Zavera stida

Ono što me sada zanima to je jednostavno pitanje: postoji li obaveza pamćenja? Da li je obaveza pamćenja pravno regulisana, ili je posledica očekivanog ponašanja? Stoji li iza ovakve obaveze neki vrhunski autoritet: predsednik države, patrijarh, najveći živi pisac? Možda je u pitanju pradedovsko zaveštanje? Dokle seže pamćenje? Ko ga određuje? Koliko će detaljno biti? Da li ono zavisi samo od sopstvenog pamćenja ili se prenosi i tuđim iskustvom?

Dokumentarni film BBC-ja „Krik iz groba“, koji je u ponedeljak 11. jula 2001. godine emitovan preko RTS-a, mogao je ne samo da podseti na događaje od pre šest godina nego i da podstakne razmišljanja u ovom pravcu – koliko i šta pamtimo. Koliko vidim, to se nije desilo. Pred kamere i mikrofone izlaze ljudi sa imenima i prezimenima, punoletni građani ove zemlje, koji izražavaju protest zbog prikazivanja filma. „Krik iz groba“ je, po njima, deo opšte kampanje protiv srpskog naroda. Film „Krik iz groba“, međutim, nije nepoznat i nov za javnost u Srbiji. Do sada je dva puta prikazan preko TV B92 i TV ANEM-a. (TV B92 je otkupio prava za prikazivanje ovog filma kao i bilo koji drugi film ili seriju.) Reakcija, zbog toga nije usmerena na sam film koliko na činjenicu da je on u udarnom terminu emitovan na državnoj televiziji.

Ovakve, po pravilu krajnje primitivne i arogantne reakcije predstavnika opozicije, radikala i socijalista, izazivaju različite reakcije i asocijacije. S jedne strane, jasno je da je u pitanju odbrana jedne politike koja je vodila zemlju poslednjih desetak godina i koja ne sme biti osporena ni po koju cenu. Druga, mnogo ozbiljnija stvar jeste načelno prihvatanje da svako odgovara za počinjene zločine ali i snažno odbijanje da su Srbi („srpski narod“) u tome učestvovali. Naravno, reč je o golom licemerju. Svi visoki funkcioneri SPS-a i SRS-a vrlo dobro su znali da je u Srebrenici jula 1995. hladnokrvno likvidirano oko sedam hiljada nenaoružanih muškaraca – između 16 i 65 godina. Ne mislim da su ovi funkcioneri (B. Ivković na primer) učestvovali u egzekuciji, to je bio posao drugih službi, ali da im je od početka bilo poznato da je omiljeni general Ratko Mladić u Srebrenici počinio pravi pokolj to im je sigurno bilo poznato. I radikalima, i socijalistima, pa i nekim drugim rodoljubivim javnim radnicima danas bi trebalo postaviti jednostavno (prostačko) pitanje: kako bi reagovali da su Bošnjaci ili Hrvati tokom rata u Hrvatskoj i Bosni na jednom mestu pobili toliki broj nenaoružanih Srba. Da li bi se i tada govorilo o zakonima rata i o tome da su sve strane činile zločine? Svaki izgubljeni život je, naravno, nenadoknadiv i vrednost za sebe, ali broj poginulih i stradalih uvek je, posle svakog rata, nešto o čemu se i te kako vodi računa. Zašto se Milan Bulajić i danas, posle više od pola veka, trudi da dokaže da broj mrtvih u Jasenovcu svakako mnogostruko veći od onog kojim je operisao Franjo Tuđman? Osetljivost na sopstvene žrtve podrazumevala bi i osetljivost na žrtve uopšte.

RITUAL KRVI: Jedna od najpotresnijih stvari vezanih za Srebrenicu za koje sam čuo nije se desila u Srebrenici. Desila se na putu kroz Zvornik. Tim putem je išao transport srebreničkih žena, dece i staraca koje je prevozio UNHCR prema Tuzli. Prvog dana transport je išao u otvorenim kamionima. Na jednom pešačkom nadvožnjaku u Zvorniku skupila se gomila ljudi, najviše žena i dece. Svi poneli kamenje, od kojih neki teško i po desetak kilograma. Nije bilo kamiona u kojem nije bilo povređenih ili mrtvih. Posle toga je UNHCR obustavio kamionski prevoz i prešao na autobuski.

Da li je moguće da niko nije znao šta se desilo u Srebrenici? O kamenovanju kamiona za ženama i decom znalo je celo Podrinje. Baš kao i za zločine Nasera Orića počinjene u srpskim selima oko Srebrenice.

Ono što Srebrenica izaziva nije samo goli užas i okamenjenost pred razmerama obostrane mržnje već i jedna bezmerna iracionalnost. Pitanje je vrlo morbidno ali i krajnje logično: zašto su Mladić i njegova družina dozvolili ženama, deci, starcima da živi napuste Srebrenicu? Zašto ih sve nisu pobili i tako uklonili svedoke? Pošto su žene i deca bili razdvojeni od muškaraca, oni su dan kasnije voženi u progonstvo tako da su pored puta mogli da vide nepregledno polje mrtvih Srebreničana. Ima u svemu tome nekakvog osionog ludila koje se ne može racionalno objasniti. Šta su zamišljali oni koji su odlučili da pobiju tolike ljude? Da će se nedelju dana praviti frka a potom će se sve samo od sebe smiriti? Da li su se osećali kao mesije koje obavljaju prljav posao za buduće generacije? (Slično su postupili muslimani u Indoneziji koji su 1965. obavili prljav posao zatiranja kineske etničke zajednice optužene za širenje komunizma.)

