Završni radovi

Pre nešto više od dve godine, kineska ambasada u Beogradu dobila je novu adresu. Zgrada u Užičkoj ulici broj 25, u beogradskom naselju Dedinje, do tada u vlasništvu Republičke direkcije za imovinu, odlukom Vlade Srbije razmenjena je za objekat u ulici Trešnjin cvet, nekadašnju zgradu kineskog diplomatskog predstavništva. Do konačnog useljenja u Užičku, Ambasada NR Kine prošla je trnovit put tražeći krov nad glavom.

Šestog maja 1999, usred bombardovanja SR Jugoslavije, Grupa 8 koju čini sedam najrazvijenijih svetskih zemalja i Rusija, prihvatila je principe za rešenje kosovske krize. Predloženo rešenje bilo je dosta slično onom koje je kasnije na Kosovu i primenjeno, a građani SRJ ponadali su se da je kraj bombardovanja blizu. A onda je, u noći između sedmog i osmog maja, američki avion bacio bombe na kinesku ambasadu u kojoj se u tom trenutku nalazilio pedesetak državljana Kine. Njih dvadeset šestoro je povređeno, a poginuli su novinarka agencije „Sinhua“ Šao Junhuan, novinar lista „Guangming žibao“ Su Sinhu i njegova supruga Džu Jing. Tako je u NATO bombardovanju, pored teritorije SRJ, napadnuta i Narodna Republika Kina, budući da je zgrada bila u njenom vlasništvu. U pokušaju da se objasni incident kakav do tada nije viđen nigde u svetu, iz NATO-a je u prvom trenutku saopšteno da je avion pogodio pogrešan cilj. Nešto kasnije stiglo je objašnjenje da je ipak pogođen pravi cilj, ali su podaci govorili da se tu ne nalazi kineska ambasada nego Direkcija vojnih rezervi. Pogođena zgrada podignuta je 1996. godine i u njoj se nikada nije nalazilo ništa drugo osim kineske ambasade. Opravdavanje nečega što se teško može opravdati dostiglo je vrhunac kada je NATO saopštio da je CIA raspolagala zastarelim podacima, a i da su zgrade ambasade i Direkcije vojnih rezervi – slične. Nakon toga, zapadni mediji objavljivali su da Pentagon neće nuditi dalja objašnjenja ovog događaja, kako ne bi suviše otkrio o „procesu biranja ciljeva“.

