu dok neka nevina deca i naše mlade kolege nedužni sede u zatvoru. Ta uvrežena zabluda da su upravnici odgovorni onima koji su ih postavili, a ne svom ansamblu i glumcima koji stvaraju tu pozorišnu magiju, jednaka je zabludi koju aktuelna vlast ima i koja sebi uzima pravo i pokušava da odlučuje o svim segmentima naših života. Da kao neki nadljudi, supermeni i mitska bića o medicini znaju više od lekara, o visokom obrazovanju više od profesora, o građevinarstvu više od inženjera i arhitekata i o onome što je za nas dobro više od nas samih.
Postoji mišljenje da je Aleksandar Vučić uspeo da zaludi i narod pomoću dobrog medijskog nastupa. Odnosno, da opozicija nema tu vrstu moći. Šta vi mislite?
Činjenica da mi ovih dana mnogi čestitaju na hrabrosti, a ja ništa hrabro nisam učinio, već sam samo rekao šta mislim, dokazuje da se nekim čudom stvorila tolika atmosfera straha i beznađa i da generacija kojoj ja pripadam nema rešenje koje bi dovelo do promene. Isto tako, činjenica da sam ponovo izašao na ulicu u znak podrške mladim ljudima koji ne žele da žive u ovakvom društvu budi u meni veru da će baš ti mladi ljudi, svojim načinom opozicionog delovanja, ovu aktuelnu vlast oterati u opoziciju.
Monodramu Na Drini ćuprija govorite 23 godine. Gostovali ste svuda po zemlji, svetu, pa i na Kosovu. Šta vam tamo kažu?
Poslednje gostovanje na Kosovu i Metohiji u organizaciji Srpskog centra iz Beča, divne omladine koja je inicirala tu humanitarnu akciju i prikupila pomoć za jednu sedmočlanu porodicu iz sela Ugljari, kada smo posetili Goraždevac, Štrpce, Gračanicu gde sam igrao predstavu, a obišli manastire Visoki Dečani, Pećku patrijaršiju i Bogosloviju u Prizrenu, ostavilo je tako jak utisak na mene da sam odmah poželeo i obećao da se što pre ponovo tamo vratim i obiđem i druge enklave. Okolnosti u kojima, kako bi Andrić rekao “pritešnjeni i usamljeni”, žive ljudi koji tako retko mogu čuti i videti neku predstavu na svom jeziku, bude u meni potrebu da ličnim primerom prizovem i druge umetnike da učine isto.
Da li ste saznali zašto je Andrić rat proveo u Beogradu i kako je uspeo da stekne naklonost i nove vlasti i građanskog Beograda?
U seriji Nobelovac, koja je sa uspehom emitovana u oktobru na RTS-u, Andrić nekoliko puta kaže da mu je cilj da preživi, ostane čovek i napiše hroniku o Bosni. To što je u tome uspeo bilo je očigledno na dobrobit ne samo ovog naroda, nego i čovečanstva koje je bogatije za njegovo grandiozno delo.
Pod pretpostavkom da običnom stanovniku Srbije ne trebaju ni Ekspo ni Beograd na vodi, koje mu ova vlast predstavlja kao svetlu budućnost, da li bi smeo da se nada nečem razumnom?
Jedna od najlepših narodnih izreka glasi: “Čini dobro i dobru se nadaj.” Ne kaže ta izreka i ne garantuje da će biti dobro, ali ti nudi nadu. Dok Andrić u Mostovima kaže: “A sva je naša nada sa one strane.”