Ubijanje žena i dece svakako nije nešto što se može obaviti tako lako, da ne kažem mehanički, kao što je to slučaj sa muškarcima. Muškarci sposobni da nose pušku predstavljaju legitimnu metu. (Neravnopravnost žena ovde je bila njihova najveća zaštita.) Pravo na osvetu na ovim prostorima, od Hrvatske do Makedonije, ostalo je sveto pravo. Duh Leke Dukađinija nije samo albanska mantra, i ne zavisi mnogo od religije. Ima u tome svojevrsnog rituala krvi – kombinacija najgorih tradicija i običaja koje je samo zatvoreno, konzervativno i patrijarhalno društvo moglo da smisli.

Što se asanacije tiče, to takođe nije nešto novo. Samo se menja terminologija.

Svojevremeno, negde 1997. godine, čuo sam priču jednog šofera zaposlenog u velikom autoprevoznom preduzeću u Srbiji kako je dobio zadatak da transportuje zemlju iz blizine Srebrenice do obale Drine. Veliki bageri su ubacivali zemlju u kamion, i on je ćutke vozio. Sve do trenutka dok nije ugledao jedan kostur kako mu „maše“ u retrovizor. Tada je zaustavio kamion, ostavio ga na putu i vratio se u svoj grad potpuno izbezumljen. Ima mnogo takvih priča koje kruže Srbijom. Da ne spominjem transporte opreme i municije koji su danonoćno išli preko Zvornika i Bijeljine. U vreme tzv. skelanske ofanzive građani Užica i Bajine Bašte mogli su, kao turisti, da posmatraju kako deluje artiljerijska podrška sa srpske strane. Rat u Bosni i Hercegovini zbog toga samo autista može da posmatra kao rat u drugoj državi. (Autista, uostalom, ne primećuje ni kad je rat u njegovoj ulici. On ga čeka kod kuće.)

POLJA SMRTI: Da li je javnost u Srbiji istinski iznenađena otkrićima masovnih zločina, njihovim prikrivanjima i naknadnim objašnjenjima? Podsećam da je već početkom 1996. godine objavljena knjiga dvojice holandskih novinara „Srebrenica – istorija jednog zločina“, više od pola godine pre njenog bosanskog izdanja. Izdavač Radio B92 nije imao nikakve posebne probleme zbog ovog izdanja, mada, koliko mi je poznato, nije objavljen nijedan prikaz ove knjige. Kada se Erdemović predao Haškom tribunalu javnost u Srbiji je iz prve ruke saznala kako su izgledali radovi na bosanskom polju smrti. Streljački vodovi, iskopane jame, nemoćni ljudi koji čekaju da dođu na red. Nema govorancije, nema objašnjenja, nema poveza preko očiju. Ništa. Obična, banalna smrt. Erdemović sam je bio sitan likvidator u tom velikom poslu eliminacije. Mogao je da svedoči samo o svom delu posla. Svega stotinak ubijenih, ne više.

Ono što je svakako svojevrstan srpski paradoks jeste da u Srbiji, sve ove godine, oko Srebrenice nije vladala nikakva zavera ćutanja. Pisalo se i javno govorilo mnogo. To što su državni mediji izbegavali ovu temu, a vlast oštro demantovala da je u Srebrenici ikakav zločin počinjen ne može nikome biti opravdanje da o tome nije ništa znao. U samoj Srbiji, da ne pominjemo strane TV i radio programe, bilo je za proteklih šest godina mnogo informacija o Srebrenici. (Mnogo više nego o Kosovu.)

Ovčare, Prijedor, Omarska, Zvornik, Višegrad, Foča, Srebrenica… sve su to mesta u kojima je srpska strana nedvosmisleno počinila velike zločine. Srebrenica se, međutim, izdvaja ne samo zbog impozantnog broja ubijenih, logistike i tehnologije prikrivanja nego i zbog objašnjenja i lakonske tišine koja je usledila od srpskih zvaničnika, ali i mnogih institucija poput Srpske pravoslavne crkve i SANU-a. Oni, očigledno, kao i Branislav Ivković, ništa nisu znali. Ili, da bi nešto „saznali“, prvo očekuju izveštaje o zločinima drugih prema Srbima. Ako je tako, prvi potez je napravljen u Hrvatskoj – na Kninskom groblju gde je u toku eshuminacija žrtava hrvatske Oluje. (Da li će podizanje optužbe protiv Nasera Orića nešto promeniti?)