KUĆNA VARIJANTA: Nakon što je zgrada ambasade uništena, kineske diplomate bile su smeštene po privatnim kućama. Polovinom 2001. godine privremeno su se uselili u kuću u Lackovićevoj ulici na Dedinju. Trajan ostanak na ovoj adresi nije bio moguć, jer jednospratnica od par stotina kvadrata sa malim dvorištem teško da ispunjava potrebe jedne ambasade. Početkom 2002. učinilo se da će se kineska ambasada konačno skućiti. S obzirom na to da je Regulacionim planom koji je Skupština Beograda usvojila u decembru 1999. predviđeno da se park između Šekspirove ulice i Bulevara mira na Dedinju pretvori u građevinsko zemljište, Kinezima je ponuđena ova lokacija, što su oni prihvatili. Iako je, na prvi pogled, procedura po kojoj je kineskoj ambasadi dodeljen ovaj plac poštovana do tančina (konsultovana su tadašnja savezna ministarstva spoljnih poslova i pravde, Regulacioni plan i Direkcija za izgradnju), podigla se velika prašina oko predloga da umesto parka na Dedinju nikne ambasada. Pre svega, nije bilo jasno čija je ideja da ambasada bude podignuta na ovoj lokaciji, odnosno da li su se toga setile gradske vlasti ili su sami Kinezi izrazili želju još pre usvajanja Regulacionog plana, oko čega je takođe bilo spekulacija. U vreme izglasavanja Regulacionog plana, lokalna vlast u Beogradu bila je u rukama Srpskog pokreta obnove. Plan je trebalo da bude usvojen još 8. oktobra 1999. godine ali, što zbog političkih razmirica, što zbog konkretnih primedaba na Regulacioni plan, odbornici Socijalističke partije Srbije, Jugoslovenske udružene levice i Demokratske stranke napustili su sednicu. Dva meseca kasnije, odbornici su telegramom obavešteni da sednica hitno mora da bude okončana zbog važnosti za funkcionisanje grada. Regulacioni plan je potom usvojen, a za njega su glasali i oni odbornici koji su ranije upozoravali na ozbiljne nedostatke. Na kraju, u februaru 2002. godine, kada je potvrđeno da će kineska ambasada biti izgrađena na mestu parka, pobunili su se i stanovnici Dedinja i Senjaka, kojima pripadaju najveće zasluge za to što ona nije podignuta na uglu Šekspirove i Bulevara mira. Park koji se prostire između ove dve ulice star je više od sto godina i zauzima površinu od 5,2 hektara. Da su gradske vlasti istrajale u nameri da ga pretvore u građevinsko zemljište, bilo bi posečeno preko tri stotine stabala, a Beograd bi ostao bez još jedne zelene površine, u čemu i inače oskudeva. Protesti građana trajali su oko tri meseca, a priključili su im se brojni urbanisti i arhitekte. Konačno, krajem maja 2002. godine, nekako baš u vreme kada su pobunjeni građani najavili masovno okupljanje na spornom placu, visoka delegacija ambasade NR Kine posetila je Direkciju za gradsko građevinsko zemljište i izgradnju grada Beograda i tamošnje rukovodstvo obavestila da odustaje od ove lokacije, te da će zgrada diplomatskog predstavništva biti izgrađena na nekom drugom mestu. Kao obrazloženje za odustajanje naveli su „tehničke probleme s kojima bi se susreli pri izgradnji tako važnog objekta“.

STARO ZA NOVO: Trajno mesto prebivališta kineska ambasada dobila je početkom avgusta 2003, kada je Vlada Srbije donela odluku da objekat u Užičkoj 25 razmeni za zgradu oštećenu tokom bombardovanja. Ugovor o zameni nepokretnosti sa kineskom vladom zaključila je Republička direkcija za imovinu. Građevinski radovi na novoj zgradi još traju tako de se, iako je zvanično otvorena 29. jula 2004. godine, kada je organizovan prijem povodom 77. godišnjice formiranja Narodnooslobodilačke vojske Kine, još uvek ne može reći da je ambasada potpuno završena. Ali, dok se za ovaj objekat bar zna da će jednog dana biti završen, niko sa sigurnošću ne može da kaže šta će se desiti sa bivšom zgradom kineske ambasade koja je uništena u bombardovanju. Sedam i po godina kasnije, ruševina i dalje stoji netaknuta, na više nego atraktivnoj lokaciji – u centru Novog Beograda. Revoltirani zbog toga, stanari okolnih zgrada tvrde da je bivša kineska ambasada postala okupljalište narkomana i „sumnjivih tipova“, kao i da se noću trude da zaobilaze ovo mesto. Nakon razmene sa Kinezima, zgrada je prešla u vlasništvo Republike Srbije. Trenutno je u nadležnosti Republičke direkcije za imovinu koja ju je dala na korišćenje beogradskoj Direkciji za gradsko građevinsko zemljište. U junu 2004. godine, kada je uklonjena jedna neeksplodirana avionska bomba, tadašnji direktor Direkcije Siniša Nikolić najavljivao je prodaju ovog prostora dodajući da postoje kupci zainteresovani da tu otvore poslovni centar. Dve godine od tada ništa od najavljenog nije ostvareno. Direkcija za gradsko građevinsko zemljište tražila je pre izvesnog vremena od vlasnika, Republičke direkcije za imovinu, saglasnost za prodaju javnim nadmetanjem. Ovaj zahtev trenutno je u fazi razmatranja, u Direkciji za imovinu kažu da će u narednih mesec dana biti doneta odluka, a da će potom biti održana javna licitacija na kojoj neće biti razmatrana samo cena već i vrsta i namena budućeg objekta, čime će ovaj problem konačno biti rešen.