Žena koja je uplašila Srbiju

Dobiti ministarsko mesto u trenutku kad građanima treba saopštiti da će struja poskupeti 50 odsto i nije neka posebna čast. Kori Udovički zamenila je Gorana Novakovića na mestu ministra energetike i već prvog dana navukla bes potrošača. Ali, i ostala upamćena po veoma važnoj rečenici kojoj bi moglo biti mesta u reformskim udžbenicima: „Ako ne razumete da struja mora da poskupi, onda sam ja zabrinuta za Srbiju“. U razgovoru za „Vreme“ Kori Udovički pokušala je da šire objasni smisao te izjave: “ Potrebno je mnogo više raditi sa stanovništvom ne samo na razumevanju štednje struje već i potrebe da se poveća njena cena, ali i da se pomogne onima koji žele da se skinu sa grejanja na struju, a ne mogu iz tehničkih ili finansijskih razloga. Potrebna je i razrađenija vizija za energetiku. Znači, ima još puno posla da se odradi.“

„VREME„: Na prvoj konferenciji za novinare, pored cene struje istakli ste posebnu brigu za sudbinu Elektroprivrede Srbije. Šta će to značiti?

KORI UDOVIČKI: Pa, mene stvarno nije trebalo dovesti na ovo mesto u onom trenutku kad se nije znalo da li će da bude struje. Za taj trenutak bio je potreban čovek koji baš inženjerski poznaje taj sektor. Sada je, međutim, glavni problem u elektroprivredi, na primer, ekonomski, a ne više inženjerski i ja kao ekonomista mogu da ga rešavam.

Dosad je posao ovog ministarstva bio da pravi energetski bilans i da koordinira rad s preduzećima kako bi ona mogla da obave inženjerski deo posla da bi se energetski bilans ostvario, odnosno da bi se proizvelo toliko i toliko struje pod datim okolnostima. A suština je zapravo u tome da se ekonomski sistem (pa dakle i preduzeća) postavi tako da se ispunjavaju obaveze po energetskom bilansu, ali s minimalnim nadzorom Ministarstva. U normalnim okolnostima zdravo postavljen sistem će autonomno rešavati tehnološka pitanja zato što su ekonomski podsticaji postavljeni kako treba.

Jedan od glavnih zadataka u tako zamišljenom sistemu je politika cena. Drugi je problem odnosa dugova i potraživanja između preduzeća u sektoru, ali i između preduzeća Elektroprivrede, pre svega javnog (državnog) sektora i ostalog dela privrede. Uopšte nema razloga da problem odnosa sa ostalim delom privrede na dugi rok bude u domenu interesovanja Ministarstva.

Da bi se rešili dispariteti cena i nerešenih dugovanja i potraživanja koji još postoje, njima se mora pristupiti integrisano. Jednom za svagda, na primer, mora se rešiti vrzino kolo u kome EPS ne naplati dug od budžetskih institucija, pa onda zbog toga ne plati gas NIS-u, pa onda NIS ne može da plati dug za uvezeni gas, i onda na kraju budžet plaća dug za gas. Suština je, kao što se vidi, u tome da je budžetskim ustanovama u startu moglo da se naredi da plaćaju struju. Taj se problem može rešavati svaki put kad se pojavi ili jednom zauvek koherentnim programom u kome su jasno postavljeni principi vraćanja dugova.

Važno je odvojiti koncept restrukturiranja od promene duha rada i poslovanja samog preduzeća. Reč je, naime, o tome da se utera radna i finansijska disciplina i da se modernizuje korporacijsko upravljanje.

Restrukturiranje ne podrazumeva samo odvajanje delova sistema već uvođenje reda u poslovanju i jasnih hijerarhijskih odnosa u finansijskoj odgovornosti. Mislim da su inženjerske i tehnološke pretpostavke restrukturiranja sasvim jasne jer ovaj sistem može da funkcioniše u svim uslovima. Ali, ta (inače odlična) inženjerska pamet uopšte nije u stanju da vodi računa o tome koliko je taj posao košta. A to je onda glavni problem upravljačkih odnosa. Dihotomija između inženjerskog i finansijskog zadatka vidi se i po tome što kod nas postoje komercijalni i računovodstveni sektor. To u normalnim zemljama ne postoji, to je svuda jedna te ista stvar.

U EPS-u treba i veoma hitno rešiti i problem gubitaka u energiji koji su izazvani nedostatkom tehnološke i finansijske kontrole i discipline. U proteklom je periodu mnogo učinjeno na smanjenju krađa, na primer uglja u „Kolubari“, zatim materijalni troškovi u 2001. godini su realno opali 20 odsto u odnosu na prethodnu godinu, iako je u toj godini veoma mnogo učinjeno. Ta se borba, međutim, još vodi na nivou kadrovskih poboljšanja na odgovornim mestima, a potrebno je da se uveže sistemski tako da ne bude toliko bitno kakvi su ljudi. Sistem mora da ih kontroliše.