STID I NACIONALNA LOJALNOST: Kako se, uz toliko informacija, istina o Srebrenici ipak prikrivala? To zahteva jedan suštinski i ozbiljan odgovor. Deo tog odgovora je i u određenom stidu zbog onoga što se odigralo, ali i u nekoj vrsti zaveta nacionalne lojalnosti. Pošto je urađeno to što je urađeno, i nema povratka, najbolje je sve negirati. To misle ne samo ljudi koji su bili svedoci ili učesnici rata nego i oni koji sa ratom i nasiljem nisu imali nikakve veze. Ne verujem da u Srbiji u ovom trenutku postoji neki veliki strah od istine o Srebrenici. Nema više velikih kumova i zakona koza nostre, bez obzira na to što neki tvrde da je „sve isto samo njega nema“. Nestanak atmosfere straha i skidanje svih tabu tema u društvu dovoljan su dokaz radikalne promene. (Zanimljivo je da su u kritici da se ništa nije promenilo najradikalniji predstavnici Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Vuk Drašković i pojedini predstavnici DSS-a.) Izjava visokog fukncionera DSS-a iz Vojvodine da otkrivanje hladnjača i bavljenje medija time predstavlja akt nacionalnog mazohizma može se posmatrati kao svojevrstan žal što se o tome uopšte može slobodno i javno govoriti. Kao da je time ugrožena ozbiljnost i snaga same države.

Osećanje stida i nacionalna lojalnost imaju jednu specifičnost: o zločinima sopstvene strane može se slobodno pričati i poveravati samo među proverenim pripadnicima svoga naroda. Čim se pojavi neko sa strane, neko nepoznat, posebno stranac, razgovor zamukne. Zločini tako postaju nekakva porodična tajna. Kakva je cena takve tajne na duži period možemo samo da naslućujemo. Iskustva drugih nacija koje su se suočavale sa velikim zločinima prilično su različita. Najpoznatije je svakako nemačko iskustvo. O tome Ian Buruma piše u sjajnoj knjizi „Težina krivice – sećanja na rat u Nemačkoj i Japanu“. Buruma primećuje da je kod Nemaca dominantno osećanje krivice, a kod Japanaca osećanje sramote. Ova osećanja su se, međutim, razvijala tek dvadesetak godina posle rata. I bila su najsnažnija među onima koji u ratu uopšte nisu učestvovali. Dželati, po pravilu, ne osećaju krivicu. Njih ne progoni savest. Možda noćne more, ali savest – to ne. Za krivicu, kao i za sramotu, potrebno je vreme. Kao i za istinu. Poljska je javnost tek ovih dana upoznata sa zločinom koji je počinjen u jednom poljskom selu. Poljski seljaci su sami, bez prisustva Nemaca, pobili 1600 Jevreja. Predsednik Poljske izvinio se Jevrejima. Prošlo je šezdeset godina.

ETIČKI I POLITIČKI HAOS: Ali šta ako istinu manje-više svi znaju? Šta je još potrebno da bi se ceo narod suočio sa onim što se desilo? Javna suđenja, na primer?

Zbog čega se stidimo? Da li je osećanje stida nešto univerzalno, nešto što odlikuje svako svesno ljudsko biće? Da li osećanje stida može biti kolektivno? Da li je stid urođen, ili ga stičemo? Sve su to pitanja koja, nekako, deluju anahrono. Kao da proviruju iz devetnaestog veka. Moral, etika, tolerancija, ravnopravnost, potom ljudska prava… obeležja su druge polovine i kraja dvadesetog veka. Stid, ponos, osećanje dostojanstva, sućut, ravnodušnost, narcisizam, sve su to osećanja drugog reda u poređenju sa mržnjom, osećanjem krivice i sposobnošću praštanja. Takva hijerarhija osećanja sasvim je u skladu sa etičkim i političkim haosom koji je nastao posle sloma komunizma. Sa njegovim odlaskom, i ljudska psiha i ljudski karakter morali su da se podvrgnu zahtevima vremena: na planu javnog života može da postoji samo ono što se može ili izmeriti ili jasno imenovati. Sve ostalo su zamorne i nepotrebne nijanse.

Ali, ako ne uspemo da izađemo iz ropstva sopstvenog nacionalnog stida i besmislene lojalnosti zločincima, nećemo li upasti u novi krug autizma i samosažaljenja koji može izazvati sledeći talas ksenofobije i mržnje? Oni koji su nezadovoljni promenama mogli bi bar da se angažuju u ohrabrivanju građana da se suoče sa istinom. Ili da dignu ruke od sopstvenog naroda. Možda bi to, zaista, bilo najbolje. I za jedne i za druge. U međuvremenu, sama javna rasprava o onome što se desilo u Srebrenici, i ne samo u Srebrenici, može pomoći da se i nelagodnost stida i bolesna nacionalna lojalnost pobede.

I još nešto: predlog da se oko slučaja Srebrenice formira posebna Anketna komisija, na nivou republičke skupštine valjda, u trenutku dok postoji Komisija za istinu i pomirenje, deluje prilično nebulozno. Da li to neko procenjuje kako je Komisija za istinu i pomirenje nepotrebna pošto je Slobodan Milošević isporučen Haškom tribunalu? Ako je neko zamišljao da je uloga Komisije da se suprotstavi ili da zameni Tribunal, onda je on u velikim problemima. I moralnim i političkim.