Tako postavljena ambicija je ogroman posao koji podrazumeva i promenu svesti ljudi, ne samo top menadžera već i običnih radnika u EPS–u i NIS–u.

Jeste. Zato sam se i prihvatila ovog posla. Dosad je samo personalnim promenama učinjeno dosta na smanjivanju krađa i neodgovornosti. Staviš boljeg i poštenijeg čoveka na neko mesto i rešiš problem krađe, kao u „Kolubari“ kad su promenjene poslovođe koje su imale dil s privatnim kamiondžijama.

Već prvog dana ministrovanja dirnuli ste u osetljivo pitanje poskupljenja i odmah zaratili „s pola sveta„. Zašto struja mora da poskupi? Da li samo zbog uslova koji je postavio MMF?

Uslov koji nam je postavio MMF za naredne godine veoma je okviran. Tvrd uslov je samo za sada, da do kraja juna 2002. godine struja poskupi 50 odsto. To je takozvani kriterijum izvršenja, to je najstroži uslov MMF-a. Obično su ti uslovi makroekonomskog tipa, ali bogami bude i po jedna strukturna mera koja se smatra tim kriterijumom izvršenja. I ako to neka zemlja ne ispuni, Savet MMF-a izdaje posebno saopštenje u kome piše da se oslobađanje od tog uslova odvija prema specijalnoj odluci. I sve se to uvek vidi kao dosta loš signal u odnosima između te zemlje i MMF-a. Nažalost, čitava ta procedura čeka nas ako samo i jedan dan prekršimo rok na koji smo se obavezali da će struja poskupeti. Kažem vam, vrlo neugodna situacija.

Možda će se neko pitati zašto smo dozvolili da nam MMF nametne takav uslov. Odgovor je: zato što i nevezano s MMF-om STRUJA OBJEKTIVNO MORA DA POSKUPI. Šta bi se dogodilo da ne podignemo cenu? U tom slučaju morali bismo da biramo. Ili da ne obavimo ni bazično održavanje sistema (pa da zimus ponovo uletimo u nestašice) ili da iz budžeta, već planiranoj subvenciji od pet milijardi dinara, dodamo još 14 milijardi dinara. Tog novca mi u budžetu nemamo.

Ali, to je opet uzimanje od građana, odnosno od poreskih obveznika?

Samo što u tom slučaju povećanje cene struje pada na leđa onih koji plaćaju poreze, a ne onih koji troše struju.

Ali, da se vratimo trećoj mogućnosti ukoliko ne bismo podigli cenu struje. Dakle, mogli bismo da radimo ono što je radio Milošević, da štampamo pare. I onda to plaćaju svi kroz inflaciju. Po mojoj proceni, s kojom se slažu mnogi stručnjaci, gro inflacije u 2000. godini stvoren je finansiranjem EPS-a.

Opcija da se podigne cena struje je bolna za građane jer ona neke ljude opterećuje znatno više nego druge. Inflacija tu „bol“ raspoređuje na sve. Ali, u dužem roku, inflacija je propast za sve. U to smo se uverili proteklih deset godina.

To da bez podizanja cene – struje neće biti jeste ono „odmah“ zašto mora da se digne cena struje. Ali, onaj pravi, najvažniji razlog što cena struje mora da dostigne ekonomski nivo jeste sledeći stav: ako cena ne odražava ono što trošimo, to nas apsolutno vodi ka neracionalnom trošenju i rasipanju. A neracionalno trošenje energije je suština problema prilagođavanja ekonomije jedne države tržišnoj privredi. Znači, privreda se ne može postaviti na zdrave osnove ako u njoj cena energije nije realna zato što će ona jedan ogroman resurs da troši uludo. Svako preduzeće može se dovesti cakum-pakum u red i generalno da sve firme maksimalno štede, ali to nije ništa ako one dobijaju pogrešan signal o vrednosti onoga što troše. To isto važi i za građane, ali i za državu koja će uvoziti pogrešne količine nekog energenta i onda ga rasipati.

Znači, struja mora da poskupi, ali ugroženim građanima i onima koji hoće da se prebace na druge energente treba hitno da pomognemo. To je moj glavni kratkoročni zadatak kao ministra. Da pomognemo građanima da smanje potrošnju struje jer ništa ne vredi da im šaljemo signal koji oni ne mogu da ispoštuju. Plan mi je da se odmah sastanem s rukovodstvom Beograda, oni imaju spremne planove za priključivanje na daljinsko grejanje. Postoje kontakti s bankama da bi se omogućilo kreditiranje građana da pređu na tu vrstu grejanja. Organizovaćemo poseban tim ljudi kome će jedini zadatak biti da samo to prati,da gura lokalne samouprave da snime i stignu do svih onih građana koji nemaju drugu opciju za grejanje osim struje. Da bi im nudili alternativu. I ako nemaju opciju ni za centralno grejanje, onda im prvo moramo pomoći kako da smanje potrošnju. Ako kod takvih potrošača pokazatelji govore da je to maksimalno štedljivo domaćinstvo i oni i dalje ne mogu da izađu na kraj s troškovima, moramo da nađemo način da im pomognemo. Moja je ideja da organizujem da opštine takvima daju bonove za struju, bonove u smislu subvencija. To moramo pažljivo da pripremimo, ta vrsta pomoći ne može da bude masovna jer nemamo novca za to. Mora se pomoći samo onima koji su priterani uza zid. Namera mi je da stvorim interaktivan odnos između Ministarstva za energetiku i građana. Reforma se radi na više nivoa: jedno je da se izmene zakoni, ali to još ne znači da su oni počeli da se primenjuju. Važno je zatim da svi zakoni i propisi moraju da daju efekte među građanima, da građani počnu da ih primenjuju.

Vašu najavu poskupljenja struje jedan sindikat dočekao je „na nož“ i obećao masovne proteste zbog, kako kažu, nemogućnosti građana da plate nove račune. Šta ćete onda?

Ponavljam, struja mora da poskupi, a država će učiniti sve da najugroženije slojeve stanovništva zaštiti. Prema našem istraživanju, potrošača koji zimi troše do 300 kilovata, a oni se sigurno ne greju niti dogrevaju na struju, u ukupnom zbiru domaćinstava ima 34 odsto (854.000 od 2,5 miliona). U ovoj kategoriji letnji rashodi za struju učestvuju u ukupnim troškovima domaćinstva sa 3,7 odsto, a troškovi grejanja, razvučeni na celu godinu, sa 7,6 odsto. Potrošač iz ove kategorije koji čitavu godinu ostaje na potrošnji do 300 kilovata plaća kilovat struje manje od jedan cent. U toj kategoriji je i 27 odsto ljudi koji su na centralnom grejanju i koji po snimljenim prihodima mogu da podnesu ovakvo povećanje. koje će „na računu“ iznositi oko 200 dinara.

U sledećoj kategoriji potrošača koji zimi troše između 300 i 500 kilovata ima 19,4 odsto domaćinstava. Te dve grupacije zajedno čine nešto više od polovine stanovništva koja zimi ne potroši više od 500 kilovata za grejanje. Za male potrošače koji imaju iole pristojne prihode ovo poskupljenje struje biće neprimetno, ali ima nekih kojima će biti jako teško. Zato moramo da smislimo kako da zaštitimo tu kategoriju u koju, prema našem istraživanju, spadaju penzioneri-samci i seoska domaćinstva. Sva istraživanja pokazuju da su seoska domaćinstva ipak manje ugrožena od gradskih i zato polazimo od pretpostavke da će ona lakše moći da izdvoje tih pretpostavljenih sto dinara koliko će ih koštati mesečno poskupljenje struje. Ali, zato ćemo sigurno penzionerima-samcima koji troše do 300 kilovata dati bonove za struju, odnosno dobiće državnu subvenciju.

Hoću, međutim, nešto drugo da kažem. Dok struja ne poskupi, niko i ne obraća pažnju gde je troši, a suština je u tome da je krajnje neracionalno da se naši ljudi greju na dnevnu struju.

Hoće li Ministarstvo nešto da uradi na pojednostavljivanju računa, da svako može lako da vidi koliko je potrošio i koliko za to treba da plati?

Za početak će sama računica biti jednostavnija. Potrošene kilovate pomnožiš s cenom i dobiješ račun. Ja sam i za to da se ljudima na ruke dostavi njihova lična energetska priča, onako kako je mi kao stručnjaci iz Ministarstva i Elektroprivrede vidimo. Dakle, treba da se obratimo potrošaču i uljudno kažemo da – vi sa ovakvom potrošnjom verovatno imate te i te uređaje. Ako nemate te aparate a toliko trošite, nešto nije u redu i da biste zaštitili svoj kućni budžet pogledajte gde je problem. Hoću da uspostavim individualnu komunikaciju s potrošačima jer je naše istraživanje, između ostalog, pokazalo da ljudi nemaju pojma o štednji struje.

A privatizacija?

To nam uopšte nije prvi prioritet, mada ćemo poštovati vladino opredeljenje ka privatizaciji proizvodnje i distribucije struje. Postoji stav u svetu da privatizacija prenosa struje uopšte nije dobra ideja.